Subjektivno gledano

Objavljeno 24.10.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 28 mins

Dugo sam se trudila da „objektivno” gledam na stvari, ali ova fabrikovana kovid kriza (ovo je najviše što ću reći o temi zbog koje izgleda da treba da zaboravimo da smo ljudi) za mene je bila blagoslov. Shvatila sam da nije problem u meni, nego u svetu u kome mi je hladno, dosadno, ali gde, sva sreća, imam sve više ostrva onoga što ja smatram važnim: to su dobri, zabavni, ljudi, oni živog duha…

Ovih nedelju dana neće biti zabavno jer nema mnogo dešavanju u mom životu, ali gledam da u svakom danu pronađem prvo lepotu i radost, da se smejem sa nekim, ili bar i sama sa sobom (dešava se) i da dam svom životu neki okvir. A to mi omogućava, nećete verovati, nešto na šta uglavnom mnogo kevćemo, a ipak eto nas svih tamo – društvene mreže. Volim da pravim mimove i da u svojim storijima iskažem ponešto od svojih opažanja, podelim mudrost ili dobru foru, režim, smejem se ili podelim koliko volim svoje ljude… Kod mimova koje pravim i delim u svojim storijima sviđa mi se forma. Oduvek sam bila vešta s rečima i mislima, a u stvari sam vizuelni tip. „Vidim” to što govorim, i to što naslutim o ljudima. I sve više se potvrđuje da je to intuicija, videćete J i najzad mogu da ilustrujem svoje misli, a sada i Reels daje mogućnost da koristim i snimke, zvukove…

Tako da ćete u ovom sedmodnevnom trčanju hrčka po točkiću videti devojku od skoro 40 godina, na poslu u spoljnotrgovinskom odseku logistike u novootvorenoj nemačkoj, ili tačnije multinacionalnoj kompaniji Brose. Ništa spektakularno, ili sam kod kuće, ili u kafiću, možda u nekom izlasku ako se sa nekim poklopim. Ima tu i drame, ima i komedije, ima monotonije i brbljanja, a sve prate instagram storiji… Sve u svemu, nije loše, ako uzmemo u obzir projekciju budućnosti (ideja koju sam pokupila od Aleksanda Hodorovskog). To je za mene naravno slika, koju sve više želim baš tako da ostvarim…

Nedelja, 17. oktobar 2021. godine

Danas je Dan mentalnog zdravlja, ako je verovati Linkedin-u… To je veliki dan za mene, jer radim na sebi sa psihologom. Hoću da moje subjektivno bude optimistično, sveže i meni zabavno J. A najviše da mi život bude skrojen po mojoj meri, što dalje od kolektivnih tripova, kutija uske svesti u kojima provodimo živote… Pesimizma koji je uvrežen u ovom po meni nedovoljno obrazovanom narodu… Naravno da mislim da bi svi trebalo da radimo na sebi, tek tada bismo mogli zaista da rešimo socijalne, „političke” (rekla bih farsične, traljavo-sadističke, onaninističke tripove koji više ni ne pokušavaju da sakriju kriminalce koji se koriste našom lenjošću i verom da će se stvari rešiti same) i na kraju globalne probleme… Jer sve polazi ne od dobra i zla (to je manipulacija), nego od ljubavi ili straha. To su polariteti koji su u nama i treba ih prepoznati.

Malo me sramota, ne bih da dajem sebi preveliko pravo da pričam o ovome, ali to su moje teme: filozofija, psihologija, umetnost, savremena kultura (u tragovima) i moji ljudi <3

Dakle, na Dan mentalnog zdravlja, sedim sama u poslastičarnici u svom naselju i uživam jer pišem! Ne blejim, ne smišljam šta ću, kako ću, da li da se selim, da li da menjam posao, kako sam usamljena, kako me sve nervira, šta ću ja u logistici kad hoću da učim o Jungu i da pišem, ali neću da pišem za smešne pare ili da radim u prosveti… kad ću naći nekoga, kad ću roditi prvo dete. I tako…

