Laku noć Pančevci, probudite se!

Dušica Marčetić
Objavljeno 31.12.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Nedelja, 24. decembar 2017. godine

Sjajno! Budna u vreme da stignem svašta! Odugovlačim ustajanje, tuširam se do zasićenja, jutarnju kafu ponavljam i pijem je do posle 11. Nedelja je. Ovde je nedeljom ono što mi osećamo petkom. Cairo, here I am, again! Od podneva „visoke stikle”, nastava. Šest sati posvećenosti baletu. Ne igram, igraju mlađe. Želim da u svom „zauvek” sačuvaju osećaj uživanja u tome. Ogledala reflektuju osmehe. Danas manje sugerišem, vidim u deci dato im znanje. Odćutim, znanju i veštini treba vreme da se stabilizuju. Božić je danas spomenut tri, četiri puta. Svetluca dekor, iz susedne baletske sale čuje se dečje gromoglasje: „Happy birthday to you!” Mi izvodimo Pas de chat, bogatije. Na zadnjem sedištu auta, dok me, sad već poznato mi lice, vozi kući, svoje misli čujem na srpskom, opet. I rada sam vam reći, laku noć Pančevci, probudite se.

Ponedeljak, 25. decembar 2017. godine

Na slovo „p” – ponedeljak. „Tata, pogodi kako se zove naša vaspitačica!” „Tanja?” „Ne.” „Tamara?” „Ne.” „Tijana?” „Ne.” „Ne znam, predajem se, kako se zove?” „Teta Jelena!” Moj ponedeljak je počeo sećanjem na onaj deo koji sam vam juče s namerom izostavila: između dve melodije, na času, prišla mi je Nour, rekla da zna moje ime, „na D, je li?” Ostale su joj sa strane sugerisale, istovremeno ona reče „Dear”. Empate, nađoste li se u osmehu? Ne znam „broje” li ovde početak posle petka, ja ponedeljak držim za prvog u vezi. Ili je to, ovog, 25. decembra, najviše zbog Božića, tradicionalnih pesama, minimalizovnih kulturoloških razlika, neuobičajene životnosti na ulici, ukrasa? Za danas je dovoljno – to. (Samo da Grinch ne ukrade Božić!)

Utorak, 26. decembar 2017. godine

Svanulo je u utorak bez oštećenja. Niko nikoga nije ukrao. Pod tušem oprah zube i milioniti put „reših” da mi to prija više no nad lavaboom. Na ulici mešavina Starog (jako starog?) i Novog veka. Grad-vremeplov. Meštani pevaju „We wish you a Merry Christmas (×3) and a happy new year”. Pomislih na mogući svet bez muzike i bi mi za tren, ovde prvi put, hladno. Prvo čega sam potom bila svesna bilo je da prolazim ispred prodavnice melodija („iTunes”). Pade mi Marfi na pamet, onako tek. Nisam stigla do navikavanja na posmatranje klečećih religioznih molitvenika po trotoarima, već od prvih dana idem putevima „gledanja svog posla”. Zazvonilo sa viber-a! Dobre vesti iz Srbije prenesoh do kraja ulice, onda odoh desno, ka Akademiji bliže. Sve više mi sve više toga i ovde postaje rutina. Osećam to u koraku, pokretima, utrošenom vremenu, sve manje toga me čudi. Pre dolaska ovde, nedoživljeno iskustvo u mirisima hrane koju prodaju na ulici, prati me i u deo grada gde više tih tezgi nema. Ima onih sa kožnim rukotvorinama. Ako stanem, znam, a stala sam da pogledam, biće „tesno”. Prevlada miris kože, kupih dobro, uz tradicionalno cenkanje. „Shukraan lak”, hvala – rekoh i ja. Do noći svašta nešto, ali pustimo to…

Sreda, 27. decembar 2017. godine

Sredina srede, „Tup-tup”! Izađosmo iz muzeja. Očekivala sam zimu u decembru, napolju nas je „zagrlio” Celzijus sa svoja 24 stepena. Čudi me, ne pitam ih, što nose džempere, jakne. Oni znaju za red zimi, ja za red kad mi je toplo. Preko kratkih rukava nosim šal, kodeks nalaže rešenje. Ima nas, stranaca, poštuju nas… Trgovina je to. Sedele smo, ispijale divotu od kafe, na ulici. Rekoh joj da je posebna draž za grad ako ima reku, sreća je što imaju Nil. „Dugo nisi umešala srpski u priču”, reče, trže me engleski, glas… Pribrah se, pustih „Tamiš” da teče desno, mi odosmo levo, na bazar. A tamo „ludilo” svega. Ne staje u fotku, priču. Svašta nešto do četvrtka još… Pustimo to.

