Nedelja, 10. decembar 2023. godine
Konačno jedno jutro da se budim bez budilnika. Dok pravim nes u kuhinji, čujem Luku u sobi kako tapka po tastaturi. Kaže piše seminarski. Oky, poverovaću. Ines još uvek spava, Tara u Beogradu. Ove nedelje sam bila baš rastrzana: ponedeljak – promocija u Novom Sadu, sreda – radio emisijа u Beogradu, juče i prekjuče Kragujevac… U Kragujevcu je bilo super. Srdačni ljudi, dobri domaćini, dobar razgovor sa moderatorom. A uz sve to škola, deca, mama, tata (pas i kravata, ra-ta-ra-ta…) Pravi je dan za lenjost i ne mrdanje iz stana. Zaslužila sam. Dobro, moram malo da sredim po kući. I da odem u kupovinu. A i dogovarala sam se sa Ines da odemo do Biga. Odmaraću se u sledećem životu. Luka oblači belu košulju i sprema se za posao. Ceo vikend radi, a od ponedeljka na fakultet. Sve je lako kad si mlad…
Ponedeljak, 11. decembar 2023. godine
Budi me alarm sa mobilnog, danas radim prepodnevnu smenu. Omiljeno radno vreme, prepodnevna smena, a nemam prvi čas. Taman dovoljno vremena da se spremim na miru. Deca odlaze svako na svoju stranu, svi u Beograd. Tara i Luka na fakultet, Ines u školu.
Ulazim u školu i u holu me okružuju deca iz mog odeljenja. Sto pitanja i dvesto osmeha.
Razredna, doneo sam opravdanje…
Hoćemo li da pravimo secret Santa na poslednjem ČOS-u?
Da li možemo da ponesemo neke slatkiše?
I da puštamo našu muziku?
Može, sve može… I to su moja deca.
Posle podne se šetam po gradu. Jedna od prednosti života u centru Pančeva, svuda možeš da stigneš peške. Kiša paducka, a u glavi mi se vrti Dinova pesma…
Kiša je padala, stajali smo
Mokri do kože…
Ima tamo negdje jedan grad
Gdje kiše dane broje
Gdje niko više nije mlad
Grad bez boje
Ima tamo negdje jedan grad
Gdje kiša mora stati
Kad čujem pjesmu ptica
Dečji smijeh
Tad ću znati
Trebalo bi uskoro da imaju koncert. Hoću i njemu da dam knjigu, da vidi šta je sve ušlo od našeg razgovora na temu Novog vala. Dosta sam ga citirala, ima baš divnih i mudrih rečenica.
Utorak, 12. decembar 2023. godine
Budim se puna optimizma i dajem sebi oduška da se još malo izležavam u krevetu. Po rutini pravim nes u kuhinji, spremam doručak, dok pokušavam da složim misli u glavi. Danas je promocija knjige u Beogradu i ne mogu a da ne budem uzbuđena. Dolazimo svi iz različitih pravaca, pa ćemo se naći tamo u Studentskom gradu. Firči iz Novog Sada, Dragan i Predrag iz Niša, i Sale iz Niša ali nešto kasnije, pošto ima predavanja na fakultetu.
Ovo nam je četvrta promocija u poslednjih par nedelja i sad smo se već uigrali, postali smo tim. Svako ima svoju ulogu u promociji: ja uglavnom pričam o samom Novom talasu, ideji, sadržaju, kako sam istraživala, sa kim sa sve razgovarala dok sam pisala. Firči iz perspektive nekoga ko je učestvovao u stvaranju Novog talasa kod nas, nepresušni izvor zanimljivih priča prožetih humorom i sećanjima. Sale, kao moj mentor na master radu iz kojeg je nastala knjiga, kao neko ko se bavi i klasičnom muzikom i rokenrolom. Dragan, sa akademske strane, kao kompozitor i profesor na mom fakultetu, gde je ovo prva teza koja izlazi van okvira umetničke muzike. I Peda, „spiritus movens” cele avanture, bez kojeg master rad ne bi postao knjiga. Slučajno smo se upoznali uz piće tog dana kada sam odbranila tezu i kao pravi direktor SKC-a, prepoznao je temu koja bi bila dobra da se objavi u njihovom izdanju. On već planira Bosnu, Hrvatsku, Sloveniju, Makedoniju… Hmmmmm, can’t wait.
