Dnevnik uvreda iz vremena bruke

Đorđe Filipović
Objavljeno 13.08.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Nedelja, 13. avgust 2017. godine

Dan posle – bonus

Genijalci i umetnici sebi uvek mogu da dozvole razbarušenost u ponašanju i poštovanju rokova.

Jer, ko sme i može sebi da dozvoli – sem, eventualno, druga Generalnog sekretara onomad – da genija ometa u blaženom dremuckanju kad je možda upravo to momenat nastajanja Nečega iz misli rasutih po Ničemu?

Mi lenjivci i kampanjci šlepamo se uz genijalce i umetnike, svoju lenjost i neodgovornost predstavljajući kao kreativni proces uzdajući se u lepo vaspitanje i toleranciju onih što čekaju, kao spas od zasluženog kaštigovanja.

Zato je ovo jedan zakasneli i ispremetani dnevnik.

Za četvrtak, 10. avgust 2017. godine

Ikeakulacija

Na zidovima marketinga RTV Pančevo te ’97. visilo je nekoliko uramljenih postera koji su bili deo kampanje čija je poruka govorila o pogrešnosti puta na kome se Srbija nalazi. Poruke su bile negativne uz oslanjanje na opštepoznate vizuelne simbole i globalne brendove.

„Na svojoj turneji The Rolling Stones NE dolaze u Srbiju”, sa simbolom Stonsa kao ilustracijom stajalo je na jednom od njih.

Drugi je nosio poznati plavo-žuti simbol i logo. „IKEA ne dolazi u Srbiju”, bila je tekstualna poruka. U međuvremenu je, od dvehiljadite na ovamo Ikein dolazak, kao proizvođača i trgovca, najavljivan mnogo puta, u mandatu svake od vlada najmanje jednom. A Skandinavci izabrali da dođu baš kod Ane Brnabić!

OK, šalim se za našu Anu, ali koliko je samo paradoksa sadržano u ovakvom razvoju događaja, od poruke sa postera od pre dve decenije i Vučićeve svemoćne guzice na madracu kao pečata kojim se overava kvalitet i verifikuje važnost istorijskog momenta dok krdo navaljuje na jeftine viršle, do činjenice da predsednik države u treš novinama piše autorski tekst (adekvatnog kvaliteta, doduše) kao PR multinacionalne kompanije.

A taj se krug još nije zatvorio. Puška iz prvog čina još je na zidu, a majmunska posada u tenku u punom je sastavu.

Za subotu, 6. avgust 2017. godine

O dnevniku i avataru

„Dnevnik? Pišvaser” – što rekla gospođa Ljiljana, ćerka baba Dorina.

U današnje vreme čovek svoje biserje serucka na sve strane, kud god da prošeta šarenom baštom internetskom. Na Fejsbuku, blogovima, Tviteru. Onda se samo okreneš i pokupiš ono što si iza sebe posejao i eto dnevnika.

Kad bi tako bilo. Kad probijem rok a ne smem da se javim besnom uredniku koji urla tražeći obećano – gledam za sobom i zaista vidim seruckanje. No biserja niđe.

* * *

Jedan od zahteva iznetih pred zapisničara sopstvenog života u ovom dnevniku jeste i da priložu fotografiju tog-i-tog formata ne bi li ljubopitljivi čitalac znao, jelda, ko se krije iza onoga što čita i sa kim ima posla.

E sad, do izvesnog životnog doba, dok je čovek onaj koji jeste, to nije problem. Svaka je slika dobra. Kad se pređe momenat u kom postaneš svoj stric situacija se drastično promeni. I eto problema: sa jedne mi strane sujeta ne dozvoljava da se prikažem u liku strica Bedaneca i poplašim sve što otvori stranicu. Ono malo skromnosti i zdravog razuma, opet, ne da mi da se ilustrujem slikom od pre dvadeset godina ili da se podrvrgavam foto-hirurgiji. Uz to, društvene mi mreže ne služe ni za ličnu ni za poslovnu promociju pa se uglavnom pojavljujem pod pseudonimom.

Rešavajući upravo tu dilemu, svojevremeno sam počeo da koristim lik filmskog junaka: u pitanju je Rendolf MekMarfi. Znate već, „Let iznad kukavičjeg gnezda”. I to specifičan momenat, onaj kad on stoji pored žice, sa pogledom uprtim u slobodu koja je tu, na dohvat ruke a opet milion milja daleko.

I sa koje god strane da okrenem ta mi metafora izgleda kao sve bolja ilustracija moje i naše stvarnosti.

I nećemo je, tu sliku i avatar menjati ni za ovu priliku.

Za petak, 11. avgust 2017. godine

O Juraji Hipu

Uvek sam iz nekog potpuno neobjašnjivog razloga mislio da su svi čitali Dikensovog „Dejvida Koperfilda”. Tu sam knjigu ja dobio na poklon od svoje tetke kojoj mogu da zahvalim za još nekoliko desetina naslova.

Pročitao sam je nekoliko puta, ali ovom prilikom nisam hteo o sopstvenoj načitanosti. Drugo je nešto u pitanju:

Aleksandra Vučića nisam mnogo zapažao do momenta osnivanja SNS. Lajavi klinac kome se morala priznati izvesna visprenost i obrazovanje, ako već ne i vaspitanje. A onda se u momentu stupanja u tu kloaku maksimu – koja će tek kasnije, sa osvajanjem vlasti, zaista postati glavni kolektor za skupljanje sveg ljudskog i kadrovskog šljama – nekako osovio, a iz njegovog je oka provirio politički Moloh.

