Taljiganje po Balkanu!

Željko Katalina
Objavljeno 23.02.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Nedelja, 16. februar 2020. godine

Dan za punjenje baterija pred predstojeću radnu nedelju. Kao i obično Aleks (šesti razred) nije završio domaći, grupni esej, on je zadužen da napiše biografije nekoliko srpskih naučnika. Bira NikoluTeslu i Milutina Milankovića. Imao sam još par predloga, ali kasno je i nema se vremena.

Većinu dana po običaju provodimo u parku, kao i dobar deo stanovnika Bukurešta, onih koji nisu po obližnjim izletištima. Dok klinac igra fudbal sa društvom, ja pravim turu brzog hodanja. Probijam se kroz gužvu, lep „prolećni” dan izmamio je na svež vazduh korporatiste, roditelje sa decom, penzionere. Ovde se radi od 9 do 17, pa se prosto nema vremena za šetnju tokom radne nedelje. Čekam na klupi da Aleks završi partiju fudbala, otvaram aplikaciju, pokazuje mi da sam izgurao 10 km.

Koristim priliku da kontaktiram moje u Dolovu, kratko razmenjujemo novosti, zatekao sam ih za stolom, nedeljni ručak. Ovde je već dva popodne, sreća da sam rano jutros bio na pijaci u nabavci, čeka nas spremljen ručak. Sreća da stanujem na 10 metara od ulaza u park, stižemo kući za pet minuta. Goveđa supa, po mojoj želji, podseća me na kevinu supu i detinjstvo.

Saznajemo da ćemo imati goste popodne, Aleks je pozvao druga, što stvara nervozu kod supruge. Uobičajeno, kuća nije spremljena itd. Pokušavam da pomognem da se izgladi stvar i muški deo porodice (Aleks i ja) čistimo i dovodimo stan u red. Naravno, kao nagradu dozvoljavaju i meni da igram FIFA 2020. Druženje završavamo s dve partije monopola.

Ponedeljak, 17. februar 2020. godine

Vreme nenormalno toplo za ovo doba godine, počinju sve radijske (pratim DIGI FM) vesti. O vremenu čak i pre rasprave u parlamentu o izboru nove (četvrta ili peta u skoro četiri godine od izbora) vlade i pobede Dinama nad Steauom u lokalnom fudbalskom derbiju. Jednog trenutka termometar u autu pokazuje 18 stepeni. To je razlog, neuobičajeno za Bukurešt, da nema tako puno vozila kroz grad. Saobraćajne gužve i blokade pravilo su za kišovite dane.

Kolega (vlasnik firme za koju radim) vratio se sa odmora. Bio je na Kopaoniku. Utisci više nego pozitivni, naročito hrana, koja je ista kao i rumunska. Čak se i „sarma kaže sarma” zaključak.

Ostatatak dana provodim u obilasku klijenata. Jedna od prednosti posla je da mogu sam da pravim raspored radnog vremena.

Elektrodistribucija mi šalje mail s računom za struju, što me podseti da još uvek nisam platio režije za stan. Otvaram aplikaciju na telefonu i dva klika mi odnose 20 odsto plate sa računa. Makar ne moram da gubim vreme po šalterima.

Veče završavamo igrajući partiju monopola. Danas ležem ranije, sutra rano ujutru planiram da putujem za Krajovu.

Utorak, 18. februar 2020. godine

U pet ujutru sam na nogama, prvo kafa, pa dva kuvana jajeta za doručak. Od kako je supruga postavila sebi zadatak da me „utovi” ne mogu da funkcionišem bez da stavim nešto „u kljun” čim ustanem. I da ne preskočim termin uzimam odmah i jutarnju dozu (prešao pedesetu, šta ćeš) lekova.

Grad (pola šest ujutru) je prazan, ali čak i tako nam uzima 40 minuta da se dokopamo autoputa. Kolega uživa u izlasku sunca dok ja vozim. Čeka nas 250 km do Krajove, od čega jedva 108 km autoputa. Krajova je centar Oltenije (oblast u Rumuniji, nešto kao Vojvodina), nalazi se na magistralnom putu koji vodi ka Đerdapu.

Objašnjavam kolegi da se na 10 km odavde vodila čuvena bitka kod Rovina. Ponosno mu pričam o Kraljeviću Marku, po narodnoj pesmi u toj bici je poginuo Kraljević Marko. Kolega me gleda bledo, ne zanima ga istorija, a tim manje Marko i rumunski vojvoda Mirčeta.

Menza u staračkom domu, vreme ručka. Ulazimo da popravimo aparat za filtriranje vode. Dok posmatram lica unaokolo, osećam da me hvata depresija od saznanja da ću i ja izgledati tako za dvadesetak i nešto godina. Hoće li i Aleks da odluči da je bolje za mene u domu ili…

Ostavljam kolegu i idem napolje da zapalim cigaretu.

Nazad za Bukurešt, četiri sata vožnje po magistrali. Intenzivan saobraćaj, put nije loš, ali ni Rumunima nije jasno zašto je Čaušesku izabrao da magistrale prolaze kroz centar naselja.

Naravno ulazak u grad kao i obično zakrčen, obilaznicom ni toliko šanse. Sat i po da stignem do kuće.

Sreda, 19. februar 2020. godine

U devet krećem na posao, u ovo vreme je već trebalo da budem u firmi. Umoran od jučerašnje voznje, završavam neke sitne poslove po kancelariji. Ubijam vreme do podneva, srećom šef ima razumevanja.

Zvoni telefon, pita supruga kakvo je vreme napolju. Odgovaram „meteorolozi su pogodili za najavljeno zahlađenje. Sad je „čitavih” tri stepena manje nego juče”.

