Nedelja, 23. april 2023. godine
Nedelje uvek počinju kasno, jer ove noći u sredini vikenda iz džepova treba istresti umor koji se u njih uvukao. Iz mojih omiljenih maslinastozelenih pantalona bilo je potrebno istresti i sve nove uspomene i utiske koji su kući doputovale čak iz Jermenije. Zbog toga je ova nedelja morala da počne u rano popodne. Treba proći kroz sve te suvenire napakovane u jedva zakopčanu najmanju torbu na svetu, jedini pritljag koji prihvataju na jeftinim letovima – za sada samo takve ovaj dvadeset-i-nešto-godišnjak može sebi za sada da priušti.
Po povratku sa putovanja na koje mi Balkanci obično idemo, dočeka nas to isto pitanje: „Kako je tamo negde uvek bolje nego ovde kod nas?!” Ovoga puta nije bilo tako. Jerevan je grad sa pričom, ali tu priču ne pričaju samo velelepne građevine u glavnoj ulici, kaskadni muzej – tamošnja najveća kulturna atrakcija, egzotična, ali ipak poznata kuhinja, veliki park sa statuom Majke Jermenije zaštitnice i biblijska planina Ararat, koja prego granice posmatra narod koji je kulturno-istorijski kao pupčanom vrpcom vezan za nju. Ona leži na rukama i u očima ljudi prestarih za rad koji na trotoarima prodaju snop praziluka za 25 dinara i taksista koji će vas za 1.500 dinara voziti sat vremena auto-putem u svom autu iz doba SSSR-a do ivice države kako biste videli manastir u čijem se podnožju ovaj narod rodio. Taksista će vam pritom kupiti sok i sladoled, jer ste pristali da ga sačekate da kupi benzin i na ruskom ćaskati sa vama, loveći reči za zajedničkim slovenskim poreklom radi boljeg razumevanja, jer engleski u ovu daleku kavkasku zemlju kao da još uvek nije stigao. Ovo ostavlja osećaj nečeg poznatog što podseća na ono kod kuće – samo sa malo više duše. Jesmo li mi našu zaboravili?
Ponedeljak, 24. april 2023. godine
Niko ne voli ponedeljke. Međutim, kada ih doživimo dovoljno u ovom svetu posla i kapitalističkog trčanja kako za hlebom tako i za igrama, oni prestaju da padaju toliko teško. Moj počinje trčanjem na tramvaj i dolaskom u grandiozno zdanje u kom žive i zarađuju čovekolike pčele radilice, nekim ozbiljnim potpisima obavezane da svako jutro u isto vreme dođu, odu i unutra ostave deo sebe. Tamo je i moja košnica, na dobrom glasu, pod zastavom nečeg pompeznijeg od male zemlje zapadnog Balkana. Izrekavši ove velike reči, okrećem se realnosti u kojoj sa četiri sata sna kopam po nekim mejlovima i pokušavam da uhvatim korak sa svojim i poslom odsutne koleginice kako bih uspešno iskordinisao sve ljude, procedure, papirologiju, potencijalne i postojeće probleme na putu ka deliću slagalice koji će, nadaju se njegovi entuzijastični vlasnici, katapultirati ove mlade nade u puzlu nekog boljeg i lepšeg podneblja, jer, ne veruju Aleksi Šantiću da sunce tuđeg neba neće bolje grejati. Govoreći ovo, vidim da i sam u to verujem. Zato se i držim grčevito stranih firmi. Kada na razgovoru za posao internacionalnost zakotrlja preko stola u mom smeru, odmah je ščepam kao što sam to kao dete radio za karamelu. O ovoj specifičnoj karameli mnogi od nas sanjaju. Neki smo je u izlozima prodavnica ugledali sami, uvezenu odnekud i uvijenu u papir koji obećava, pošto smo probali mnogo domaćih bombona preslatkih, prekiselih ili onih gorkih koje sagorevaju nepce mnogo više nego što smo to očekivali. Neke od nas roditelji su odveli u tu prodavnicu i rekli „Ona tamo karamela će jednog dana biti tvoja. Veruj mi, slađa je od ove koju ja imam“. Patriote bi sada s prezirom dobacile „Tuđe – slađe”, ali ako je nama mladima i, uslovno rečeno, neiskusnima, previše hladno pod ovim suncem, kako to da ima i onih sa mnogo više života za pojasom koji nisu uspeli da nađu mesto na kom ono dovoljno greje? Razlozi i za nas navodne izdajnike sopstvenog roda i za patriote leže negde u moru zajedničke istorije, psiho-sociologije, ličnih fantazija i prioriteta. Mišljenja verovatno zavise od toga za šta se najgrčevitije uhvatimo.