I sećam se da sam već tada, 2010. prvi put lik Juraja Hipa povezao s njim. A Juraja vam je, drugari, pritvorni podlac, spreman da prihvati svako poniženje od jačeg, spreman na ulizivanje i gmizanje, ali beskrupulozan i besprizoran na svom putu ka Moći, spreman na svaku zlomisao i svako zločinjenje da se Moći dokopa. A kada dođe momenat da se uspravi – on zakloni sunce, mesec i zvezde svojim crnilom i mrakom.

I tako ja kažem Juraja Hip, a moji čitaoci kažu: „Jea, Izi Livin!” A meni neprijatno. Nije mi zbog mene, majke mi. No zbog Dikensa.

Za sredu, 9. avgust 2017. godine

To nisam ja. To je moja trauma.

Ovo je rečenica koju sam prvi put napisao pre neke četiri godine, možda. Povremeno je koristim kao lajtmotiv, a radujem joj se svaki put kad se pojavi sa tuđim potpisom.

A sedeći na Korzou – ne U „Korzou“, nažalost jer kafana kod Nedeljka, kao i mnoštvo drugih iz bedekera sad već davne pančevačke ugostiteljske geografije, više ne postoji – setih se nečega što bi bila anegdota da je u pitanju selebriti, a ovako je ipak samo crtica.

Gledajući kako druge, starije kolege iz „Pančevca” i sa Radija, od Kanje (Dragoslav Kanjevac, karikaturista, ilustrator, slikar, pronalazač čudnih crtanih naprava i pre svega boem) kupe neki crtež ili sliku u vrednosti ture pića, a shvatajući da je u pitanju način da mu se pomogne, to sam počeo i ja da činim.

I tako bi Kanja, uz čuveno „E baš dobro!“, počeo da prilazi i iz velike kartonske mape koju je vazda teglio nudi svoje radove. Koliko – 300 dinara, koliko – 400 dinara. OK.

U rano letnje popodne sedi u „Srbiji” društvance iz medija i Doma kulture. Prolazi Kanja, vidi me i sa velikim osmehom pravo ka meni. „E baš dobro, imam nešto dobro da ti ponudim!”

„Važi“ – kažem – „daj da vidim”.

Vadi Kanja slike, vidim jednu dopadljivu, a i kratio bih trgovinu. „Može ova. Pošto, Kanjo?” – pitam i vadim novčanik.

„Trista maraka!”

„Marš u pičku materinu!”

Za stolom vriska. Onda saznamo podtekst: dva dana ranije, možda Rotar i Buki Prvački, možda Mile Đorđević – nikad nisam sa sigurnošću saznao – sedeli su isto tako, na istom mestu. I naiđe isti umetnik, pitajući gde sam. „Zašto?”– pitaju ga. „Imam neke slike da mu ponudim”. „Uuu… Pa čekaj, naivčino i budalo! Znaš li ti kome prodaješ slike? Ne znaš?! E moj ti… Pa taj od tebe ovde sliku kupi za dva piva, a onda avion za Cirih i tamo prodaje za desetine hiljada maraka i franaka!”

Za utorak, 8. avgust 2017. godine

O ministru i pušci na zidu

Ne znam baš tačno šta se desilo u utorak, ali negde moramo i Vulina da smestimo, pa neka to bude, eto, taj utorak.

Pokušavao sam više puta da smislim razlog i nađem motiv Juraje Hipa da goluma srpske političke scene drži uz sebe i na tako visokoj poziciji. OK, slično se sličnom raduje, ali svuda oko sebe ima nepreglednu masu zlih, glupih i nesposobnih koji su izvorno „njegovi”.

Džaba bi ste čitali dalje, nisam u tome uspeo.

Sem ako je poenta u tome da udruženi diletantizam, oportunizam i voluntarizam na svom pohodu preko Srbije ne mogu biti potpuni bez jednog Vulina.

Za bonus evo tvita-parafraze:

Vulin: „Šefe, hoćemo li mi zaista dobiti te Migove 29 i S-300?”

Vučić: „Hoćemo, Aleksandre”.

Vulin: „Kada, Šefe?”

Vučić: „Pa kad se pojave Mig 47 i S-800”.

Za ponedeljak, 7. avgust 2017. godine

O burazerskoj ekonomiji:

Što se tiče doprinosa ekonomskoj nauci, mislim da je redefinisanje pojma „burazerske ekonomije” svakako najveće među dostignućima braće Vučić.

A samo nekoliko dana ranije iz pustare ližnjanske obale gledao prema Cresu, Krku i Kvarneru, brčkajući noge u moru boje Studenice. Život nekad baš ume da se igra i da nezasluženo podari mesec i po Istre. Mirise, ljude i prizore. Pulu, Medulin, Ližnjan, Vodnjan, Galižanu, Pomer, Banjole, Premanturu, Fažanu i Peroj.

Znate li kako je crvena istarska zemlja? Ja nisam znao. Kažu da su upravo zato paradajz i voćke tako ukusni.

I tako. Za kraj početka ovog dnevnika, malo istrijanskog:

– Ćemo ben? (Hoćemo li?).

– Ala šu (Hajd’ polako).

 

Autor je u limbu tranzicije, na relaciji od niko do ništa

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)