Nedelja, 22. jul 2018. godine
Osim toga što je mojoj (u detinjstvu najboljoj) drugarici rođendan, ovaj dan obeležila je vožnja od oko 200 kilometara u jednom pravcu koja me je katastrofalno umorila (za razliku od predhodnih tura), a koju sam potegla da bih na simpozijum donela negativ za skulpturu. Vraćam se na „Teru” vozeći dva dela od šest istog jer više nije moglo da stane u puntića. Kilometrima sam se borila sa mislima: da li sam prokleto promašila drum, da li mi je dete pod stresom jer još sedam (od trideset) dana neću biti kod kuće, potom da se rok za izvođenje rada opasno približava, a da nemam vremena za ponavljanje, da li je auto spreman za put… Osluškivala sam zvuk motora dok pokušavam sve prethodno da potisnem iz svesti. Stižem na odredište umorna kao pas. Ne od kilometara, već od sopstvenih misli. A tamo, Rosaria IIazzeta sa širokim osmehom osetljivim na gluten, prolazi kroz kapiju Pogona 2 neposredno ispred mene u crnom kožnom odelu sa kacigom Dart Vejdera, gurajući 200 kilograma tešku Jamahu u pogon, za potrebe Obrazovnog programa RTS-a. 🙂 Upoznajem se sa Kohta-Sanom (-san je predlog koji među Japancima označava učtivost, dakle Kota-San (Kota-ljubazan) koji je na simpozijum stigao u toku mog davljenja u prašini na CNC-mašini u mirijevskim divljim stovarištima (ko je bio, zna o čemu pričam). Hana Kiseleva je jednako vezla zidove svoje skulpture od četiri metra, kao i pre 21 dan, kada je doputovala iz Kijeva.
Pogonom 2 ordinira nasmejana ekipa RTS-a. Da ne bih smetala (jer sam već jednom upala u kadar), sedam da popijem čašu vode, i počinjem, u stilu tutnjave pređenih kilometara, da objašnjavam ženi pored sebe zašto sam zakasnila – ako sam uopšte zakasnila – no ona, ljubazno, sa širokim osmehom, odgovara da je prisutna samo u svojstvu vozača. Nije važno, dobro raspoloženje pogura razgovor dalje ka umetnosti i tehnici i ispostavi se da je žena-vozač profesorka na dva fakulteta, inženjerka zvuka koja predaje tehničku akustiku na Katedri za telekomunikacije ETF-a. Razmenjujemo iskustva sa naših fakulteta, akreditacionim procedurama i ciklusima, istraživačkim umetničkim projekima i intuiciji u kreativnom procesu naučnog odnosno umetničkog rada, i, nakon što je moja sagovornica, visokokvalifikovani vozač, sa radošću krenula sa svojom ekipom, pridružujem se trećem kolegi sa kojim sam provodila vreme prethodne tri sedmice. Johan je vojvođanski Mađar nemačkog porekla. Vozi Harley-Davidsona i nosi kožne pantalone u stilu teksaskog usamljenika na Roudu 66. Johanova pasija je očuvanje ptica u srednjem Banatu. Sada već prepoznaje jata koja dolaze i odlaze, odnosno može vam reći koliko su jata vrabaca malobrojnija u odnosu na period od pre petnaest godina. Večera je protekla uz diskusiju o italijanskoj kuhinji, rodnoj ravnopravnosti, ratu, bratstvu i jedinstvu uz vizuelne priloge „Toward a Concrete Utopia: Architecture in Yugoslavia, 1948–1980” koja se trenutno dešava u njujorškoj MoMA.
Dvadeset i drugi jul, draga Ivana – srećan ti rođendan! Ovaj dan završavam početkom knjige Alana Badijua: „Šta se dešava? Čega smo to toliko poluočarani, poludevastirani svedoci? Održavanja jednog umornog sveta, kud puklo da puklo? Šta nam se to, dakle, događa na međi vekova, a što izgleda nema nikakvog jasnog imena ni na jednom prihvaćenom jeziku?”
