Nedelja, 31. maj 2020. godine
Danas je jako važan i uzbudljiv dan. Posle skoro tri meseca samoizolacije, videću svoje drugarice uživo. Euforija je već danima na zavidnom nivou i sve smo isplanirale do najsitnijih detalja – obući ćemo prave brushaltere i odeću za izlazak iz kuće tokom dana. Možda one šarene haljine što ih imamo sve tri, ako uspemo da ih zakopčamo na leđima. Videćemo. Naći ćemo se u centru, prošetaćemo kroz Staré Mesto i daćemo sve od sebe da delujemo potpuno ležerno dok pogledom Terminatora skeniramo higijenske uslove u nama omiljenim lokalima, pre nego što odlučimo da li ćemo uopšte negde i da sednemo. Zapravo, današnji dan je toliko važan i uzbudljiv baš zato što je do skoro bio sasvim običan. Tuga jedna. Zanimljivo je da su moje najbliže prijateljice u Bratislavi jedna Francuskinja i jedna Amerikanka, udata za dečka iz Požege, kojeg je upoznala na master studijama u Bolonji. Kod Kejt me je zaintrigirala njena ležernost, potpuni nedostatak cinizma i neskrivena ljubav prema uživanjima, kao i činjenica da je dugo živela u Beogradu i tečno priča srpski, pa možemo opušteno da ogovaramo i sprdamo se sa svima na dva jezika. Sa druge strane, Valeri i mene vezuje ljubav prema muzici, sličan smisao za humor i osećaj za estetiku, moje oduševljenje francuskom kulturom i njena fascinacija balkanskim mentalitetom, ali i potpuna nezainteresovanost za verbalnu autocenzuru i emotivnu samokontrolu. U oba slučaja, njima me je privuklo nešto što mi je već bilo poznato od ranije i što nema ama baš nikakve veze sa Slovačkom i Slovacima.
Ponedeljak, 1. jun 2020. godine
Iako već skoro tri godine živimo u Bratislavi, moram priznati da najmanje dodira imam upravo sa njenim žiteljima i da moja svakodnevica nema apsolutno nikakve veze sa zemljom koja je do pre par decenija bila pod Gvozdenom zavesom. Od prvog dana radim u jednoj privatnoj američkoj školi, koja izgleda baš onako kako su me tinejdžerski filmovi Džona Hjuza iz osamdesetih i naučili da život treba da izgleda. Tu su školska maskota i amblem sportskog kluba, raznobojni ormarići za učenike i plakati sa motivacionim sloganima duž hodnika. Naši učenici su iz čitavog sveta – mahom iz diplomatskih porodica ili uglednih kuća, to su jako fina i lepo vaspitana deca, koja na svoju sreću (ili nesreću, vreme će pokazati) nikada nisu, niti će ikada imati dodira sa stvarnim životom, društvenim razlikama i nepravdama ili bizarnim situacijama. Nekad mi je drago zbog njih, a nekad ih žalim. Sve zavisi od toga kakav mi je dan. Uglavnom im zavidim.
Utorak, 2. jun 2020. godine
„Pun stomak i umerena dosada – to je civilizacija”. Mislim da je Entoni Bardžis to rekao, ali nisam sto posto sigurna. Tako bih ja danas opisala život ovde. Kad smo tek stigli u Bratislavu, Vladi i meni je odmah bilo upadljivo koliko su ljudi drugačiji od naših. Tihi i mirni, blage naravi, čisti, uredni, poslušni i disciplinovani, povučeni i pomirljivi, Slovaci imaju ogroman kreativni potencijal, ali i izuzetno skromne želje, utemeljene u realnosti svakodnevice. Za mene, nekoga ko nikada nije baš u potpunosti odrastao i ko je trideset dve godine proveo u društvu poznatom po svojoj razvedenosti od zdravog razuma, megalomaniji i mitomaniji, to je istovremeno bilo izuzetno opuštajuće i dosadno do granica nepodnošljivosti. Blagi ukusi, fina, nezačinjena jela i kolači bez šećera, tišina na ulicama, odlazak na spavanje u deset uveče, beli enterijeri i kulturna odeća u pastelnim bojama. Koliko god bilo kultivisano i odmereno, sve mi je to delovalo isuviše inhibirano i korporativno. Znate ono kad imate utisak da je sve oko vas nekako bež? E, pa ja mrzim bež.
