Komfort zone, unutrašnji demoni i pandemija

Tatjana Stojanović
Objavljeno 29.11.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 22 mins

Nedelja, 22. novembar 2020. godine

Ovu nedelju započinjem malo drugačije. Prethodna nedelja je bila puna intenzivnih odnosa sa ljudima, a za jednog introverta ovo predstavlja veliki izvor stresa. Zato odlučujem da se danas vratim u svoju komfort zonu. Provođenje vremena sama sa sobom. Jedan poznanik skoro reče: „Ja nemam komfort zonu, meni je sve stresno”. Ja se osećam srećnom što je barem imam.

Prekomeran stres je prouzrokovao i preveliki unos hrane, naročito slatkiša, pa sam na prethodnom času baleta zaključila da je to sada počelo i da se vidi. Stoga, odlučila sam da okrenem novi list. Pored izolacije mislim da mi je potrebno i malo discipline. Da, da, zvuči poznato. Od sutra… Nekim čudom, s obzirom na sve karakteristke moje ličnosti, sam ipak optimista. Uvek mislim da će se stvari popraviti i da su moguće. A možda sam i samo, što bi rekao Kesić: Budala!

Dan je počeo kafom bez mleka i šećera i muslijem pa odlaskom u prodavnicu i nabavkom voća i povrća i ostalih zdravih namirnica. Ostatak plana je: red vežbanja, red učenja jezika, red spremanja zdravog obroka za ručak, red sviranja/pevanja, red gledanja filma, red kućnih poslova. Pekarski diskurs, sve zvuči kao pravljenje torte. Predlozi za naziv ove torte: „red, rad i disciplina torta”, „introvertski raj torta”, „zašto se još uvek niste ubili torta”. Dobrodošli su i vaši predlozi.

U međuvremenu otvaram društvene mreže i uz ostatak hladne kafe bez mleka i šećera čitam neverovatnu količinu izmišljotina i mržnje vezanih za koncert Bože Vreće 19. novembra. Nemam običaj da komentarišem bilo šta na društvenim mrežama, ali ovo me je pogodilo. Pošto sam bila na koncertu. Pa ne mogu da dopustim da neko piše nešto što sam rođenim očima videla da se nije desilo. Ali napisah samo nešto kratko, bez emocija. Čiste činjenice. I odlučujem da više ne obraćam pažnju na to jer od toga može da se rikne.

Shvatam do kraja dana da ova moja torta i nije tako loše ispala. Skoro sve kore i filovi su ispali onako kako sam zamislila. A šlag na tortu je dodala moja cimerka koja je uveče stigla kući i „naterala” me da umesto da pobegnem u svet „Magičnih zveri”, popišem listu stvari koje me čine nervoznom, smislim plan kako da bolje organizujem vreme tako da zadovoljim svoje potrebe, a da budem tu i za druge ljude. Rezultat je bio prosvetljujuć. Naravoučenije, prihvatite pomoć prijatelja i ne bežite od problema!

Ponedeljak, 23. novembar 2020. godine

Dan dva režima ishrane. Ne ide mi loše. Naravno tripujem da sam već lakša pet kila pa odmah stajem na vagu. Kao ono kad posle prvog dana teretane misliš da su ti se napravile pločice na stomaku. Nema veze, doći će rezultati. Svakako se već osećam bolje.

Ponedeljak mi je inače slobodan dan, ali pošto je pandemija pogodila i pekaru, pa nam je deo kolektiva na bolovanju, otišla sam da završim deo administrativnog posla. Kada završim obaveze koje imam i prođem sa devojkama sve što imamo vezano za posao, uvek imamo neku „seansu”, šaljivu ili ozbiljnu. Što kaže T. imali smo ČOS. Danas je na dnevnom redu bila tema: kako je to biti singl, jaka nezavisna žena u tridesetim godinama u Srbiji u kontekstu pritiska okoline. Neću iznositi zaključke, mislim da svi već znate kako je.

Moram priznati da volim da odem do radnje čak i kad ne radim.

Nakon posla šetam po gradu u potrazi za poklonom za 35. godišnjicu braka mojih roditelja. Dok šetam po gradu imam praznični vajb, ruke mi se smrzavaju, stavila sam debeli šal i kapu, napolju miriše kao da će uskoro pasti sneg i lepo mi je. Imam utisak da sam se navikla na pandemijsko stanje, ponekad više ni ne primećujem da stvari ne funkcionišu normalno.