Ponedeljak, 23. jul 2018. godine
Otvaram fasciklu sa papirima – da u projektu zapišem nekoliko redova – raspada se. Dvadeset dana vukljanja po cegeru slomilo bi i mnogo čvršći otpor od ovog koji može da pruži reciklirani beli karton. Utisak dana – sledeće teme na hiljadu jezika: razlike istočne i zapadne kulture, razmišljanje o kulturološkom konstruktu ljudskih emocija. Zašto se Evropljani rukuju, a Japanci koriste gestikulaciju pri komuniciranju isključivo na distanci, na primer, kratak naklon glavom? Zašto su Evropljani izraženi individualci, a na Istoku je istančan osećaj za kolektivno? U šta veruju Evropljani, a u šta Japanci (sada već prepoznajemo suptilne razlike između borilačkih veština na japanskoj u odnosu na kinesku teritoriju, kao i razlike u kineskom i japanskom pismu, znamo razliku između Kjota, Osake i Tokija, osnovu japanskog pisma i osnovne zvučne razlike japanskog i kineskog jezika)? Kota-san ne zna šta je horoskop – smejali smo se. A pogotovu mu je bilo zabavno kada je na Guglu video da je – Jarac! Umor je nestao. Radovala sam se. A još mi je stigao i ostatak negativa iz Beograda. Učim japanski preko italijaskog i engleskog. Joroshiku onegai shimas! Subarashi!!!
Utorak, 24. jul 2018. godine
Tempo kojim sam spajala negativ i konačno utiskivanje gline do večeri proizveo je dva potpuno paralisana, a zatim i imobilisana palca na rukama. Deset sati rada, a nisam uradila ni trećinu posla. No, polako. Sutra, kada spojim prepodnevnu, popodnevnu i noćnu smenu, stići su sve. 🙂 Radio garden, slušali smo Intenacionalu, japanski popularni rok u stilu Gangam stajla, Bella ciao. Japanci veruju u osam hiljada bogova. Majke nikada ne govore svojoj deci da ih vole, ne grle ih i ne maze. Uživali smo u različitostima. Do večeri, svako je proveo vreme uz svoju skulpturu, neko unutar nje, neko na skeli iznad nje, neko pored nje. Pogonom 2 širili su se indijski zvuci u kojima smo uživali na japanski, italijanski, ukrajinski, mađarsko-nemački i srpski način.
Sreda, 25. jul 2018. godine
Fascikla više ne postoji, ostao je samo neki kupus od prljavih papira. Palčevi su mi se kao oporavili, verujem da je to zbog toga što je bol emigrirao u lumbalni deo leđa tako da bi mi stajanje u redu (na primer, na Odeljenju za žene Doma zdravlja) bilo rajsko relaksiranje u kalifornijskom stilu naspram jednostavnog pokušaja spavanja. OK. Rad je skoro završen, ostalo mi je još nekoliko dana da pokušam da otvorim kalup i vidim da li će se forma zadržati ili – nećemo naglas izgovoriti ono drugo (collapse!????!?!?!?). Biće OK. Večeru smo proveli u gostima kod Kikinđanke Dragane sa dvadesetosmogodišnjim stažom u Evropskoj banci za obnovu i razvoj, koja je prevalila milione raznih državnih kredita uzduž i popreko kroz svoje šake, da bi nakon 28 godina rada u (pravoj) ekonomskoj nauci i posle Bregzita povukla sve svoje resurse, životne i finansijske, i vratila se kući. Tu je adaptirala majčinu rodnu kuću i sada se bavi osnaživanjem žena na lokalu. Plasira njihove rukotvorine među britanske diplomate, dovodi iste u svoju Kuću za očuvanje sova i bavi se promovisanjem humanih vrednosti naspram sušte finansijalizacije svega živog i mrtvog. Arenka Blat je arhitektica koja je revitalizovala svoju kuću obnovivši stare načine gradnje (blato i slama) i magično dizajnirala svaki komad nameštaja koji su Banaćani bacali kupovavši Ike(j)u, da – babine šifonjere, nahtkasnice, sitan vez i sl. Za ovaj projekat adaptacije stare kuće, Dragana i Arenka pokupile su evropsku nagradu za arhitekturu (oprostićete, nisam upamtila naziv). Dragana, naravno, na dnevnom nivou odbija časopise i magazine i reportere raznih fela koji bi se tu rado uselili, ali je za nas sa zadovoljstvom pripremila projice i brala organske, a kakve bi druge, šljive iz svoje bašte.
U internacionalnom društvu Dragana-Gana je povela razgovor sa Rosaliom o problemima žena na globalnom nivou.
