Umro sam, čim sam se rodio

Slavko Petrov
Objavljeno 05.08.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Poštovane sugrađanke, dragi Banaćani,

Tumačeći Tajnu nad tajnama, upleo sam se u svojoj, te odlučio da je podelim sa vama, tumačima ravničarskih tajni. O dnevničkim danima u životu raba Božjeg Slavka možete pročitati u priči koju sam u nedelju-jutro, 29. jula leta Gospodnjeg 2018., poslao mentoru tumača ravničarskih tajni, gospodinu Crnjanskom, čiju sam misao stavio za naslov dnevnika.

Otkako sam porinuo bocu s pričom, obitavam u Kuli svetilji na levoj obali ušća Tamiša u Dunav. Iščekujući odgovor iz Ilandže, osluškujem nerv ranih osamdesetih kad sam s drugarima iz varoške bande Nemirne bebe osmislio dvadesetak pesama, od kojih je tuce zabeleženo. Ako ne slušam muziku ili se ne kupam zbog varljivog vremena, pecam, a pecanje je dušu dalo za razmatranje duša ljudskih, te verujem da Hrišćani, šireći ljubav i polažući živote zarad iste, nisu ribarili zalud.

Ponedeljak, 30. juli 2018. godine

Pretpostavljate da se u priči pripoveda o ženi, kroz nju, o meni, a kako nisam siguran da je priča, tek ljubavna, tumačenje nisam započeo najuzvišenijom reči. Znate već šta biva kada se osećanja razliju ravnicom, što-šta postaje nejasno, gotovo na ivici sukoba, ali bajkovito.

Priznaću, da mi je žena iz priče draga, mada da je istinski ljubio nisam, te od kad znam za sebe, nju jedinu vidim, a ni milovao je nisam. Priznaću i da je sanjam, mada je u naručju držao nisam, te mnogo toga nisam, a voleo bih da jesam. No, kako je retko kad onako kao što izgleda da jeste, što-šta govori da jesam, ali nisam siguran, te u otvorenoj sumnji nastaje drama. Drugim rečima, slutim. Sluti i gospođa, no poštovana se kao udata žena preplašila slutnje i pojačavši dramu, priči pružila neodoljivu draž i lični šarm.

Reći ćete da vam je uvod poznat, jer je ravnica takva i kada podiže i spušta glavu. Ne zna se gde je početak, gde kraj, gde počinje zagledanost, a gde prerasta u ljubav, jer je odveć poprište neba. Otud nije nerazumno kada pitam, a nije li gospođa od onih žena koje znaju kada, kako i šta treba da kažu, urade ili se tek nasmeše, da istog trenutka izgubim osećaj za važnost poređanih figura u partiji za koju nisam znao, a igram je. Htedoh reći, da ni poštovana nije morala da zna. Dovoljno je da postoji, pa da i ono malo ovorazumske duše uzleti i sleti, tačnije tresne o tle jer nije naučilo da leti. No, ne marim za pad, Banaćani i sami znate da ne boli. Štaviše, prija i neka ostane tako, dok ne nauči da leti i ako mora, sleti. Najvažnije je da je žena o kojoj pričam tu negde kraj mene, takva, kakva je.

Utorak, 31. jul 2018. godine – Ognjena Marija

Spoznaja je došla naglo, ne i nenadano, otkrivši ne samo ljubav, već i sebe na putu duša odande dovde i nazad, do onde, suočivši me s iskušenjima koja kriju putovanje, koje je, pretpostavljate, nepovratno trajno.

Iako ljudi kažu da nema onog ko ne zna, rekao bih da nema tog ko zna. Do juče sam verovao da je sve što mi se događa deo sudbine kada i ja o nečemu odlučujem, no priznajem da u tako nešto više ne verujem. Ne, da one nemaju nerv kojim pomućuju moje misli, već ga ima, poneka, možda jedna, nekako uvek ista. I jamčim vam da ni žena o kojoj pričam na praznik Svete velikomučenice Marine nije znala, dok joj neko nije došapnuo, a ja slutim i ko.