Poklon ne nalazim, ništa mi ne pada na pamet, postaje mi hladno i krećem kući. Ali pre nekoliko godina sam prestala da se opterećujem time da moram da odem sa poklonom na proslavu. Ako u tom trenutku nemam novca, nemam dobru ideju, nemam vremena da nešto kupim ili napravim, ipak odem „praznih ruku”, pa poklon donesem drugi put kada sam u mogućnosti. Čula sam priču svojih rođaka da su neki prijatelji prestali da im dolaze na rođendane jer nemaju novca da kupe poklon pa ih je sramota. To me je nekako pogodilo. Zašto moramo da imamo poklon? Mislim da je ljudima koji su nas pozvali dovoljan poklon naše društvo. Ipak, pokloni su divna stvar i treba ih davati kada god smo u mogućnosti. Samo ne treba da nam predstavljaju opterećenje.

Stižem kući, imam još par sati do odlaska na balet. Vreme koristim za moje hobije, spremanje hrane i odmaranje.

Odlazim na balet. Ovog meseca sam uspela da ne propustim skoro ni jedan čas pa osećam napredak i ponovo onu radost kad mislim da sam napredovala u izvođenju nekog pokreta. Atmosfera na času je kao i uvek vesela, nekad malo i previše pa S. prevrće očima što od previše šale pogrešimo neki pokret koji smo znale da uradimo još prvog dana u mesecu. Ali u tome i jeste čar ove naše male trupe.

Posle časa uvek osećam veliki naboj pozitivne energije, pa odlazim kod mojih u dobrom raspoloženju. Veče provodimo lepo, uspevam da odolim slatkišima, pričamo, grejem se sa kucama i macama. Odlazim uz rečenicu „poklon ćete dobiti drugi put”.

Danas je bio dobar dan, dobro sam izbalansirala vreme za sebe i za druge. I nadam se da sam barem nekome od ljudi koje sam videla učinila dan malo lepšim i lakšim. Oni meni jesu.

Utorak, 24. novembar 2020. godine

Radni dan. Ustajem u pola pet. Iako sam sama u smeni u kojoj bi trebalo da nas je dvoje, osećam se dobro i stižem sve da završim na vreme. Često ujutru imam nalet energije od pet do sedam. Dizanje teških škafova sa testom, nošenje džakova sa brašnom, pakovanje hleba u gajbe deluje kao jutarnji trening. Još kada mi i hlebovi ispadnu dobro budem puna elana da radim. I dalje, posle šest godina rada sa hlebom, osećam neverovatno zadovoljstvo kada ispadnu dobro. Jedva čekam da stignu u radnju i da podelim neku sliku na društvenim mrežama. Priznajem da mi prija da se pohvalim time a i uglavnom dobijem koju reč podrške i pohvale od mojih prijatelja pekara sa raznih strana sveta. I to mi pomaže da mi entuzijazam ne opadne.

Na žalost, ovih nekoliko godina rada, se periodima od po par meseci bez slobodnog dana, uzelesu svoj danak. Kada me prođe jutarnji adrenalin počinje da me hvata umor i počnem uglavnom da razmišljam o tome kako jedva čekam da se dokopam kreveta. Zbog toga mi je baš teško da mislim o novim receptima i razvijanju posla. A treba razmišljati o prazničnoj ponudi.

Ali, kao poručeno, I. danas donosi štos odštampanih recepata za novogodišnje keksiće i kolače. Dogovaramo se da napravimo sastanak ovih dana na kome ćemo sve zajedno ispregledati i napraviti plan šta ćemo da ubacimo u ponudu. Veliko je olakšanje kada ste okruženi pravim ljudima. I što u ekipi imamo jednog prazničnog entuzijastu.

Odlazim kući, ručam i ležem da spavam. Budim se u zombiranom stanju posle dva sata. Boli me svaka koščica u telu, osećam se rašrafljeno. Čitam vesti, od danas počinju da važe nove mere. Razmišljam o svim ljudima iz mog okruženja koje će ove mere ekonomski pogoditi.

