Sedam neasfaltiranih dana

Objavljeno 27.11.2022.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Nedelja, 20. novembar 2022. godine

Nedelja, budim se u 8.00. Da je Marija tu, sigurno bismo ustali u 7, a možda i ranije. Ona je u Rusiji, zavšava doktorat. Kuvam kafu i akumuliram energiju za narednu radnu nedelju. Palim auto s ciljem da idem do WTF radnje u Aviv parku da konačno kupim farmerke. Išao bih peške, ali pored toga što napolju pada kiša, živim na Staroj Misi, daleko od svega. Taman što sam krenuo, nailazim na problem koji godinama muči naše naselje: Neasfaltirana Zlatiborska ulica. Ovaj deo grada na koji su apsolutno svi zaboravili čini pet proseka, od kojih samo prvi i treći imaju vodu, a kanalizacija i asfalt su u domenu naučne fantastike. Vozim ulicom koja je tik uz vršačku prugu, džomba do džombe, bara do bare. Nema nikakve ograde, a naselje je prepuno dece koja na potpuno nebezbedan način idu u školu. Pre mesec dana sam pokrenuo Inicijativu Sredimo Zlatiborsku ulicu. Odštampali smo majice, napravili štand (s natpisom Hoćemo život dostojan čoveka) i nas petnaestak se okupilo ispred Opštine, gde smo prikupljali potpise za peticiju koju ćemo uskoro predati gradonačelniku. Prošle nedelje smo bili ispred „Vodovoda i kanalizacije” da jasno stavimo do znanja da nećemo odustati od naše borbe za osnovna ljudska prava. Nedelja je generalno dan za porodicu, pa odlazim na ručak kod mojih koji su se nedavno vratili iz Hrvatske.

Ponedeljak, 21. novembar 2022. godine

U 5.45 alarm – vreme je za buđenje. Počinje nova radna nedelja. Krećem ka Zemunu, naravno kroz blatnjavu Zlatiborsku ulicu. Svakog ponedeljka od 9.30 vodim sastanak u Koloidu. Agendu sam napravio u petak. Sastanak je bio jako produktivan, a inače Koloid je farmaceutska kompanija koja se bavi razvojem i proizvodnjom proizvoda na bazi nanotehnologije srebrnih jona. Dolazim zadovoljan kući i puštam Another day in paradise. Phill Collins-ova muzika me uvek opušta i istinski uživam u njoj. Bože, koliko lepa bass linija, moram ovo da naučim da sviram. Bas gitara mi je trenutno kod Marijinog tate. Nas dvojica se jako lepo slažemo i često sviramo zajedno. Nedostaje mi Marija. Ona sutra drži predavanje na fakultetu u Nižnjem Novgorodu.

Utorak, 22. novembar 2022. godine

Bageri su u ulici. Naselje je skroz raskopano, ali to su sjajne vesti: Dobijamo vodu, nema više bunara, hidrofora, stiže život dostojan čoveka u Zlatiborsku ulicu. Nakon vode, eto i kanalizacije i asfalta. Radnici „Infrastrukture Železnice” postavljaju ogradu uz prugu, nema više opasnosti po bezbednost meštana proseka Zlatiborske ulice. U 5.45 alarm. Što bi moj drug Miloš Knežević, gitarista Melmac Riders benda, u svojoj pesmi rekao: „I da li je java ili san, vreme je za buđenje”. Sve ovo je nažalost bio samo san… Ništa od svega toga se nije desilo. Naša borba se nastavlja. Dvadeset godina se borimo za normalne uslove života. Kažem sebi, Bože, 90 odsto ovog naselja činimo mi, izbeglice iz Krajine, Bosne, nismo li se dovoljno napatili? Svaka gradska vlast nam je sve obećavala i nikad ništa nije ispunila. Da se nismo sami organizovali i doveli struju, verovatno ni to danas ne bismo imali. Godina je 2022., uspešna Srbija, lider u svemu, a na pola sata od Kalemegdana ljudi nemaju vodu. Napredno, nema šta.

Sreda, 23. novembar 2022. godine

Juče sam bio pametan, pa sam želeo da menjam svet. Danas sam mudriji, pa menjam sebe. Uspešno sam položio sve zadatke i završio kurs za manuelno testiranje softvera. Oduvek sam voleo da rešavam probleme, greške, kvarove, stoga sam sebe i pronašao u testiranju softvera, kao i u rešavanju muka mog naselja. Poslednji put sam bio ovoliko uzbuđen, kada sam učio da sviram uvodnu bass liniju Metalikine pesme For whom the bell tolls”. Cliff Burton je dugo godina bio moj omiljeni basista, a Metallica i dan danas omiljeni bend. Doduše, sada više uživam u malo sporijoj muzici, ali valjda to svima ide tako sa godinama. Sećam se svog prvog velikog koncerta, Metallica u Zagrebu. Matke i ja u blatu do kolena na Hipodromu i najsrećniji ljudi na svetu. Tog blata se svakodnevno setim kada prolazim kroz Zlatiborsku ulicu.