Gledam jesen, osećam jesen i volim je (koliko sam to puta ove godine rekla kumi) zato što me podseća na školu. Ja sam taj lik, meni je škola bila „sveto mesto”, tamo mi je sve imalo smisla… Ako se vratim u prosvetu, to hoću da prenesem učenicima, taj osećaj da su negde gde mogu da razmišljaju, da pitaju, eksperimentišu… Deca su danas, kao i uvek, puna energije, divlja, nebaždarena, ali iako pričam kako su plitki i u srednjoj školi već ZNAJU KAKO DA PIJU, znam da su u stvari gladna sadržaja. Isto kao i ja koja nisam više dete, a neki smatraju da nisam više ni devojka 😀

Posle vremena privikavanja, počela sam da uživam u tome da pijem kafu sama. Putjujem sama, letos sam i izašla sama… Pa sam počela i da tražim svoj prostor. Gle, možda su ljudi u pravu, možda stvarno postajem – žena. J

Ponedeljak, 18. oktobar 2021. godine

Još jedan ponedeljak u Broseu! Ovo čudesno mesto prošle nedelje je posetio veliki Aleksandar Vučić, najveći komičar srpske kriminalne političke estrade (on je bar smešan, mi smo žalosni). Bilo je bezbolnije nego što sam očekivala, nije bilo halabuke, i nije mi bilo neobično da vidim to lice, to stajanje ko da se upiškio, pa ukakio i da slušam… šta god da je pričao… navikli smo, svuda je oko nas, ali ja sam za ono Đoletovo: „Krivi smo mi što smo ih pustili”. To je Balašević pevao devedesetih, a ja evo sad, kao što već dvadesetak godina kada počnemo da pričamo o Srbiji, otpevamo „Proći će-e nji-ho-vo”. Kandakodžersi su već sedi, a mi valjda svi imamo po tri života, pa ćemo u sledećem da razjebemo tu „mašineriju”. Mizerna mašinerija, ako mene neko pita, a ne pita me… Sve u svemu, čitam na portalima i da je prosečna plata kod nas 1.700 eura i radujem se, eto i ja sam deo čarobnog Vučićlenda gde ništa nije a kao jeste, a opet nije, ali u stvari kako nije kad jeste!

E ovo je dovoljno prostora za vreme u kome živimo, ostalo je kako ja u njemu živim.

Nisam glavila na poslu i posle sam otišla na kafu sa koleginicama. Kako mi prija kada sedim sa nekim ko nije iz Pančeva, kakvo osveženje! A one su desetak godina mlađe od mene, lepe, pametne, beskrajno slatke. Lepo mi je sa njima, inspirišu me, drage su. A posebno mi je drago što je Jelena, koleginica sa kojom, eto, prvi put pijem kafu, kaže da misli da imam trideset godina, onako u stilu „ne bih da te uvredim ako si mlađa” i onda mi kažu da izgledam mlađe, nemam bore i slično. A meni to sve relativnoooooo… I tako, ispratim ih i ipak odlučim da odem u Aviv.

Obećavam sebi da neću kupovati knjige, jedno četiri knjige držim u sobi na vidnom mestu, pročitam po par strana i nadam se da ću uskoro biti odmornija, pa ću moći da ih čitam… Kada mi je teško, maštam o njima… Znam, malo je friki…

„Kupiću samo pantalone, to mi je potrebno, i to neke koje ću stvarno nositi! Neću da kupujem majčice i košulje, preterujem sa tim.. I neću kupovati gluposti… Super je što sam odmorna pa mi ne smeta gužva… idem malo da prošetam, šta bih radila kod kuće? TV ne gledam, a Netflix me nešto smara već duže vreme, ne mogu više fikciju i ne mogu da posmatram, previše sam pasivna…”

To su moje misli dok idem da radim ono na šta sebe moram da teram da radim. Kupovina pantalona je oduvek bila bolna za mene, jer sam „jača od struka nadole”, mada u poslednje vreme vidim lepotu u tim oblinama. Neću ići predaleko jer je u toj lepoti ipak neudobno, posebno jer me bole leđa, a sve je to od sedenja, vozikanja taksijem… Šta ću kad sam umorna… Ali počeću ponovo da radim jogu ujutro. Obećavam. Kao i kod psihoterapije, i za jogu mislim da treba da bude sastavni deo svačijeg života jer je za mene čudesna…

