Sedam dana snalaženja

Eleonora Oravec
Objavljeno 05.04.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Nedelja, 29. mart 2020. godine

Ovo je jedan od onih retkih dana kada se probudite naspavano, bez ikakve ukočenosti i podočnjaka. Volim nedelje. U mojoj kući se uvek poštovala nedelja. Dan kada smo u obavezi da zajedno provedemo popodne uz nedeljni ručak. Kada sam bila mlađa, to mi je izuzetno smetalo. Imala sam „bitnije” stvari na umu.

Setih se da je danas policijski čas od 15 h i odmah osetih ogorčenost. Moram da priznam da mi za sada ne pada teško da budem kod kuće, ali mrzim osećaj ograničenosti. Ovi dani su dodatno mukotrpni za mene. Moj voljeni mačak Đole, član naše porodice, nestao je pre sedam dana. Teško je kada vas napusti neko sa kim ste svaki dan. Svakoga dana, četiri godine bezgranično voleti i posvetiti se drugom biću stvara jednu blisku i posebnu konekciju. Ovih dana je preko 50 ljudi podelilo na svojim društvenim mrežama njegovu fotografiju. Empatija je divna, pomažuća sposobnost.

Ponedeljak, 30. mart 2020. godine

Dan mi je počeo nesnosnim bolom u predelu vrata. Otvorila sam oči, naglo pomerila vrat i začuo se odvratan „kvrc”. Od tog momenta do sutradan sam bila ukočena. No, to me nije sprečilo da napravim kolače. Nemam naviku da budem u kuhinji duže od 10 minuta,odnosno onoliko koliko je potrebno da skuvam kafu, podgrejem ručak ili operem sudove. Ipak, pravljenje kolača i torti je daleko zanimljivije od kuvanja. Našla sam recept na Youtube-u. To je ona vrsta kolača za koje uvek imaš sastojke u kući. Smutila sam i ispekla za manje od sat vremena. Kad god pravim nešto, uvek se zasitim od samog mirisa i na kraju mi se ne jede toliko kao pre pravljenja. Kolač je dobro ispao i bio je baš ukusan.

Ostatak večeri sam zurila u diy video klipove na Youtube-u. Odlučila sam da ću početi da pletem. Visok nivo lenjosti i ambicije istovremeno. Igrala sam Sims do 5 ujutru. Osećala sam se užasno zbog toga.

Utorak, 31. mart 2020. godine

Danas sam izašla iz kuće. Vreme me je prevarilo i nisam se obukla dovoljno dobro. Iz pekare je izašao čovek sa dve kese. Prešao je put i jednu kesu sa pecivom pružio sirotom čoveku koji danima sedi na jednom stepeniku zatvorenog lokala. Gospodin je nastavio svojim putem, a nesrećni čovek je gledao za njim.

Ceo dan sam razmišljala o ljudima koji su iza zidova. Iza maski. Na terasama i prozorima. Mnogo smo mi grubi jedni prema drugima. Zaboravljamo da smo ljudi. Normalno je da smo frustrirani. Živeli smo drugačije živote do pre mesec dana. I najveći introvert upravo osvešćuje sebe da je socijalan. Osećam žalost za ljude. U izolaciji sede mentalno ometeni, žrtve nasilja u porodici, samohrani roditelji koji moraju da rade, a ne mogu svoju decu ostaviti kod bake i deke, osobe sa narušenim mentalnim zdravljem, bolesnici sa različitom patologijom, radnici koji ne dobijaju plate, ili im je smanjena, pa čak i mala deca u stanovima koja po prirodi moraju negde svoju energiju da izbace.

Ne smemo biti grubi.

Svako drugačije reaguje na stresnu situaciju. Teško je nemati slobodu.

Sreda, 1. april 2020. godine

Našla sam novu zanimaciju, a to je „Makrame pletenje”. Vrlo lako se od kanapa mogu napraviti narukvice, ukrasi, podmetači, tepisi i slično. Tako da sam rešila da odem u Woby Haus, koji je nedaleko od mene i kupim pamučni kanap.

Svratila sam kod svog dečka u povratku. Nakon što sam rešila da ću ostati kod njega, napravili smo ručak i odgledali nekoliko epizoda „Dva i po muškarca”. Ni od čega smo bili iscrpljeni. Izležavanje po krevetu, nedostatak kiseonika, nedovoljno osvetljena soba sa sijalicom od koje nas boli glava. Ležimo izduvani, palimo cigarete iz dosade i pijemo treću kafu. Tu smo, ali se ne osećamo prisutno. U najvećoj agoniji mi je zazvonio telefon. Zvala me je moja sestra. Razgovor je izgledao kao jedan srpski film. Nas troje smo kukali na smenu koliko nam je teško. U ovakvim okolnostima, telefonski poziv od sat vremena deluje kao normalno, petominutno ćaskanje.

Do kraja večeri smo gledali seriju i osećala se krivom što nisam učila za fakultet od kada je krenulo vanredno stanje. Teško mi je da pronađem motivaciju kada sam konstantno u zatvorenom prostoru.

Četvrtak, 2. april 2020. godine

Konstantin me je slučajno probudio u pola 10 i nakon toga nisam mogla da zaspim. Popili smo kafu i naručili palačinke iz „Konobe”. Često sam gledala na sat ne bih li „zakasnila” kući.