Sreda, 1. avgust 2018. godine

Dragi Pančevci, Bog nas je ovlastio da verujemo da ne postoji ništa što bi nas odvratilo od života nakon života ili kako prija, sna nakon sna. U priči postoji trag od prvog do poslednjeg slova u kojoj trideset nji’ diše kao jedno i u kojoj biramo, bez obzira što biraju nas. Znate vi, dobro da u ravnici presuđuju čula, a onda je sve otvoreno i drugačije.

Da li kao štreber dva prsta prvo diže ono koje podrhtava dok milujem ili mahnita k’o nesvet, čim oseti miris hulahopa kojeg danima nosi, biće čitav život ili pak obesno savetuje kako da ljubim i grizem dok sanjam. Ista mekoća pod prstima, sugrađani, onaj isti halapljivi miris hulahopa koje su upile njezino detnjstvo, mladost, udadbu za drugog i jedan jedini majčinski ego. Zauvek isti i zanosni, mater im njinu! Oprostite vragu koji je, obmanuvi grešnu dušu, unizio nadahnuće i šalu odneo, bestraga.

Umeće da prepoznam trag, makar prokleto ne činila ništa – jer joj, Bož’ moj deset Božjih brane – otisak je njene na mojoj duši, ma koliko banalan ili uzvišen bio. Htedoh reći, bol, no nije, već san. Ako je tako, a biće da jeste, neka boli koliko mu drago, jer je ušuškan i bezazlen. Međutim, čim otvorim oči ištem istu bol kao žedan vodu, jer jedina prija. A ako je tako, a biće da jeste, šta će mi oči, sluh, prsti, jezik, ako ne bole, bez obzira što osećam, vidim, čujem, dodirujem.

Kao što biva, na početku ne beše ništa, ali je ništa munjevito preraslo u nešto što jedino volim, s onim istim mandatom kao i kad je bilo ništa jer je, složićete se uvek nešto. Ovo kažem, tek da bih naglasio dramu u ovoj, na oko fantaziji, mada može i obrnuto, jer ne znam, šta je.

Četvrtak, 2. avgust 2018. godine – Sveti prorok Ilija gromovnik

Vila od Forlanda, piše u krštenici maštovite Naj, tvrdi da su obluci, peščane plaže, brda i doline sveta nastali od ženskih, tačnije, njenih oblina, a da su od muškaraca nastale kamenčine, stenje i litice, drugim rečima, rđa. Slažem se da su žene ovo i onozemaljska lepota, ali nemaju mere, ič! Verujem da ste se zapitali, ko je Vila, mada znam da kao ljudi od duha razumete oklevanje i suzdržanost. No, njojzi u inat, reći ću, pa šta mi Bog da.

Vila je, prijatelji, Švabica, naša sugrađanka. U familiji Luncer, kako red nalaže, mahom bivaju Švabice, no nji’ova lepota i duh su nama Lujanskima pomutili razum da je nevolja i sa njima i bez nji’. Napravila je dar-mar da moj najmiliji anđeo ne zna, šta će. Verio ju je pre par vekova, te ona iščekuje udaju.

Sudbina se, dragi moji Pančevci sa nama grubo poigrala. Znam da odmahujete rukom, jer sam, čudna li čuda, spomenuo sudbinu. Jesam, spomenuo sam, ali ona, a njena je kol’ko moja i vaša, šašava da šašavije nema. Poručuje da smo deo Božijeg plana i mada je, na ovom i onom svetu sve deo istog, retko ko je zakinut kao gospođa i ja, ova naša varoš, ravnica i vi.

Petak, 3. avgust 2018. godine – Sveti prorok Jezekilj

Čudo je ovladalo ovo i onozemaljskom pričom, čudo, a znate li, zašto? Žena o kojoj pričam je zbilja. A ako je tako, a tvrdim vam da jeste, ko i šta, onda, nije ?!