Sreda, 3. jun 2020. godine
Zanimljivo je da Slovaci žive u zabludi da su ljudi sa Balkana njihova izgubljena, buntovna braća sa kojom imaju mnogo toga zajedničkog. Ne bih da budem gruba ni prema jednoj od pomenutih strana, ali to jednostavno nije istina i ja stvarno nemam pojma odakle im ta ideja (dobro, ima tu nekih istorijskih okolnosti koje nam idu u prilog), ali moram priznati da mi je baš drago što tako misle, jer nam je to dosta olakšalo život ovde, pogotovo u prvo vreme. Sada mogu odgovorno da tvrdim da se definitivno više isplati biti građanin Srbije u Slovačkoj nego u Srbiji. Jednostavno, ovde imamo bolju reputaciju nego u sopstvenoj zemlji i onda je sve nekako lakše. I stvarno, dok je Vladi i meni delovalo kao da je sve u vezi sa nama nekako preterano i prenaglašeno – garderoba koju nosimo, način na koji govorimo i gestikuliramo, koliko psujemo u svakodnevnoj komunikaciji i glasno se smejemo, pa čak i krećemo bučno kao dva slona u staklarskoj radnji – počeli smo da primećujemo da Slovaci na to gledaju sa simpatijama i otvorenim odobravanjem. Mi smo se toga pomalo stideli, jer smo se osećali kao potpuni divljaci. Oni su nam zavideli, jer su mislili da smo slobodni.
Četvrtak, 4. jun 2020. godine
Prošle nedelje, Vlada je nakon višemesečnog natezanja konačno naručio practice pad (jezički čistunci bi to verovatno nazvali gumom za vežbanje, ali sumnjam da bi bilo ko, ko se bavi muzikom, u tom slučaju znao na šta mislim) o kojem je dugo i ozbiljno razmišljao. Kao većina naših vršnjaka, koji su odrastali u Srbiji devedesetih, ni on nikada nije lako dobijao ono što je želeo, pa i danas svaki vid samougađanja doživljava gotovo traumatično, uz obilje samoprekora i griže savesti. Međutim, kada je konačno prelomio, desilo se ono što se u takvim situacijama obično i dešava – practice pad je stigao oštećen i sav taj stres oko kupovine je bio potpuno obesmišljen. Razočaran i spreman da istera stvari na čistac, naoružao se strpljenjem i istog trena kontaktirao njihov korisnički centar, spreman da se, ako makar nije dobio ono što je platio, sa njima lepo ispsuje na pasja kola i olakša sebi muke. Ništa od toga. Čovek (Marek se zove) mu se odmah izvinio, a sutradan mu poslao novi practice pad uz još jedno izvinjenje i molbu da zadrži i onaj prvi, oštećeni. Tek tako, bez buke i frke. Rešeno za tri munuta i sve lepo. Ne vredi, ovde čovek jednostavno ne može da se posvađa, taman i da hoće. Nemojte pogrešno da me shvatite, niko nije savršen, ali najgore što može da vam se desi u Slovačkoj je da naiđete na pasivni otpor. Možeš misliti, jaka stvar. Možda su ljudi ovde neprikosnoveni majstori pasivne agresije i detinjastog durenja, ali ako ste sa Balkana, to možete prosto da ignorišete. Ne znam kako vi, ali mene lično baš briga za to što neko voli da se oseća kao žrtva dokle god ne urla na mene. Znate kako ono kažu? „Nisam čula je pola zdravlja”.
Petak, 5. jun 2020. godine
Danas je pala definitivna odluka da nema te sile koja će me sprečiti da ovo leto provedem kod kuće u Pančevu, pa makar posle toga pola avgusta provela u karantinu u Bratislavi. Jednostavno ne mogu, pa makar se i zarazila korona virusom. Prošle godine sam čekala da mi produže boravišnu vizu i letnji raspust sam, umesto da šajcam po gradu sa Tijanom i Dijanom, provela tako što sam polako umirala i sušila se od tuge i nostalgije. Zato sam u oktobru bila kao puštena sa lanca, pa sam sve pošteno nadoknadila, ali to sad nije važno i nije baš poenta ove priče. Stvar je u tome da ja izuzetno loše podnosim ako više od dva meseca u cugu moram da provedem van Pančeva. Postanem grozna – razdražljiva, sentimentalna i sklona patetici. Počnem da razumem ljude koji slušaju Riblju čorbu. Šalim se, nikad ne padam baš toliko nisko, ali znate šta hoću da kažem. Sve mi tada nedostaje, a naročito ono što mi je najviše išlo na živce dok sam stvarno živela u Srbiji.
Subota, 6. jun 2020. godine
Stroge mere predostrožnosti i fizičke distance su konačno ublažene, pa smo Marko i ja rešili da to simbolično proslavimo onako kako se to oduvek radilo u mladim potrošačkim društvima – odlaskom u kupovinu. Pošto je Marko našao jedan lepi, novi stančić koji je tek počeo da oprema, na našem današnjem repertoaru će biti Ikea. Inače, ne znam da li sam to već spomenula, ali Marko je naš drug i komšija iz Pančeva, koji se baš pred zatvaranje granica i sam preselio u Bratislavu. Da li je to delo slučajnosti, svesti ili podsvesti? Šta vi mislite?
Autorka je starmalo dete u srcu