Četvrtak, 28. decembar 2017. godine

Četvrti dan u sedmici znači predstojeći vikend, ne onaj „produženi”. Valjda je zato „petak izuzetak”. Izuzetno je počeo ovaj dan: gledanjem u časovnik sve dok se kazaljka nije pomerila na sledeći minut i potvrdila mi da aparat radi! Vreme je za podnevnu kafu. Nema umora zbog predugog spavanja. Spavam, izgleda mi, besane neke davno prošle noći. Ostavih neispijenu kafu, bez žurbe, šetnjom, odoh do Nila. Danas mi liči na sebe. On ispred mene, iza reka vozila, trube iz njih, novodošljaci uvek misle da je previše toga. Ja više ne. Danas vodu čujem jačom. Korak po korak, saših u glavi valcer „Na lepom plavom Nilu”. Ostadoh do poklona pa odoh na glavni turistički trg. Ogromne građevine su tu! Da li se čovek oseća manjim? Ja osećam samo veliku količinu prošlosti u svemu. Osećam i tišinu između dva velika Dana, prošlog već jednog i Nove… Kao da sve uzima dah! Ovde prodaju svašta, nešto prepoznah iz naše prošlosti. Šteta sto je ostalo tamo, i ostavilo mesta za nove, ne samo bolje stvari. „Uhvatih” se, ne znam od kad se osmehujem. I nisam jedina. Raspusni dani, od danas. Do, tamo nekog, januara.

Petak, 29. decembar 2017. godine

Tradicionalno ovde petak, od jutra, koriste bez pominjanja posla, mi tako u stanu bez razgovora o baletu a i raspust je. „Hoćemo li do piramida?” Po analizi količine slegnutih mi utisaka svega ovde doživljenog, ponovo reših da odlozim, da Gizu posetim kasnije! Veličini od 40< vekova hoću da se poklonim „pročišćena”. (A bila sam rada da vam pišem o tome). Biramo: najbleštaviji šoping centar, muziku, svetlosnu čaroliju, popuste na atraktivne proizvode, komplimente i udvaranja domaćina, nepreveliku gužvu, smeh, smeh… „Nasedamo” taman na ličnu nam korist, pa odlazimo do obližnjeg restorana na suši. Utišanost i blagost koja nas je dočekala planirale smo još uz jutarnju kafu. Sa telefona nam stigoše vesti iz domovina. Divan „tajming”. Poslednji sat vašeg petka biće prvi sat naše subote. To je jedinstvena prilika da u rođendanu svog prvog deteta uživam 25 sati! Na izmaku subote ovde, produžiću sa vama, u kraj vaše. Neće mi ovde nedelja zameriti. Laku noć Pančevci, laku noć, Kairo.

Subota, 30. decembar 2017. godine

Ovaj dan u spektru boja pravi gužvu. Ni povećan kapacitet Dana ne obezbeđuje dešavanje bez „guranja”. Praznična euforija baš ume da zanese (ako joj potvrdite pravo na to!) Nekad sneg, miris sarme u stanu, prednovogodišnji TV program, rođendanski šlag, danas zima na 20 stepeni u plusu, dobro prospavana noć, nova brojka na torti, od prve sam spremna već 30-og za Novu! Pišu mi i šalju priču iz kuće, moji… U utišanijoj ulozi ovde, pratim njihov ritam, mislima i željom da im je lepo. Sin je upakovao rođendanski i novogodišnje poklone im odavde, čeka prazničnu trpezu da je ukrasi njima, rad! Lepa godina lepo zalazi: Ostaje obeležena sa dve nove diplome, deset novih ideja, umetničkim projektima u toku, odlukama, realizacijama, ljubavima, rastancima, novim poznanstvima… A mene još danas čeka nova priča. Izabrana haljina je spremna, „staklene cipelice”… U 18 sati ću „spustiti zavesu”. Na drugoj strani, nakon što me, odavno poznato mi lice odveze u kairsku Operu, podići će se druga. I počeće bajka, božićna. „Krcko Oraščić”! Do ponoći… Ima još mnogo minuta u 2017-toj! A, kada zasvira bečki koncert, mirisaće topla kafa u mojim rukama. Setićemo se da je „Stara” ostala u nepovratu, bićemo u „Novoj”. Pa šta ako nemamo nove cipele, imamo Nju!

 

Autorka je master rekreacije na fakultetu sporta i baletski pedagog

Ostavi komentar

  • (not be published)