Kupila sam helanke i zahvalila još jednoj lepoti fikcije: u C&A ove helanke su broj 38, koji sam ja poodavno „prerasla”. Iste te pantalone u H&M-u bi bile 42 😀 😀 😀

Hladno je, umorna sam i vraćam se peške kući. To je lepa šetnja od četrdesetak minuta, do Koteža 2. Pevam već danima u sebi pesmu od Pink (koju nešto i ne mirišem):

Just give me a reason,
Just a little bit’s enough,
We’re not broken just bent
We will learn to love again…

Ne znam zašto je pevam, ušla mi u uši… Jer se ne slažem sa ovom nadom, been there, done that, kad ne ide treba raskinuti, ne možeš ti da „učiš da voliš” nekoga. Verujte mi, za tu utopiju sam ekspert…

Ali mislim da je ta nada transponovana u moju tematiku. Premorena sam i počinjem da shvatam kako umor utiče na čoveka i da u stvari nisam nikada to uzimala u obzir kada sam reagovala na nešto onako kako znam da ne treba, kada su mi stav o nečemu i ono što radim bili u raskoraku, i tako dalje…

Ne znam da li su godine, ili moj karakter, ali treba opet da naučim da volim. Kao što sam rekla, polariteti su ljubav i strah. Ako živim u strahu, kao da ne živim! Uh!

A ljubav? To nije samo prema nekome, muškarcu, porodici, prijatelju, životinjama… To je ljubav prema životu (onda nestaje ono: dobro-loše, sve je dobro i svrsishodno) i ono najbitnije – ljubav prema sebi. Onda kada sam lenja, onda kada sam tvrdoglava, onda kada smaram samu sebe… Samo nežno prema sebi. 😉 A kako? Od koga ti učiš da voliš sebe? Ja od svojih najbližih, dugogodišnjih prijatelja. Učim da volim sebe, kao što volim njih. Sa razumevanjem i poverenjem, veselo, blentavo, kako god… A kada opet budem gruba prema sebi, pustim njih da me vole…

I tako negde kod kraja Tesle počnem da razmišljam kako mi je lepo, kako se u ovom trenutku osećam kao „kvalitetna žena iz devedesetih”. Počinjem da maštam, kao i uvek o nekoj kući u kojoj ću imati svoj atelje i slikati, vajati… Vidim boje, vidim tu kuću, noć je, i vidim sebe u crnoj haljini, sa golim leđima… I to me ispunjava. Vidim zvezde, sve moguće boje, slika je čarobna. To znači da se osećam dobro. Dali su mi pravo ime, meni su boje najbitnije… samo da su slike koje vidim žive i tople, kao nacrtane voštanim bojama… Takve su kada sam zadovoljna. Kada nisam, onda su sive ili kao da su nacrtanee olovkom, i to drhtavim linijama… fuj…

A kakve su „kvalitetne žene iz devedesetih”? To je kategorija koju sam odavno osmislila. One divne žene iz filmova tog perioda, koje su nosile farmerke bez lasteksa (mada ih ne volim i ne nosim) i neke recimo karirane košulje ili vrećaste džempere, imale nehajno skupljenu kosu, a bile toliko zgodne i lepe da su izgledale kao boginje… Recimo Demi Mur u filmu Duh. Ona nije samo lepa, nego i pametna, nežna, ali jaka i istrajna, ima svoj svet, dobra je, zabavna i naravno sexy. Ne možeš da ne budeš sexy! To je najbitniji epitet 20. veka. Najveći kompleks, takođe. Da imam ga i ja, to ne poričem… I tako.

Ovo kad kažem „i tako” znači da su to moji unutrašnji monolozi, od kojih vam dajem jednu uobličeniju i estetski tretiranu verziju.

(Iskreno se nadam da ne smaram) (Ja volim te svoje misli, jer nisu prebrze, ali ne znam da li ikoga još interesuje to o čemu ja razmišljam…) (Jbg, ja bolje ne umem. Nije ovo najbolje što mogu, ali otprilike to je to što ja živim svakodnevno… subjektivno 😉 … pa i objektivno, valjda).

I na kraju dana, biser za stori! Baš sam se obradovala!