Našla sam novi diy video gde neka devojka pravi „scrunchy” gumice za kosu. Od 100 gumica kojih sam imala, nijedna se nije pojavila. Dok sam je tražila i preturala po fiokama, kutijama, nailazila sam na razne poklone i poruke koje čuvam od prvog razreda osnovne do danas. Sve su to ljudi sa kojima više nisam u kontaktu, ali ih se uvek rado setim, kao i sebe same iz određenog perioda.

Na svakom kanalu se govorilo o koroni i postala sam jako živčana. To je jedino što slušam od kada je počelo vanredno stanje. Svet je stao. TV više neću da uključujem, o koroni neću da čitam. Ne mogu više da slušam koliko ljudi je obolelo, koliko preminulo, koliko uhapšeno. Ne želim da dobijam poruke kako je situacija dramatična i kako ćemo završiti kao Italija. U „normalnom” životu bih u jednom danu otišla na fakultet, vratila se, videla sa tri različite osobe i sa svakom od njih popila kafu. Deliti misli i osećanja sa ljudima je za mene bivstvovanje. Ovo je prevelika promena.

Petak, 3. april 2020. godine

U 10:30 h teturam se do kupatila. Teturam se do kuhinje. Otvaram, zatvaram frižider, kao da proveravam je l’ ima nečeg novog. Ne znam ni što sam u kuhinji. Vraćam se do sobe, dižem roletne, stavljam na sunce kaktus, za koji mislim da propada. Izgleda da je moguće da sam nesposobna da brinem o biljci koja se najmanje zaliva. Površno proveravam poruke koje su mi stigle. Dve grupe sa fakulteta, dve grupe za prijatelje, i još nekoliko pojedinačnih poruka. Uvek mi je mrsko da se posvetim tolikim porukama. Odlazim da se tuširam. Dok pogodim mlaz i toplotu vode koja mi odgovara, već sam potrošila trećinu. Potom sečem kolač koji sam napravila pre neki dan. Samo ga ja jedem, kao da živim sama. Počela sam da se šminkam. Ne uživam nešto mnogo u šminkanju kao neki, jer ne eksperimentišem. Šminkam se uvek isto i ne kupujem novo dok ne potrošim staro. Često nerviram sestru, jer se razlikujemo kada je u pitanju novac. Nervira je moja osobina da brojim svaki dinar. Imam pomalo minimalistički pristup kada su u pitanju stvari. A kada je ispred mene više opcija, često ne odaberem nijednu.

Pretposlednji je dan za slanje grupnog eseja koji smo drugarice sa faksa i ja imale da napišemo. Prvobitno smo svi dobili teme od kojih bismo pravili debate, ali pošto ne možemo ići na fakultet, onda se to pretvorilo samo u pisanje eseja. Naša tema je „Za usvajanje dece od strane homoseksualnih partnera”, dok je neka druga grupa dobila protiv.

Počele smo da se dogovaramo i prikupljamo informacije, statistike, stavove itd. sa sajtova tek u 21 h. Od kada sam bila mala sve radim u poslednjem trenutku, tako da često ni ne osećam grižu savest što nisam počela ranije.

U roku od tri sata je skoro ceo esej bio završen. Danas nisam pratila vesti.

Subota, 4. april 2020. godine

Alarm nisam ni čula i zbog toga sam ustala u pola 11.Pošto je danas policijski čas od 13 h, a sutra nema izlaženja iz kuće, morala sam da se upristojim i odem do trafike po duvan. Svratila sam kod Konstantina, popili smo kafu. U svoju kuću sam ušla u 12:58h. Odmah sam se bacila na završavanje eseja, pošto je danas poslednji dan za slanje. Moj zadatak u grupi bio je da kucam u Wordu i prepravljam tekst. Majka mi sa posla šalje poruku „Jesi li ručala?”, što mi je jako smešno, jer me svaki dan od polaska u osnovnu školu to pita. Kao da ćemo se ručak i ja mimoići.

Sanjarim o prvom danu bez policijskog časa. Verujem da će biti sunčan dan.

Mališani kod Muzeja igraju fudbal sa izmišljenom stativom.

Kafići i restorani u punoj snazi. Ljudi sede jedni preko drugih u bašti i piju espresso.

Na keju, pored naše reke su mladi parovi koji šetaju pse.

Penzioneri biraju Narodnu baštu kao mesto gde se uvek mogu najkvalitetnije odmoriti.

Svi su na ulicama.

Uigravamo se da oponašamo prošlog sebe. Radosni i anksiozni.

U supermarketima se niko ne zadržava. Na kasama se i dalje, mahinalno, drži veće rastojanje nego inače.

Banke i pošte su prazne.

Potom pada noć i iz jedne opuštene atmosfere, dinamika Pančeva se ubrzava.

Kafane, klubovi, kafići, diskoteke. Pijana omladina na ulicama. Sva se muzika pomešala, niko više ne zna šta sluša. Samo da se sluša. Smejanje, histerija, povraćanje, ljubljenje, grljenje.

U krugu Parka sa jedne strane trešti metal, sa druge strane Zdravko Čolić.

Svi su raspoloženi, pričamo sa nepoznatima, smejemo se i pijemo.

Nadoknađujemo slobodu i slavimo život.

Autorka je nestrpljiva

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)