Somewhere beyond right and wrong, there is a garden… I will meet you there – Rumi

Objavljeno 24.07.2022.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 16 mins

Nedelja, 17. jul 2022. godine

Sedmi dan u nedelji kažu treba sedeti sa mirom i sa višom silom i ja se slažem. Hvala na pozivu za „Sedam dana u životu” i nadam se da ce naredna nedelja biti inspirativna. Pisanje pročišćava misao, svašta mislim na mnoge teme ali tek kad napišem sintetizujem.

Svaki dan sam u dvorištu, svom ili nečijem drugom. Da ispoštujem sedmi dan u nedelji odlazim u svoje dvorište gde mogu da radim sta hoću i da mislim da sam genije. Na svom dvorištu radim već godinama i ono je svojevrsno prihvatilište biljaka i ostalih pejsažnih elementa koje sam nasledila sa raznih projekata, neželjene i zamenjene novima. U mom dvoristu su biljke koje ptice, leptiri i pčele vole i uvek ih je lepo videti kako uživaju. Poezija i vrt idu zajedno i kao sto Dorothy Frances Gurney kaze

The kiss of the sun for pardon,
The song of the birds for mirth,
One is nearer to God’s heart in a garden
than anywhere else on earth

Izađimo napolje u svakom cvetu je odgovor.

Novi detalj je fontana ispred prozora, ima tri nivoa, preko kojih se voda preliva, najviši nivo je ananas, jedan od omiljenih motiva tropskog garden designa. Konačno ću iskoristiti školjke skupljene na plaži i postaviti ih po zemlji oko fontane, bele su manje i biće podloga da na njih stavim veće i možda stavim i Conch, ogromnog puža. Ipak ne. Njega koristim u druge svrhe, probušila sam ga i duvam kao u trubu da probudim Olivera ujutru. Na Havajima ljudi ga koriste da pozdrave zalazeće sunce, ja pozdravljam izlazeće. Lepo sve izgleda, školjke na tlu podsećaju na plažu, razmišljam da na zidu ize fontane uradim mozaik, možda sunce.

Ponedeljak, 18. jul 2022. godine

Miona danas puni osam meseci. Juče smo je gledali na kameri i mnogo je simpa. Danas se nosim mišlju da idemo u Pančevo da je vidimo, ali ne znam ni kad ni kako. Osećam se bespomoćno kad samo pomislim na aerodrome i u poslednje vreme uvek poremećene letove i besomučno sedenje na aerodromu, sve više liči na put u drugu galaksiju. Možda se meni samo tako zalomilo i prošli i predprošli put i svaki put kad putujem ovde „lokalno”, ali čujem slična iskustva. Nisam nikad bila tip koji voli da ćaska sa saputnicima na aerodromu. Date okolnosti su me promenile i sad ćaskam samo tako, šta drugo da radim. Pre koji dan u povratku iz Kolorada let za LA je kasnio tri sata (da ne počnem još da se žalim da se iz Kolorada putuje na zapadnu obalu pa odatle na istočnu).

Prvo sam se smucala malo po aerodromu i onda odlučila da sednem za bar jednog od dva otvorena restorana. Čim sam sela bar tenderka mi kaže zatvaramo za osam minuta. Dok sam kontemplovala šta dalje, starija žena pored mene, uskoči da mi pomogne i reče „slobodno naruči nešto dok ne popiješ ne mogu da zatvore”. Tako sam i uradila i narednih sat vremena provela sa njom u prijatnom razgovoru.

Meri je iz Los Anđelesa, vraća se iz Santa Fea gde je gledala operu, znam to zdanje, koncertna dvorana na poluotvorenom odakle puca pogled na magični Nju Meksiko u večernje sate kad se koncerti odigravaju pogled obasjan zalazećim suncem je poseban. Meri je posle druge čase vina počela da citira Karmen i pogodila me pravo u mozak i srce. Vreme je da krenemo ka kapiji.

Za sad mi je Meri omiljeni lik sa aerodroma uz jednu gospođu iz Podgorice. Zajedno smo se zlopatile na aerodromu u Beogradu prošlog leta. Na crnogorskom dijalektu koji ja nisam već godinama čula, kudila je i avio kompanije i politiku i vrućinu i nasmejala me lepo.

