Elmov svet

Vanja Marošan
Objavljeno 10.02.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 14 mins

Nedelja, 3. februar 2019. godine

Odlučila sam da moja Nova godina započne u februaru! Januar više dođe kao neki probni mesec, probna verzija pri instaliranju novog programa… doduše ne baš skroz besplatna…

Poslednja nedelja mog januara se završila grozomornim, mutant virusom koji je danima boravio u našoj četvoročlanoj porodici. Meni je donekle i dobro došla ta temperatura pošto sam, zanemarujući bolove, uspela da odspavam jednu noć, s obzirom na to da nešto jače od dve godine nisam imala duže od tri ili četiri sata sna… Pobogu, jesu li baš svi dečaci takvi da ne spavaju noću, da ne progovaraju pre treće godine, da idu glavom kroz zid i slično. Ljubi ga majka… Ćerka je naspram njega bila dom kulture!

Nedelja je… i danas se većina ljudi odmara od posla, a moja porodica od virusa. Moj prvenac, moja srednjoškolka Majda, od svega ovog se po najviše ovajdila – nije išla u školu!! Do lekara nije ni uspela da ode jer su nam u petak rekli da je prvi slobodan termin zakazivanja sreda pre podne i da jedino može da pokuša da se dodvori sestrama na šalteru, da bi je primili. Veoma iskreno zapažanje žene iz Kol-centra. Šlogirani od kašljanja, tata sa daljinskim u ruci i sin sa cuclom u ustima gledaju neki muzički kanal, ćerka leži u svojoj sobi koja naravno ima (uvek) zatvorena vrata i verovatno na instagramu ubija svoje veče, a ja sam uspela da napravim ljudsku večeru. Svi smo na broju, što kod nas uglavnom nije slučaj… Baš romantično – spojio nas virus.

Ponedeljak, 4. februar 2019. godine

Uglavnom sam veliki fan ponedeljka. Ne samo što je prvi dan jedne nedelje (kod većine na ovoj planeti), već na njega uopšteno gledam kao na novi početak nečega… Ali ovaj ponedeljak me nešto u startu nervira – kako da počnem bilo šta kad još uvek jedva ustajem iz kreveta? Sad mi se i odlazak do pijace, iza koje mi je zgrada, čini nemoguć, a trčanje za dvogodišnjakom koji isključivo sam želi da pređe ulicu, kao sajens fikšn. A da ipak izađem iz stana da ne započinjem anti-pubertetski teror nad Majdom? Luletova nervoza zbog kašljanja pobedjuje i puštamo nekoliko epizoda Sezam ulice kako bismo po milioniti put zapevali „Lalalala Elmov svet”. Ćerka nam iz sobe kuca i viče da ubijemo Elma što pre! Hajde sine nek’ ti se prispava da mogu da se tresnem i žmurim u tišini…

Popodne uspevamo da skoknemo do drugarice-komšinice na limunadu. Divno je što samo par ulaza pored imam nekog s kim mogu da popričam o svemu, a još ako taj neko trenutno ima isti virus kao ja – pa stvar je pun pogodak! Sedim i posmatram mog Luleta i njenu ćerku… pelenaši, cuclaši, boluju od iste boljke kašljanja, a već u „startu” vidim razliku: ona to podnosi na nogama, dok je njemu najteže na svetu. 

Devojčice, devojke, žene… na samom početku sve umemo, sve znamo… I kako se onda desi da se to kod mnogih negde izgubi? Zašto roditelji to sebi dopuste? Zašto majke ne osnažuju i ne hrabre svoje ćerke u svakom razvojnom trenutku? E moja Majda, ma samo ti divljaj i prkosi, tako se vežbaju prave supermoći.

Baš mi je ovaj ponedeljak neki sivi ponedeljak… A ne treba da bude! Počeo je februar, moj mesec – mesec kada sam na svet donela snažnu, neumoljivu, neukrotivu vodoliju ratnicu. Uskoro puni 15 godina… 15 nestvarnih, jakih godina zbog kojih mi se nekad plače, nekad vrišti, a na koje sam u svakom momentu ponosna.

Utorak, 5. februar 2019. godine

Ustala bez bolova u stomaku i glavi. Samo da se saberem – koji je dan, mesec… je l’ već krenula školska godina i je l’ imam dovoljno čokolina za doručak? Svaka majka koja ima tinejdžera i bebu pod istim krovom bi trebalo da ima ličnog asistenta! Najadekvatnija bi bila mamina mama jer s njom može i da se ćuti i gleda u prazno…

Ta divna i jedinstvena asistentkinja nam je donela pileću supicu i musaku za ručak i što se mene tiče, ovaj utorak je baš strava! 

Dan završavam isprekidanim gledanjem filma „Bregzit”. Ponekad mi je nevažna tematika, dokle god se radnja odvija u Engleskoj i ima veze sa britanskom istorijom. Ljubav prema tome sam verovatno nasledila od oca – ne umem da je objasnim. Pauza, hvala što postoji na daljinskom – samo da vratim cuclu. Dakle, plej – u sred političke borbe, predstavnici dve suparničke partije odlaze na pivo i sumiraju kako je aktuelno stanje dovelo do „nesofisticirane, necivilizovane i neprijatne politike”… Kako molim? Slušam i ne verujem. Ne verujem da živim pod istim nebom kao taj svet čije stanje svesti ne postoji ni u deliću glava naših političara. Njih dvojica u pabu u sred opake rasplamsale kampanje… Koje su to svetlosne godine u pitanju? Kako to sebi da objasnim, a da ima smisla? Mislim da je mnogo bolje da idem da spavam, jer svakog časa očekujem vikanje iz Luletove sobe… Barem drugo (prvo) dete spava mirno, ali je kod nje pitanje da li je uopšte zaspala. Bolje da ne proveravam i pravim se luda… 