Švabica je u Banatu k’o šaše, a njiovi’ zlatnika još više. Na nesreću, zakinute su u ljubavi, našom krivicom, te osećam obavezu da iskupim grehe i izmirim familije. Moji se nećkaju, i ‘oće, i neće, njene ćute, a Vila ni da čuje. Kako sam uveren da tvrde pazar, rešio sam da uzmem stvari u svoje ruke, a otkako sam dobio blagoslov njezina oca za od Boga nam pruženu ljubav, mirnije spavam.

Subota, 4. avgust  2018. godine – Sveta Marija Magdalena – Blaga Marija

Verujem da ste osetili da sam vas iz jedne uveo u drugu, na oko drugačiju priču. Gospođa se, pak uplašila prve kao nestvarne, da će je odvesti, ko zna kud, a pretpostavljate, već kakav je i od čega sazdan njezin strah. Ovozemaljska joj je postala draža, pa budite mudri i povucite granicu.

Tuđom, što svojom voljom i nevoljom, Lujanski su zavoleli lutanje. Švabice, pak vole i ne vole lutalice, tako da zabrlja li koja familija, mora da udovoljava onoj drugoj, inače zlo i naopako. Čin milosrđa i bliskosti se ogleda u zapiranju nogu članovima oštećene familije u tufnastom lavoru iz Celja. Pravila su jasna, nedvosmislena i neumoljiva, a lavor, odvajkada sporan. Zašto tufnasti, jošte slovenački, muči ravnicu i duše, no one ćute, ni reč. Doduše, ne postoji zapis koji opisuje dezen i poreklo, no tufnasti se ustalio, prenosi s kolena na koleno, u njemu udovoljava i zlopamti.

Kako sam u priči od početka, tačnije, gospođinog rođenja, pristajao sam na običaj zarad ljubavi i mira u kući, varoši, ravnici, iznad svega, duši. Međutim, brzo sam razotkrivan u milosrdnom činu i dok je moj najmiliji anđeo tumačio, šta sanja, a šta nam se događa, tukao se, napijao, a koliko juče, proćerdao pola varoši uz kletvu da obema familijama pocrkaju krave. Vila je, pak proklela samo naše, jošte pujdala kere na nji’, tako da, iako žive, kravice ne daju mleka kao nekad.

Osim ljubavi, gospođa je moje nadahnuće i nikad nije prestajala da bude i jedno i drugo. Rođena je s ova dva dara koja su s vremena na vreme u zavadi, te je nakon nji’ovih prepirki danima boli glava. Inače, Švabice krasi sve što muška sujeta ište – više narav, no sujeta, ali i to je, manje više isto. A u toj i takvoj naravi leži razlog zbog kojeg se poveravam, uveren da ću od vas dobiti valjan savet, jer očekivati ga od mojih, njenih ili one Vile, nije mudro. I u nebeskom životu nailazim na nerazumevanje, mada me ne bi iznenadio ni ovozemaljski šamar ili više nji’. No, ne marim za šamare, Banaćani, podneo bih ih do jednog, osim da me ne voli ili kako oprezno veli, da joj ne značim. Ne bih mogao da zamislim život bez ljubavi, varoš bez Švabica, ravnicu bez zlatnika, a, ako ću iskreno, Bog nam je ovo trojstvo odavno dao. Doduše, i uzeo. Pa opet dao, pa uzeo i tako u beskraj, te je moja molitva Svevišnjem, da ne diže ruke od nas.

Ugledavši bocu iz Ilandže, shvatio sam da je vreme za opraštanje do naredne prilike, ako ni zbog čeg drugog, ono zbog mišljenja gospodina Crnjanskog. Ako budem dobio, sačekajte koju godinu do objavljivanja zbirke ravničarskih tajni pod imenom „Bansif” i saznaćete.

Autor je po zanimanju diplomirani ekonomista, a po uverenju umetnik

Ostavi komentar

  • (not be published)