Četvrtak, 24. novembar 2022. godine

Ovog leta, bićemo prvaci sveta!!! Hm, nije leto, skoro pa će zima, ovo je prvo Svetsko prvenstvo koje se održava u ovo doba godine. Doha, Katar, bio sam tamo pre sedam godina. Moja sestra Andrea je tada radila kao stjuardesa za Qatar Airways. Nisam ni sanjao da će se Svetsko prvenstvo u fudbalu igrati tamo, a još manje da ćemo se kvalifikovati na isto. Ceo dan je u iščekivanju utakmice Srbija-Brazil, ako pobedimo, asfaltiraće mi ulicu! Haha, šalu na stranu, dugo nismo imali ovakvu reprezentaciju, ovakvu hemiju u ekipi, Piksi je genije. Siguran sam da ćemo se hrabro boriti i ostaviti srce na terenu. Izgubili smo 2:0, ali život ide dalje, treba tražiti šansu za prolazak u narednu fazu protiv Kameruna i Švajcarske. Strahinja i ja na putu do posla analiziramo utakmicu, moglo je bolje i biće bolje. U Koloidu je sve OK. Zvoni mi telefon, zove me Dajana iz sertifikacione kuće. Uskoro treba da imamo eksternu proveru za ISO standarde kvaliteta i mnogo se radujem narednim poslovnim izazovima.

Petak, 25. novembar 2022. godine

Petak, poslednji radni dan. Bila je ovo zanimljiva i produktivna radna nedelja. Kada se vratim sa posla, čeka me novi kurs, „Uvod u programiranje”. Ne planiram da budem programer, ali želim da steknem osnove iz te sfere, kako bih bolje razumeo proces testiranja softvera, jer QA testeri se bave pronalaženjem grešaka programera. Volim svoj trenutni posao, ali nevezano za to, želim da posle dužeg vremena naučim nešto novo. S obzirom na to da sam po zanimanju ekonomista specijalista za upravljanje u turizmu, a turizam je profesija koja u Srbiji nije mnogo perspektivna, nije na odmet steći i nova znanja, jer učenje je za pobednike, a IT je sadašnjost i budućnost. Ne možemo svi u IT, mora neko da bude i majstor, a verujem da će oni biti sve traženiji i plaćeniji. Moj tata je vrhunski majstor, skoro sam mi je sazidao i sredio kuću. On je završio Pomorsku školu u Zadru, ali se nikada time nije bavio. Od malena mi je preneo ljubav prema geografiji i putovanjima. Sećam se da sam na prvom času geografije kod profesorke Zorice Pomar, jedini znao da je Tegusigalpa glavni grad Hondurasa i ona je bila oduševljena. Sledeće godine planiram da Marija i ja odemo u Lisabon za prvomajske praznike. Kad sam bio mali, gledao sam utakmicu između Zvezde i Portoa i jedan od igrača je toliko jako udario loptu da je ona završila u okeanu. Okeanu?! I dan danas se sećam koliko sam bio zapanjen tom činjenicom. Okean, ogromno prostranstvo. Tada sam sebi rekao da kada porastem, moram da posetim Portugal.

Subota, 26. novembar 2022. godine

Pošto već duže vreme ne izlazim, subota je dan za potpuni reset. Ljudi su se i pre korone otuđili, a sada je situacija još gora. Srećom, ja oko sebe imam mali krug velikih ljudi. Danas ću se čuti sa Božom. On je neurolog u Nemačkoj i moj budući kum. Odrasli smo zajedno, svirajući u „Blue Moon”-u, Magacinu, Domu omladine, Vršcu i raznim gradovima naše lepe zemlje. Kako je život nekada bio jednostavan, a da tada nismo ni bili svesni koliko smo srećni i bezbrižni. Nažalost, isti taj život nas odvede na različite strane. On dolazi za nekoliko dana, biće tu za moj 33. rođendan. Dogovorili smo se i sa Jankom da organizujemo probu za našu dušu. Sviraćemo Metaliku, Mejdene, Megadeth… Jedva čekam, biće to sjajan izduvni ventil. Ove subote ću konačno naći vremena da počnem da čitam „Ili, ili” od čuvenog filozofa Serena Kjerkegora. Oduvek sam voleo filozofiju i hvala profesoru Goranu Lajhtu na tome. Kako pišem ove rečenice, u mislima mi se nastavlja borba za naselje. Sledeći vikend će štand Zlatiborske ulice „Za život dostojan čoveka” biti postavljen u samom naselju, kod Vršačke pruge. Okupićemo se u što većem broju, zajedno ćemo razmenjivati ideje za dalje akcije i planove i naravno nastaviti sa prikupljanjem potpisa za peticiju. Na dostojanstven način ćemo skrenuti pažnju na nehumane uslove života, pa će se valjda neko setiti da postoje još neke ulice u Pančevu, osim Cara Lazara i Branka Radičevića.

Autor je čovek pre svega

One Comment to: Sedam neasfaltiranih dana

  1. Dea

    novembar 27th, 2022

    Bravo, svaka cast, divno napisano! Nadam se da vise nijedno dete nece morati kroz blato da gazi na putu do skole i da dolazi uprljano gde god da krene.

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)