Podseća me na Rastka Petrovića (soulbrother, pisala diplomski o njegovom romanu…) koji prozu Ljudi govore završava krikom novorođenčeta. Kod mene nije taj krik nego onaj: gde sam ovo ja, gde ste, ljudiiiii, zašto saobraćaj i mašine, hoću samo mesec, šumu i vedro nebo!!!

Utorak, 19. oktobar 2021. godine

Bukvalno. Samo. Posao.

Ostala duže, ponela laptop (zašto to radim sebi?!) Došla kući, malo se odmorila, opet radila i legla da spavam.

OMG…

Sreda, 20. oktobar 2021. godine

„Jutro uvek brzo dođe…”, pevam pesmu Natali Dizdar ulazeći u firmu.

Kao i svakog jutra, otkucam se i odem na cigaru. Zovem Dživsona, da mi pravi društvo, ispričamo se, ismejemo, i ode svaka u svoju akciju. Kada se poklopimo, ručamo zajedno, to je uvek radostan događaj. Ja sam joj nadenula taj nadimak, super je, vedra, vesela, komična… dugonoga.

Jutros nam je Đole rekao da je dao otkaz. Baš mi je žao. Jako mi je drag, obrazovan je, obavešten o svemu, voli epsku fantastiku kao i ja, ima super smisao za humor. Moja reakcija je bila malo bezveze, jer sam se oduševila što mi dobro radi intuicija. Pre dva meseca sam sanjala da je dao otkaz… Ali razumeo me je on… i dobro, uvek možemo da popijemo kafu, zar ne?

Još uvek pevam pesmu: „We’re not broken, just bent”, trajaće to još neko vreme…

Prošle nedelje sam pevala Tomine pesme, naravno, kao i svi. Jer sam pogledala film. Dobar je, najzad neke druge teme, najzad neko priča o duši, dobroti, čoveku, pa kakvi god njegovi problem bili… A bio je kvalitetan narodnjak. Ne slušam tu muziku, ali znam mnoge pesme i volim baš takve kao što je njegova „Kiša je padala, a ja sam plakao za njom…” Obožavam akcente i karakteristične izgovore, pa uživam u tome kako izgovara skraćeno „u” skoro kao da ide „Ulica d’ga, ko moja t’ga za njom…” kao poluglasnik! Ciganski <3

Inače, zatrpana sam papirima, u kancelariji, i znam sve šta treba da uradim, ali su mi organizacija i planiranje vremena – izazovi. Jer u poslovnom jeziku ne postoji reč „problem”. 😉

Ali! Dobro je to što sada znam o čemu pričaju kolege. J Od marta, od kad sam u logistici, naučila sam, po mom mišljenju, mnogo.

Ali tamo negde u junu, bila sam van sebe… Slušaš srpski jezik, gledaš, u nečemu si svaki dan, a kao da ne govore tvojim jezikom. Hvatala sam stvari, shvatala ih i zaboravljala, pa bih se setila dok pričamo o nečemu… Ali nisam se dobro pokazala. Moja zbunjenost se videla i trebalo je da pređem na mesto koje nije toliko zahtevno. Već dva meseca radim sa saznanjem da kolege misle da nemam pojma, ali meni se kockice slažu i sve se bolje snalazim. Polako pravim svoj sistem i maštam o „čistini”. Svi kažu da neću nikad doći do čistine, ali neka, to je ideal, i na trenutke dođem do osećaja čistine… I budem zadovoljna. Sve sam sigurnija u sebe i optimistična sam. Volim firmu, zabavno mi je što nas ima mnogo, svi smo mladi, ja spadam čak u starije, i ume da bude super zezanje.

Četvrtak, 21. oktobar 2021. godine

Četvrtak je mali petak!

Sinoć sam htela da izađem, ali nisam imala s kim i na kraju sam se vrtela po kući. Naravno da nisam uradila koliko sam planirala i da bi već trebalo da počnem da se nerviram. Ali ne mogu, dosadila sam sebi takva. I zato sam bila u party mode-u ceo dan. Uradila sam verovatno isto koliko bi i da sam stvorila sebi pritisak…

Nadam se da ovo nekome koristi, da će neko dobiti podstrek da bude uporan, jer ja kao i svaki početnik mnogo smaram sa pričom o poslu, a imam i sklonost prema dramatizaciji, ali srećna sam. Kada se okrenem unazad, godinu dana radim u ovoj firmi, prvo sam bila na recepciji, a evo me sada u logistici i pohvatala sam konce… Ono što je meni najslađe – ja sam profesorka književnosti, koja je od prodavanja knedli sa šljivama na pijaci, preko poznanstva sklopljenog tamo otišla na razgovor za posao na recepciji i – voila!