Utorak, 25. april 2023. godine
Utorak – dan za poslovni put. Ne sanjaju samo Beograđani o onoj karameli. Vozeći se tako u polusnu, pokušavam da žongliram primarni posao i pripremu za čas koje ću davati uveče, jer, na kraju krajeva, studirao sam anglistiku, da bih pomagao ljudima da bolje koriste ovu trenutnu lingvu franku. To je bio moj san – držati ljude za ruku na njihovom putu ka napretku i aplaudirati svakom malom uspehu. Raditi ono što voliš ili ono što ti stavlja hleb na sto – deluje kao izbor koji se mora napraviti, barem prema Bori Čorbi u Pekar, lekar, apotekar. Često se i predomislimo negde usput, jer teško je u ovih 40 i sad već ko zna koliko godina prinuđenosti na zarađivanje novca ostati pri jednom. Ali odakle počinjemo? Oni kao ja počnu od sna i često se susretnu sa nestalnom, nestabilnom, ili nedovoljnom zaradom, odsustvom zdravstvenog osiguranja ili plaćenog odsustva, kreativnim načinima isplate. Pored svega toga, na kraju dana znaju da žive svoju bajku. Za mene, ona je prestala kada je trebalo kupiti stan. Tada je došlo do dela sa „Lepo je meni govorio tata…“ u Borinoj pesmi. Sada je život mnogo stabilniji. Na papiru, odličan. Stomak je podmiren, a osecaj ušuškanosti posvuda. Ali šta je sa dušom? Ušuškanost je gotovo neodoljiva čak i kada potajno nagriza.
Sreda, 26. april 2023. godine
Hvala kovidu na radu od kuće. Doduše, dan u pidžami, u četiri zida za nebrojenim šoljama kafe i omiljenim radio-stanicom, neprobojan štit od ispijajućih ćaskanja sa ljudima koji su cena plaćena za pristanak na rad u kolektivu zvuči mnogo bolje sada tri godine kasnije. Za slučaj da je ovo zvučalo grubo, uvek ima onih koji unose zračak svetlosti u oblačan dan. Hvala im što su tu. Doduše, da bismo došli do njih, moramo prvo zargrnuti oblake.
Kada ulazimo u poslovni svet, poslati smo tamo sa idejom da se moramo dokazati kao vredni, samoinicijativni, sposobni, fleksibilni, otvoreni, saradljivi i druželjubivi, ali šta to zapravo znači? Gde preskakanje pauze prestaje da bude vrednoća, ostanak posle kraja radnog vremena fleksibilnost, preuzimanje koleginog dela posla saradljivost i slušanje „konstruktivnih kritika” otvorenost i saradljivost i pretvaraju se u torturu koja za žrtvu ima mladog borca palog na kauč ispred te-vea, koji viče besmislice na iscrpljenu glavu punu osujećenosti zbog neizrečenih potreba?
Ono što nas pred ulazak u poslovni svet retko uče jeste da je vrlo često minimalan trud dovoljan za opstanak. A oni hiperproduktivni i ambiciozni, kada pomisle da bi mogli da urade samo još jednu stvar, verovatno su ostavili minimum negde u prašini još pre pauze za ručak. Okruženje u kom ovaj minimum nije definisan i koje nas manje ili više suptilno neprestano poziva na brže, jače, bolje bez naknade možda ne brine mnogo za onog malog palog borca od malopre.
Koliko je ovo zbilja verovatno je teško odrediti, ali recimo da je ideal kojoj tržište rada mora da teži.