Ulazim u prodavnicu po sitne potrepštine. Raf „sos od paradajza” zadržava mi pogled. Proizvedeno u Srbiji za „Maxi”. „Delhaiz” je i u Bukureštu, kupio je „Mega Image” lokalni lanac samoposluga. Skoro da i nema robe srpskog porekla u Bukureštu. Ponekad naletim na eurokrem i slične proizvode u „Auchan” hipermarketu. „Lidl” po nekad ubaci ajvar i pljeskavice, ali proizvedene u Makedoniji. U ostalim hipermarketima (najveći deo tržišta drže nemački i francuski trgovinski lanci) ništa od srpske robe.

Četvrtak, 20. februar 2020. godine

Po kiši „svi seljaci penju se u taljige”, kako se kaže ovde. Grad je blokiran automobilima, trebalo mi je pola sata da prođem kilometar, a sebe smatram dobrim poznavaocem ulica i uličica Bukurešta. Žalosno konstatujem da je uličica u kojoj se nalazi sedište gradske biblioteke (s 35 filijala po gradu) zatvorena zbog radova. Pre tri meseca su je rekonstruisali. Kao kod nas Rumuna, komentariše administrator biblioteke, nešto nisu uradili dobro i ponovo je raskopali. Kao i sa vodom u sveže renoviranom sedištu biblioteke. Kroz cevi za hladnu vodu curi topla i obrnuto.

Poruka od klijenta „rekli ste da će te svratiti oko ručka (tj. oko podneva) po kom satu, srpskom ili rumunskom?”. Žurim dalje, imam dobre kočnice, proveravam ih nekih sto metara dalje. Pešaci imaju prednost na pešačkom, ali to ne znači i da mogu da bulje u telefon dok prelaze ulicu. Priznajem da ni ja baš nisam bio koncentrisan na vožnju. Čitam joj sa usana sočnu psovku, ali zapamtiće, nadam se, ovo štrecanje, kad sledeći put bude prelazila ulicu. Naravno i ja.

Stajem da zakažem ultrazvučni pregled. Po običaju nema fondova za ultrazvuk, ako hoću da platim može odmah. Zdravstvene usluge su prepuštene privatnim klinikama. Zdravstveno im refundira troškove usluga koje obavljaju preko uputa od porodičnog lekara. Naravno fondovi su ograničeni, tako da svaka klinika može da refundira određeni broj usluga mesečno i to ne baš tako brzo, pa privatnici preferiraju da naplate usluge od pacijenata.

Petak, 21. februar 2020. godine

Vikend, samo još da preguram današnji dan. Opet prepuno automobila, spremaju se „seljaci” da krenu kući direktno sa posla. Nepisano pravilo u državnoj administraciji, petkom skraćeno radno vreme. Zavidim im i mrzim ih istovremeno.

Opuštena atmosfera i u firmi. Pravimo planove za poslednju nedelju u mesecu. Čeka me službeni put, četiri dana po zapadnom delu Rumunije, Tirgu Ziu, Kluž, Satu Mare, Oradea, Arad, Temišvar. I naravno Dolovo, negde moram da prespavam, a gde nego kod kuće.

Pozivam telefonom klijenta, treba da montiramo šest aparata. Osoba za vezu kaže tri kod nje. Laganica, planiram da za sat-dva završim i begam kući. Na licu mesta mi kaže da je pogrešila, svih šest aparata ovde. Zovem kolegu u pomoć, čak i tako završavamo u pet. Petak je, kaže kolega, problemi iskrsnu, po pravilu petkom.

Aleks me zove, krenuo je prema kući. Ostao je posle škole u parku. Ubedio je mamu za dozvolu, poštovao je tajming. Sinoć smo imali raspravu, pokušavam da ga razumem. Ulazi u pubertet. Prolazimo kroz prvu tuču zbog prve ljubavi. Čeka me ispred zgrade. Dobio je devetku (ovde su ocene od 1 do 10) iz geografije. Hoće da ostane do dva noću na xboxu, vešt je u pregovorima. Povlačimo se ja i supruga na većanje. Teško je odgojiti ga po našim merilima. Hoćemo li da bude zavistan od igrica ili da ga strogoćom oteramo u neke druge poroke. Cigarete, alkohol i… Ne mogu ni da izgovorim, dostupne su i osnovcima. Raznorazne etno biljke, tako ih zovu ovde. Ipak je bolje onlajn igrice, ali ne do dva po ponoći. Pokušaću da ostanem da ga kontrolišem.

Subota, 22. februar 2020. godine

Koristim zadušnice kao izgovor da lenstvujem prepodne. Po običaju ovde, prave se paketi sa hranom, koje ti komšinice donose kući. Frižider je pun sarmi, pečenja, komada sira, slatkiša i naravno da svaki paket ide sa upaljenom svećom. Supruga zaključuje, danas ne kuvamo ništa.

Aleks ima društvo u kući, mi odlazimo do hipermarketa specijalizovanog za pokućstvo, ovde ih zovu brikolaz. Može se naći sve za kuću i baštu.

Kupujemo ormar za hol na ulazu u stan. Made in Serbia. Po uputstvu montaža traje 30 minuta. Naravno meni uzima kompletno popodne, a i ostaje nešto za sutra. Tipično za Balkan, jedan deo skrojen je pogrešno. Ali rešavam sa dva eksera, tipično balkanski. Zato i nismo Šveđani, i nemamo IKEU.

Uz čašu belog završavam dan.

Autor ima 51 godinu, bivši je Rumun u Srbiji, sada Srbin u Rumuniji. Aleksov tata i Artemizin suprug. Rođen u Dolovu, već 11 godina živi u Bukureštu. Direktor prodaje u „Aqua 2M Ecostyle”, koja se bavi prodajom i ugradnjom aparata za filtriranje vode

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)