Zbog svega ovoga, odlučujem da planove da se popodne priključim dodatnom online času baleta i da odradim još neke stvari vezane za posao, zamenim premeštanjem u dnevnu sobu i sa cimerkom gledam norvešku božićnu seriju. Tema serije, više nego aktuelna. Tridesetogodišnja devojka slaže svoju porodicu da je našla momka, da je više ne bi pritiskali oko toga. Oni traže da ga dovede na božićnu večeru i ona ima 25 dana da proba da ga nađe. Zvuči dosta slatko, ali da ne prepričavam sve, super je serija. Ima dobru poruku i duhovita je. Sve u svemu, izgleda da je biti singl 30-godišnja devojka na isti način izazovno i u Norveškoj.

Odlazim na spavanje rano, sutra opet radim.

Sreda, 25. novembar 2020. godine

Danas sam na poslu zaglavila skoro do 14h. Naravno, dolazim kući preumorna. Stižem samo nešto da pojedem i ležem u krevet.

Ustajem tačno na vreme da stignem da popijem kafu da dođem k sebi i da koliko-toliko pribrana odem na balet.

Skupila sam svu moguću snagu da odradim čas pristojno. Atmosfera je kao i uvek super, red vežbanja, red šale, red „psihoterapije”.

Cimerka dolazi po mene posle časa, odlazimo do radnje da kupimo nešto za večeru. U radnji nailazimo na veliki broj proizvoda jedne italijanske robne marke i pošto smo nedavno počele zajedno da učimo italijanski na Duo lingu, ludo se zabavljamo čitajući nazive proizvoda i deklaracije. Volim taj osećaj kada počinjem da razumem neki strani jezik koji učim i kada neke svakodnevne dosadne aktivnosti, kao što je kupovina, mogu da pretvorim u nešto korisno i zabavno.

Dolazimo kući, spremam sebi večeru i čili kakao. Slušam muziku, završavam kućne poslove i odlazim na spavanje.

Četvrtak, 26. novembar 2020. godine

Jutros sam ponovo radila. Smanjivanje hrane mi teško pada kada sam na poslu i kad ustanem rano. Danas već posustajem. T. i ja pravimo prženice od sourdough hleba i jedemo ih sa domaćim ajvarom. Ali ograničile smo se na po dve. Dovoljno uzdržavanja za danas.

Završavamo sve na vreme i odlazim kući. Osećam se baš umorno. Napolju je užasno sivo i maglovito, na sve strane vesti o teškoj situaciji u bolnicama, mnogi ljudi iz okruženja javljaju da su bolesni, svi su zabrinuti i sve ovo izaziva neki depresivni osećaj. Pokušavam da se izvučem iz njega radeći neke cozy stvari kod kuće sa cimerkom. Odlazimo do Lidla, kupujemo proizvode iz prazničnog asortimana. Kuvamo čaj, ugađamo sebi hranom i atmosferom. Danas nikako ne uspevam da se držim plana sa disciplinovanom ishranom. Ali mislim da će mi to sačuvati zdrav razum i dobro raspoloženje.

Veče provodimo u razgovoru i učenju italijanskog. Danas prelazimo veznike i predloge.

Iako sam spavala i popodne odlazim u krevet u deset. Uspevam da pročitam desetak stranica neke knjige i komiram se.

Petak, 27. novembar 2020. godine

Budim se posle jedanaest sati spavanja. Danas ne radim. Mozak mi je u kašastom stanju sve do podneva. Uspevam da doručkujem, malo sredim stan, ofarbam se. Završavam pisanje dnevnika za prethodni dan. Koliko mi je pisanje na početku nedelje teklo lako i činilo mi se da imam bezbroj tema za pisanje, sada pred kraj sve teže ide.

Neočekivano primam poziv od jednog od najboljih prijatelja koji živi u Ljubljani. Često se ne čujemo i ne vidimo po nekoliko meseci, ali kada god se čujemo ili vidimo to je kao da smo se videli pre par dana. Poziv me je jako obradovao. Pričamo o poslu, privatnim stvarima, o stanju oko pandemije u Sloveniji i u Srbiji. Konstatujemo kako se mnogo velikih i dramatičnih stvari u našim i životima naših bližnjih izdešavalo, i dobrih i loših. Što reče moja drugarica posle, sve što se desilo ove godine je kao u augmentativu.