Četvrtak, 27. april 2023. godine
Pretposlednji četvrtak u mesecu za ovog dvadeset-i-nešto-godišnjaka je dan za rad na snovima – saputnik i navijač na putu ka napretku – budući psihoterapeut. Ova deonica puta započeta entuzijazmom nastavlja se popločana sumnjama u sebe.
Psiholozi, andragozi, psihijatri na istom početku puta ka razvoju novih veština i empatije kao i mi anglisti, arhitekte, ekonomisti znaju da uliju nesigurnost i kolebanje svojim zvanjima. Međutim, ova osećanja opsedaju nas sve. Da li sam dovoljno potkovan? Da li se trudim dovoljno? Da li mogu da žongliram životom i ovim novim poduhvatom dovoljno dobro da ih sustignem u onome što sam propustio u dosadašnjem obrazovanju? Da li samo ja ovo ne razumem? Da li uopšte ima svrhe pokušavati? I ovo su samo neka od pitanja koje tutnje kroz glave svih nas koji pokušavamo da se infiltriramo u novi sistem čiji sastavni deo želimo da budemo, čije prihvatanje nam je potrebno. Ključna reč – dovoljno. Reč jezički vrlo jasna, ali idejno potpuno nedefinisana, jer ne smešta cilj nigde, već poziva na konstantno utrkivanje sa samim sobom do iznemoglosti, a bez završnice. Tako je barem za nas koji ne puštamo spoljašnje kriterijume da usidre reč dovoljno i definišu je, već verujemo da je uvek moguće dati više od sebe, ili za one koji bez pogovora prihvataju ove spoljašnje kriterijume, ne osvrćući se na to da li im njihovo ispunjenje nešto donosi.
Činjenica da je imaginarna pobeda obe grupe ljudi u trci za „dovoljno” zapravo Pirova pobeda, poziv je na okretanje sebi i postavljanje najvažnijeg pitanja pre nego što pokušamo da damo bilo šta od sebe: „Šta će to meni doneti?” Plan može biti emotivni, materijalni ili neki drugi. Dušebrižnici će ovo nazvati surovim, ali činjenica je da se iz praznog bokala više ništa ne može izliti. Šta je dovoljno kada više nema šta da se da?
Petak, 28. april 2023. godine
Petkom moja 17 godina mlađa sestra pohađa časove engleskog, na koje je, prema ozbiljnom sporazumu sa ovom desetogodišnjakinjom, uvek vodim ja. Ovo veče je naš mali praznik koji se ponavlja iz nedelje u nedelju, posvećen aktuelnostima iz malog života jedne učenice trećeg razreda osnovne škole na Novoj Misi – moje škole. Pored toga, ovo je dan za babu i dedu i dan za Pančevo – dom, uspomene, šetanje već prošetanim ulicama, kupovanje već kupljenog sladoleda i ponovno divljenje već nebrojeno puta viđenim austro-ugarskim fasadama, pričanje slatkih, ispričanih priča i bacanje u poznate zagrljaje. Pančevo je povratak u sigurnu luku, barem na nekoliko sati. Sunce ovog neba – mog neba – možda za trunčicu više greje.
Subota, 29. april 2023. godine
Ove sedmice pisanje dnevnika pomera ono nedeljno istresanje na subotu. Stavljanjem svega na papir, osvešćujem koliko se toga desilo i koliko je neispričanih priča ostalo. Sva sreća pa je ova subota bila rezervisana samo za dobru energiju – jedan čas engleskog i mnogo nostalgične EX YU muzike izmešane sa Lanom del Rej i Tejlor Svift. Neki bi zbog ovog poslednjeg rekli izdajnik sopstvenog roda i tikva bez korena, a ja bih rekao tikva sa korenjem posvuda, a najdubljim tu odmah preko Dunava, u maloj srpskoj Sparti, kako je ovaj gradić na jednom času nazvao moj profesor istorije iz narandžaste gimnazije u starom gradskom jezgru. Neki će, pročitavši ovo, takođe reći „Šta priča ovaj dvadeset-i-nešto-godišnji klinja?” i preći na sport.
Autor je zaljubljenik u jezike, psihologiju, dobra prijateljstva i dobru kafu posebno u pančevačkom vintidž bistrou koji nosi ime poznatog slikara, gde jednom nedeljno udiše svoj grad i njegove priče
