Život kao takav

Tijana Barašević
Objavljeno 11.06.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 8 mins

Nedelja, 4. jun 2017. g.

Budim se kasno, prethodni dan me je umorio, ali i napunio pozitivnom energijom. Nemanja je već budan, osećam miris kafe. Pijemo je na terasi i pravimo planove – čekaju nas tri nedelje prepune obaveza, na čijem kraju je svadba i odlazak na more. Radujem se, ali me i brine da li ćemo sve stići.

Odlazim u klub, s drugaricama vežbam zumba koreografije – ništa ne popravlja raspoloženje tako efikasno.

Veče završavamo uz muziku, u dvorištu kuće u kojoj sam odrasla i živela do pre šest meseci. Organizatori su moj ujka Kele i njegov drugar iz detinjstva, domaćica je moja mama. Obleću oko gostiju, radujem se što ih vidim srećne i zadovoljne. Puno nekog finog sveta, taman da se na par sati svi zajedno podsetimo lepših i bezbrižnijih vremena, kada smo pravili ovakve žurke bez povoda bar sedam-osam puta godišnje.

Ponedeljak, 5. jun 2017. g.

Dobro sam raspoložena, iako sam nenaspavana i znam da me čeka više posla nego uobičajeno – radim jos samo desetak dana, pa odlazim na godišnji, što znači da moram da završim sav mesečni posao za pola meseca.

S kolegama pijem čaj, pretresamo proslavu male mature, uz konstataciju da nam je ovogodišnja generacija napokon većinski bila odevena normalno, bez dramatičnih haljina i potpetica zbog kojih se plače posle pola sata hodanja.

Popodne nam stiže lepa vest, Veliko Dete javlja da je položila još jedan ispit. Srećna sam što je studentski entuzijazam ne napušta u prvim apsolventskim danima.

Preskačem trening, nisam dovoljno spavala, a odlazak u kafanu danas deluje privlačnije od vežbanja.

Utorak, 6. jun 2017. g.

Polako privodim kraju razne poslove. Sezona je završnih radova u školama, svi nekud žure – i deca i nastavnici, ali se oseća da je nastavni deo školske godine pri kraju. Atmosfera je, uprkos užurbanosti, nekako opuštenija.

Dok tražim ključeve od kancelarije u torbi, kolega Peđa komentariše kako zračim i blistam. To čujem već ne znam koji put, od različitih ljudi, pa počinjem da verujem da se ono što osećam iznutra, ipak vidi i spolja.

Kad me pitaju za recept, obično kažem da je to spoj genetike, uloženog truda i vremena i spleta slučajnih okolnosti. Važan faktor je i to što ne gledam domaću televiziju uopšte. Poslednji Dnevnik sam odgledala 2003. i ni malo mi ne nedostaje. Naravno da je u današnje vreme nemoguće pobeći od informacija, ali činim sve što je do mene da izbegnem trovanje paralelnim univerzumom srpske dnevne politike.

Sve u svemu, kad podvučem crtu, mislim da sam imala sreće – volim posao koji radim, deca su mi dobra i zdrava, a počinjem da verujem da sam poslednjih sedam-osam godina, napokon naučila da treba da kažem šta mislim i osećam, šta ne želim i da je sasvim u redu da budem srećna.

Odlazim u Narodnu baštu s drugaricama, počinje projekat „Fitnes u parkovima”, i to nam je svake godine prilika da se sat-dva družimo u prirodi.

Sreda, 7. jun 2017. g.

Dan prolazi uobičajeno, osim što sam utvrdila da me je MTS prevario, obećavajući pogodnosti prilikom zaključenja ugovora… mada, kad razmislim, i to je uobičajeno.

Malo Dete mi javlja da mu je zaključena ocena iz biologije i ocena iz geografije, radujem se što uspešno prolazi i ovaj, kako kažu neki, najteži, peti razred.

Moja kuma Sneža i ja, odlazimo na kafu, Nemanja nas već čeka. Stižu i njegovi drugari, i za promenu, držimo se lakih tema. Valjda nam je svima realnosti i previše.

Sneža i ja odlazimo na trening, posle toga trčim kući da se spremim za tamburaško veče. Što reče neko, kraj još jednog dana u kojem sam se pravila da znam šta radim.

Četvrtak, 8. jun 2017. g.

Idem u Beograd, u opštinu Vračar – dan rezervisan za javnu raspravu o nacrtima obrazovnih zakona. I u trenutku kad ministar izgovori nešto kao „biće bolje” ili „idu bolja vremena”, moja pažnja polako popušta. Radim na tome da bude bolje meni i mojoj deci, više od pola svog života, ali me država koju i taj ministar predstavlja, stalno vuče unazad i na dole. I svaki put kad pomislim da „the only way is up”, vrlo brzo shvatim da svako naše dno ima rupu.

Uveče odlazim na trening i sav stres odlazi iz mene. Podsećam se da mi predstoje lepi dani, da smo Nemanja i ja, ne zato što moramo, već samo zato što tako želimo, rešili da uradimo nešto veliko i divno i osmeh se vraća na lice.

Petak, 9. jun 2017. g.

Čeka me naporan vikend, ali se ipak radujem kraju radne nedelje. Dva dana buđenja bez alarma su zaista neophodna mom mozgu da se resetuje i pripremi za novih pet buđenja.

Pokušavam da završim još neke poslove oko svadbe i odlaska na more, ali izgleda da danas jednostavno nije dan za to. Odlučujem da neću da se nerviram i tešim se da će, kao i sve do sada, stvari nekako same doći na svoje mesto. Smejem se sebi što pod stare dane forsiram fatalizam, ali prija mi da se bar na trenutke ponašam kao da je nešto van mojih moći, i na sve što bi me u normalnim okolnostima iznerviralo, samo sležem ramenima.

Subota, 10 jun 2017. g.

Još 14 dana. To je misao koja me danas prati. Nemam tremu, samo se jako radujem. Raduju se i moja deca, moja mama, Nemanjini i moji prijatelji. Ako nekome (a i takvih ima) i nije drago, bar se uspešno pretvara i ne pokazuje mnogo. I hvala mu/joj na tome.

Sve što nas je pratilo proteklih meseci, samo je ukazivalo na to da smo uradili dobru stvar. Za početak, sreli smo se, slučajno i uprkos svemu što je stajalo između. I možda baš zahvaljujući tim savladanim preprekama, danas uživamo u onome što stoji pred nama.

 

Autorka je pravnica, namerno zalutala u prosvetu.
Mama Velikog i Malog deteta.
Lepše čita nego što piše.

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)