Slova u Badijuovoj knjizi su se magično smanjila to veče tako da sam dan završila uz „Digitalne ikone” Tamare Vučenović sa Radio Beograda 2. Poslednje što sam čula bilo je da je Google dobio kaznu od 4,3 milijarde evra zbog monopolske pozicije na tržištu digitalnih usluga i produkata.
Četvrtak, 26. jul 2018. godine
Ljubice, ljubavi tetina, srećan rođendan!!! Danas mi je srećan dan. Milena i Nikola se odlično snalaze danima bez mame, dvadeset i šestog dana, sedmog meseca u godini, baš za Ljubičin rođendan, dizalica je podigla pola tone gline koja mi je ukočila prste i leđa na platformi za sušenje. Stajala sam među saradnicima, verovatno poluroza, poluzelena, čupava do besmisla, čekajući potpuni kolaps forme. Videla sam kako se sve urušava u trenutku, kalup se lomi na hiljade komada i forma odlazi u ambis i osetila sam trenutnu mobilizaciju svih svojih mentalnih resursa od strane svog unutrašnjeg bića: trenutnu pripremu za rekonfigurisanje psiho-fizičkih resursa, ukus znoja u ustima, teskobu prouzrokovonu osvešćivanjem narednih procesa koji će se desiti: moram ponovo da dolazim, kada – u septembru, o bože, vrtić, ko će voditi Milenu u vrtić, Nikola radi, Maja će se poroditi, pare – aha – od plate, jao opet ću morati da štedim, jao manjak za kućni budžet, smeštaj kada budem došla, zauzeto, OK, biću sama, biće mnogo teže, jao bože… Videla sam kako umorna i razočarana sa tovarom ovih misli odlazim na godišnji odmor koji više ne želim… Mora da ovako izgleda smrt, čitav život protutnji pred očima. Da, sada sam verovatno imala kliničku dok je dizalica radila.
Danas je moj srećan dan, Ljubici je rođendan! Nisam kolabirala, nije ni skulptura. Prekrstila sam je i otišla da spavam 🙂 .
Petak i subota, 27. i 28. jul 2018. godine
Dva dana provela sam sanirajući sitne pukotine unutar forme koja pokušava da prihvati sopstvenu masu. Kupola stoji. U Pogonu je tišina, ispod platforme čujem pucketanje negativa. Vlaga je kao u sauni. Nisam se odvajala od nje. Sanirala sam površinu i u niskom startu pratila sve šta se sa njom dešava. U pripravnosti sam, ali pritisci popuštaju. Bilo je deset sati uveče kada se, kao kroz maglu, proširio džez po Pogonu… Iščilovala sam malo sa ekipom! Ujutru smo na put za Japan ispratili Rosaliju, sa željom da uspešno izvede svoj umetnički projekat o women community. Biće to dokumentarni film sa 45 intervjuisanih žena iz Italije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Srbije, Mađarske, Ukrajine, Rusije, Kazahstana, Mongolije, pa sve do Kine i Japana! Kovrdžava crvenokosa žena sa kacigom Dart Vejdera krenula je sama na put dugačak 15.000 kilometara sa kamerom i pesnicom u vazduhu kojom bodri sebe i druge oko sebe da je život uzvišen i da ga treba živeti i radovati mu se!
Dugujem još nešto: japanski karate je sa pesnicama, kineski je sa otvorenim šakama, Japanci koriste dva pisma – tradicionalno kinesko, koje skoro niko ne zna, i imaju svoje od pedeset znakova koje je slično srpskom po tome što svaki slog ima svoj znak, tako da, kada biste naučili tih pedeset znakova, počeli biste da sričete japanski kao kada ste učili ćirilicu sa sedam godina. Kjoto je najtradicionalniji grad u Japanu, dok su Osaka i Tokio potpuno savremni i popularni, imaju stanicu površine pola Pančeva sa tri hotela unutra u slučaju da se na njoj izgubite, ako u japanskom metrou čujete da sledeću stanicu najavljuje muški glas znači da idete iz grada, ako stanicu najavljuje ženski glas znači da se vozite ka gradu, japanski jezik zvuči kao da-ta-ta-ko-ma, dok Kinezi gutaju suglasnike pa zvuče kao u–aa—aaa-aaiio-oiiuau.. 🙂
Vautashino namae ua Miilca des! Sgoi! Subarashi!!!
Autorka je likovna umetnica iz Pančeva