Dobijam i dojavu iz Slovenije da će se u martu stvari vratiti u normalu, tako da razgovor završavamo sa nadom da ćemo se u martu videti u Ljubljani. Možda Slovenci znaju nešto što mi ne znamo? Nadam se da znaju.

Spremam tonu zelene salate za ručak, nemam apetit posle onolikog spavanja, ali mi prija povrće. Pijem već treći čaj i nevoljno se spremam za balet. Pojam o vremenu me ne služi pa kasnim na čas. Naravno koncentracija mi nije najbolja pa ne briljiram baš danas. Pokrete izvodim kao „automatski čerupač pilića”. Razumeće ko treba.

Nakon baleta odlazim na sastanak sa devojkama iz proizvodnje da napravimo plan za prazničnu ponudu u pekari. Iako je ceo dan bio kao u nekom bunilu, uspevam da budem produktivna.

Po stolu smo rasprostrle brdo recepata za medenjake i druge začinjene keksiće, božićne hlebove i kolače. Pravimo uži izbor i plan za isprobavanje. Imamo nedelju dana da sve pripremimo i Pančevcima ponudimo super izbor prazničnih poslastica i učinimo im završetak ove godine što manje depresivnim.

Krećem kući zadovoljna i entuzijastična. „Jako smo jake!” – kako kaže jedna moja draga poznanica koja živi u Francuskoj.

Kod kuće me čekaju prijatelji. Razgovaramo o trep sceni u Srbiji. Pojma nemam kako smo došli do toga, ali bilo je jako zabavno.

Iako je dan počeo beznadežno, puno super stvari se izdešavalo. Odlazim na spavanje rano, sutra radim.

Subota, 28. novembar 2020. godine

Ustajem u 4:30. Danas se osećam dobro i radujem se pravljenju bageta. Sve završavam na vreme i sve je ispalo odlično.

Stižem u radnju. Subotom donesem osam punih velikih gajbi hleba i još par škafova sa testom. Ispred radnje već čeka naša draga stalna mušterija, jedan deka, i pomaže mi oko iznošenja gajbi iz kola. To me uvek dirne. Ne ponude se ljudi često da pomognu, ali on uvek bez pitanja i bez ikakvih očekivanja to uradi. Stara škola. Nadam se da ću kad porastem biti kao deka.

U radnji je vesela jutarnja atmosfera, doručkujemo, pijemo kafu, diskutujemo o prodaji, mušterijama i ostalim temama. I. je danas već ispekla prvi probni novogodišnji proizvod. Svi smo oduševljeni rezultatom. Z. sa svojom čarobnom kamerom pravi fotke novog proizvoda. Ispravka, nije kamera čarbona već njeno oko za fotke. Kačimo fotke na instagram kao tizer za ono šta se sprema za decembar.

U nekom trenutku odlazim na masažu. Naučila sam da čuvam leđa na vreme, tačnije pre nego što se ukočim. Posle masaže se osećam još bolje.

Odlazim do radnje ponovo da još malo pomognem oko završetka posla. Koristim ove trenutke kada se dobro osećam da provedem malo više vremena u proizvodnji i prodaji kako bismo unapredili što više stvari. A danas baš nigde i ne žurim.

Nakon završetka posla odlazim kući. Kod kuće imamo gosta pa provodimo vreme sa njim. Malo pričamo, malo sviramo gitaru. Razgovaramo o tome da li ima svrhe u ovim godinama početi sa učenjem sviranja nekog instrumenta. To zahteva mnogo vežbanja i vremena, a toga nam naravno svima manjka. Discipline i vremena. Frustrira kada ne napreduješ pa se vrtiš u krug, a opet, da li želiš da odvajaš vreme od odmora i uživanja da bi vežbao instrument sa kojim ne možeš da „uradiš” ništa. Osim da zadovoljiš svoju dušu i možda ponekad dušu malog broja svojih prijatelja. Hm, možda je to dovoljno?

Ja opet o nekim unutrašnjim dilemama. Ali tako je to kada te priroda namesti da više imaš potrebu da razgovaraš sam sa sobom nego sa drugim ljudima. Volim ja te svoje dileme, iz njih se uglavnom na kraju izrode neke dobre stvari.

Toliko od mene, hvala na pažnji.

Autorka je pekarka, preduzetnica, kao balerina i od svačeg nečeg još po malo

Ostavi komentar

  • (not be published)