Ali dokle sam ja stigla od Mioninih osam meseci i razmišljanja kako stići do Panchestera. Jedino me privatni avion može spasti. O izgubljenom prtljagu da ne počinjem.

Utorak, 19. jul 2022. godine

Ustajem u 5:40am skoro svaki dan i pevušim „Pesmu o jednom petlu” dok u polusnu izlazim u „zadnje” dvoriste, nosim hranu i idem da pustim Bobija i njegovo jato. Uvek sam se saosećala sa Balaševićevim pesmana i u ovo doba života razumem njegovu liriku mnogo bolje. Pesmu o jednom petlu vidim sad u pravom sjaju.

Urbane kokoške su ovde hit. Taj je trend počeo pre mnogo godina i odupirala sam mu se uspešno dok me Oliver jednog dana nije privoleo da kupimo dva paperjasta pileta, jedno žuto jedno crno. Toliko su bili neodoljivi da smo posle par dana kupili još četiri, ovog puta, sortu koja nosi plava jaja (sa nestrpljenjem očekujemo dan kad će jedna od koka snesti prvo plavo jaje). Žuto pile je sad petao Bobi, lik neviđeni isti je po karakteru kao u pesmi. Sat budilnik nikad nisam volela ali buđenje uz Bobija je posebna stvar. Komšinica kaže „mnogo je lep, treba da ga vodiš na izložbu”, drago mi ja da ga podržava i ne žali se zbog kukurikanja.

Razmisliću o izlozbi jer, tačno je, imam strasnog petla i pravi je đavo i junak (koju taj koku kljucne ko da je tresn’o budak, a koke čudne ptice uvek im srce puca za nekim grubijanom koji ih dobro kljuca – tačno je da on kljuca, ali kokama ne puca srce, mislim, da ga ne vole uopšte i beže od njega).

Sreda, 20. jul 2022. godine

Idem na jahanje, oduvek sam razmisljala o tome i konačno se ostvarilo. Florida je mnogo više od predivnih peščanih plaža. Florida je država konja. Posebno centralni deo. Mnogo je prelepih farmi i imanja, ograđenih belim ogradama, gde primorski hrastovi svoje grane pružaju da zemlje i zeleni pašnjaci se pružaju u nedogled. Danas idem tamo da pomognem oko ozelenjavanja prostorija gde će se raditi amblemi vezeni na uniformana devojčica koje se bave konjičkim sportom i idu na takmičenja. Konjički sport je vrlo popularan među mladim devojkama. Gledam ih i mislim svaka čast. Kakav divan hobi i sport za kritično doba razvoja mladog ženskog uma i tela. Mnogo je divnih životinja na ovom svetu, konj je u samom vrhu. Vreme provedeno u blizini konja je lekovito i princip „jedna duša a dva tela” se pre odnosi, čini mi se, na ritam i sklad u jahanju nego na bilo koji drugi odnos gde se ova fraza pogrešno koristi.

Danas nisam tu da jašem, već da pogledam objekat. Ovaj projekat je poseban i vrlo brzo stižemo do rešenja, samo ukrasna trava, da se ne naruši jednostavnost i duh mesta. Ipak mi je žao što sam zaboravila šargarepu, konji je mnogo vole.

Četvrtak, 21. jul 2022. godine

Na Floridi je pretoplo u ovo doba godine ali podnosim, volim to što radim. Danas padam na nos od vrućine, vlage i umora i zahvtevnih klijentata kojima je teško udovoljiti i time se ponose. Oduvek sam znala da slušam kad neko priča, (odumirući kvalitet u današnje vreme u kome se samo priča a malo sluša). Slušam njihove teorije kako dvorište treba da izgleda i snalazim se kad kažu „mi smo iz severnijih krajeva i nedostaje nam jorgovan”. Nedostaje i meni ali na Floridi neće rasti. Naći ćemo alternativu, prvo pravilo, posaditi pravu biljku na pravo mesto da bi uz ostale komponente projekta, dizajn bio uspesan. Dosta se ljudi preselilo ovde iz raznih krajeva Amerike i sveta pogotovo u eri kovida i sa sobom su doneli razne ideje kako arhitektura i pejsažna arhitektura treba da izgledaju (kuća kao dvorac, a dvorište kao u Luja XIV).