Ne isplati mi se da gledam filmove zbog kojih se uključuje glava, pa bar dok Lule ne krene u vojsku… A kako smo krenuli, možda stvarno i dobije poziv…

Sreda, 6. februar 2019. godine

Već nekoliko meseci mi je sreda super veseli dan, jer tog dana Lule i ja odlazimo u biblioteku na knjigo-čitanjac. Od kad je napunio šest meseci, svako veče mu čitam i nameravam da nastavim tako, pa i do šeste godine, ako mi dozvoli! Možda da predložim i Majdi da joj čitam formule iz fizike i hemije za laku noć? Kao: „Ljubavi, hajde da ti i ja provedemo malo kvalitetnog vremena”. Ja mislim da je to sjajna ideja, koju bolje da joj danas ne predlažem, jer je ustala na levu nogu. 

Knjigo-čitanjac počinje u 18 sati i ovog puta smo se prvi pojavili, da bismo zauzeli najbolje mesto, na kojem će Lule sedeti dva i po minuta. Gledam ih i uživam: šest-sedam predškolaca upijaju svaku Miminu reč i vrlo strpljivo ustvari čekaju momenat kad kreću da igraju žmurke. Pažnju mi privlači devojčica koja uporno pokušava da izazove vrištanje i plakanje kod mog sina jer ima igračku koju bi on da uzme. S koliko ozbiljnog truda obigrava pored njega i mami ga igračkom, ne bi li ovaj moj tek-ispileli-blenta pobesneo od muke. 

Pa kako majku mu, kad pre ste je naučili da voli tuđu muku? Zašto tako, pored svega što je mogla da nauči? Pa ne mogu, ne umem kako treba da svarim taj nedostatak ljubavi. Sledeće srede nosim sve igračke od kuće i sve ću joj pozajmiti i ako mi dopusti, napraviću joj pletenice…

Četvrtak, 7. februar 2019. godine

Jesam li ja ono beše pomislila da će februar biti miran? Pa hahahaha Vanja… imaš tinejdžerku u kući – ne ide to tako. Najveća moja nesposobnost, a u isto vreme i sposobnost moje 14-godišnjakinje je umeće da me uvuče u svoj makromikro haos i da me spusti na taj nivo ludila u kojem se oko neobuvenih papuča vrtimo u krug i uplićemo sve dublje do dela kad ona mirnim glasom pita zašto se nerviram, a ja skupljam po sobi izbljuvanu vatru. O bože dete, pa ti si genije! Sećam se kada mi je moj prijatelj Mejić još pre nekih 11-12 godina govorio: „ova tvoja žaba je mnogo jaka” i koliko je već tada bio u pravu. „Proćićeee… ommm…” je moja nova mantra. Sva sreća, pa imam par prijateljica saborkinja sa kojima delim emocije vezane za tu žurku zvanu pubertet. Dođemo kao onaj krug anonimnih alkoholičara – kukamo, režimo, savetujemo… samo još da počnemo da pevamo.

Danas mi je ustvari dan zahvalnosti – prema majkama koje su u mom životu i shvataju ovaj rolokoaster emocija, prihvataju ga i ne gube nadu. A možda je ovo i prilika da zamolim neku velikodušnu koja je zapravo preživela pubertet, da ostavi svoje podatke redakciji, radi eventualnog druženja… Obećavam, samo jedna kafa, ili čaj… ili nešto s ledom.

Petak, 8. februar 2019. godine

Petak se na primer na društvenim mrežama slavi kao ozeblo sunce, a moja pomisao na petak je – o ne, sutra je i subota! Dakle, sledi dupla rasprava oko toga kada će se ćerka vratiti kući iz grada ili od drugarice i da li je samo nedelja dovoljna za učenje…

Danas smo Vuk i ja kao predstavnici naše porodice, otišli na protest u našem gradu i bili jedni od pet miliona. Nadala sam se da ćemo sresti i moje roditelje, pa da ćemo svi zajedno isijavati pobunjeničkom energijom, ali je mladi gospodin imao drugi plan! Stojao je u mestu i urlao iz sveg glasa jer – eto može mu se – u toj je fazi, a ti majko možeš da se slikaš od muke. On kao buntovnik isijava sam za sebe.

Subota, 9. februar 2019. godine

Pre godinu dana, 9. februar je bio dan kada sam proživela skoro sve poznate emocije… od neizvesnoti u 6 ujutru, jer je Lule imao operaciju u Tiršovoj, preko nervoze, pa sreće i ponosa jer je sve prošlo u najboljem redu… do tuge i na kraju preumorne sete, jer nas je tog jutra napustio veliki Pančevac i veliki čovek Nebojša. Dan pun avanture i života…

Posebno mi je drago što sam baš danas vodila Vuka u pozorište koje, na veliku žalost, ne nosi ime tog čudesnog glumca. Vrlo emotivna subota… subota za razmišljanje i sećanje i tugu… Subota za radost jer je moj sin već godinu dana zdrav… Subota za zahvalnost, jer imam njih troje, kao svoj mali haotični i iscrpljujući svet, najvažniji. Mislim da ću večeras za laku noć da pustim sve dokumentarce o Frediju Merkjuriju i da se dokrajčim.

Autorka je srećna na svom putovanju do smisla.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)