Zar to nije super? A sve u doba zlokobne korone… 😀

Petak, 22. oktobar 2021. godine

Petak, sve je lakše, svi smo opušteniji i uspela sam da se otresem potrebe da ponesem laptop kući!

Dživson mi dva dana nije tu, nema ni Diksi (još jedna predivna koleginica sa kojim delim ljubav prema uvrnutom humoru što smo spoznale kada me je nazvala Crazy cat lady zbog medaljona koji sam kupila, zavlolela sam je brzinom svetlosti, isto kao i dugonogog Dživsona).

Ali vrhunac dana desio se na splavu Galaksija. Opet pijem kafu sama sa svojim mislima za stolom do vode. Konobarice se veru po nameštaju desno od mene, isprobavaju neku roletnu i snimaju kako bi to poslale šefu. A ja primećujem da imaju publiku: četiri labuda radoznalo gledaju šta one to rade.

Ne mogu da odolim, prilazim i zovem labudove, koji mi prilaze i radoznalo gledaju u moju ruku, nadaju se da ću im dati nešto da jedu. Dva su odrasla, bela, a dva su počela da dobijaju belo perje, pa im je ono sivo, ko u ružnog pačeta, sada prošarano…

Čarobni su…

Inače, mnogo vremena provodim na Tamišu. Posmatram guske, ima ih više od deset i uvek se kreću kao jedna. Zbijam šale o njima, da su jezive, špijuni, da su pokazatelj jednoumlja koje me užasava… Istovremeno se radujem divljim patkama, onim šarenim braonkasto-sivkastim, jer one iako plivaju nekada zajedno, opet nekako funkcionišu svaka za sebe, odvajaju se od jata i približavaju se labudovima koji u svom jatu deluju kao kraljevska porodica. Dok one guske kao da beže od labudova, kao priglupi panduri (nisu svi policajci u ovoj kategoriji!)…<3 čitav jedan svet, a divlje patke posmatram od kako su se izlegle valjda. <3

I tako se završava moja nedelja.

Juče sam shvatila šta me muči, kuma sa kojom uglavnom provodim vreme posle posla, sada radi do 22h i nedostaje mi…

Uveče se već tradicionalno čujem sa Bisom, devojkom koju sam upoznala u kampu na Vračevgajskom jezeru. Pričamo između dva do tri sata i odlično se razumemo. Pažljive smo jedna prema drugoj i najzad ćemo se videti ovog vikenda, posle mesec dana dogovaranja!

Subota, 23. oktobar 2021. godine

Subota!

Ustala sam u 8h kao kraljica! I vidim da ću ipak pomeriti druženje sa Bisom za nedelju. Hoću da se odmorim i naravno, da napišem tekst (ovaj ovde) jer sam u toku nedelje imala vremena samo da ga osmislim i napišem sebi neke teze.

Ubrzo se ispostavlja da se neću odmoriti kao što sam planirala, jer, avaj, imam previše dragih ljudi oko sebe! Uglaviću i kafu sa sestrom i drugom, a posle i književno veče sa kumom i drugaricom.

Najzad je živnulo moje društvance, jedno vreme smo bili razbijeni, prezauzeti… šta god. Ali sada su mi vikendi prelepi, jer ih provodim sa mojim dragim ljudima. I srce mi je puno!

Izgleda da ni ne moram da „learn to love again”, nego da budem zahvalna što ima toliko ljudi koje volim!

Objektivno. 😉

Autorka ima 38 godina, živi i radi u Pančevu. Od kako je diplomirala, prvo što kaže jeste da je profesorka književnosti, najviše zato što je u to uložila mnogo truda, a u poslednje vreme i da bi ljudi znali da se uklapa u tu sliku, mada je to i predrasuda: romantična je, i gleda svet oko sebe kroz prizmu istorije, filozofije i svojih emocija… Sigurna da je ovo poslednje presudno, otuda i naslov.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)