Malo je prave tropske atmosfere. Uvek se setim fenomenalnog dizajna u dvorištu hotela „Poreč”, urađenog od lokalnog kamena, ruzmarina i lavande. Čim se u taj vrt kroči, dileme nema da je to to i nema potrebe da se uključi Google Maps ne bi li se prisetili gde smo.

Nekad se izgubim, pomislim da sam u Toskani, Ohaju, Bostonu ili pak Kjotu. Sve je to prelepo, groteskno takođe, nekad zaboravim da je okean tu iza ćoska i sa nostalgijom se setim Mediterana gde je ipak miris četinata jači od mirisa novca.

Petak, 22. jul 2022. godine

Idem da posetim moje cvetne aranžmane koji žive u ogromnim saksijama pored bazena, ispred kuća, na terasama, na ogradama, i da im dam vode i moj magični „green touch”.

Ljudi mnogo vole svoje bašte i žardinjere, saksije i cveće, vole i mene, ipak, iako me terorišu ponekad, i trudimo se da kreiramo raj. „Welcome to paradise” često vidim na majicama i drugim natpisima vezanim za Floridu. U raju žive komarci i razne druge bube sa velikim zubima, koje leti koriste često. Aligatori su isto tu, ali koriste zube manje od insekata. Aligatori su stidljivi i zarone čim im se neko približi i uvek me zbuni kad pročitam naslov tipa „Vozio je bicikl i napao ga aligator”. Ne znam kako je to moguće.

Možda grešim, ali nalazim za shodno da odbranim ime aligatora. Svakome treba ostaviti prostora pa i aligatorima, držati distancu i gledati svoja posla.

Močvara se krči i isušuje, stoletno drveće iz korena čupa i melje metalna kandža buldožera, sve u ime nove gradnje, divlje svinje kojima je do juče tu bilo stanište ne odustaju lako. Kad nova kuća i zeleni travnati tepih niknu one sa uzivanjem riju. Posla uvek ima, travu treba zameniti mnogo puta. Smešan mi je ovaj primer sudara prirode i civilizacije. „Raj” svakom znači nesto drugo.

Subota, 23. jul 2022. godine

Danas pričamo o palmama. Ima mnogo vrsti palmi i ključni su element tropskog dvorišta. Popričaću malo i onda idemo na plažu, temperatura vode i vazduha su skoro iste u ovo doba godine. Možda promenim plan, otići uveče na zalazak sunca i večernje kupanje, prijatnije je mnogo, a sad završiti sa palmama. Treba deset palmi rasporediti ispred kuće i oko bazena da daju hlad i blokiraju pogled radoznalim komšijama. Stazu koja vodi do popločanog i uzdignutog mesta za vatru smo završili, par palmi ide tu. Ovaj klijent ima stila i lepo sarađujemo, uvek sam za dobru saradnju i sretna da čujem i naučim nešto novo, eh da je više ovakvih ljudi. Slažemo se da povežemo arhiteturu kuće sa arhitekturom dvorišta i da koristimo lokalni građevinski i sadni materijal.

Katarina vučjak čeka da se šeta, ima debelo krzno i leto joj nije omiljeno, možda i ona pođe uveče na plazu, voli da pliva i da se druži sa psima. Oliver jede waffles ceo dan, tražio je da ih napravim za doručak, ali jede ih i za rucak. Dobili smo waffle presu skoro, dobra stvar. Ne znam kako se na srpskom kaže waffles. U gimnaziji smo ih zvali „stiskavac”, lepa sećanja.

Autorka je majka, pejzazni arhitekta, zena, sestra, cerka, vlasnica, saradnica i drugarica. N Design by Nevenka facebook ili nevenkamilic@yahoo.com

Ostavi komentar

  • (not be published)