Po dogovoru se nalazimo posle podne u Domu kulture na Studenjaku. Slažemo utiske sa prethodnih promocija i uz kafu razmenjujemo nove informacije. Peda kaže da su zvali iz Vršca i pitali da se promocija održi i kod njih. I prethodne promocije su bile u Studenskom kulturnom centru, kafe-knjižari, klubu… Već smo se ranije složili da uz temu Novog talasa ne bi išlo da promocija bude u nekom bibliotečkom raspoloženju.
Atmosfera u sali je topla, sa šarenim tapetama na zidovima i veselim foteljicama, momak sa dredovima pušta muziku Novog talasa iz ugla. Upoznajemo se sa Tamarom – moderatorkom i Dubravkom, srdačnom direktorkom. I ona je završila Muzičku akademiju, pa razmenjujemo sećanja iz mladosti na niške Horske svečanosti.
Dok se sala polako puni, vidim draga lica – Petra i Trbu, što me posebno raduje. I bez njih dvojice ova knjiga ne bi bila to što jeste. Knjiga je puna Trbinih divnih fotografija mladih rokenrol muzičara osamdesetih godina – nemi svedoci jedne mladosti, uspeha, bezbrižnosti. Perina priča o rokenrolu i njegova enciklopedija su mi bile osnova za početak istraživačkog rada. A posebno što me je povezao sa Elvisom J. K. koji mi je jednog julskog dana u Sarajevu ispričao priču o Novom primitivizmu, od nastanka do završnog manifesta kojim je zvanično ukinut. A svega toga ne bi bilo da me Firči nije upoznao sa svima njima, Marinkom, Parafima i mnogim drugim ljudima. I tako sve u krug…
Razgovor je protekao u odličnom raspoloženju, začinjen činjenicama, sećanjima i humorom, u koji se uključivao i Petar iz prvog reda. U takvom raspoloženju, po završetku promocije, odlazimo u kafe i nastavljamo da pričamo o životu, muzici, filmu, putovanjima… I puno se smejemo. Baš lepo veče, nikad dovoljno ovakvih. Zadovoljna i ponosna ostavljam svetla velegrada i vraćam se kući.
Tonem u san, dok mi se kroz misli šunja Milanov glas: Budi mi dobra… Nemoj da brineš, ponos ostaje…
Sreda, 13. decembar 2023. godine
Proljeće je 13. u decembru… Kliše, ali da, napolju je petnaestak stepeni. Pokušavam da napravim matricu za hor, ali laptop toliko koči i blokira da sam odustala. Ima pet godina kako ga koristim, što mu u kompjuterskim godinama dođe oko tridesetpet. Novi Mcbook goldrose boje (presudna karakteristika u odabiru tehnike kod žena) koji sam sebi kupila sa namerom da instaliram Logic, Tara je pozajmila na par dana prošlog septembra. Predveče ponovo pokušavam da ukrotim laptop. Telefon zvoni, pričam i smejem se do kasno u noć. Lek za dušu. Srećom sutra ne ustajem rano.
Četvrtak, 14. decembar 2023. godine
Danas radim popodne. Koliko god da ne volim da ustajem rano, popodnevna smena mi uvek teže pada. Naročito zimi, vraćam se kući po mraku. Prvo pretčas proba hora, pa onda časovi. Spremamo program za Dan svetog Save.
Rastao je dečak Rastko,
Hranila ga rujna zora…
Posle posla žurim da se spremim, idemo kod mame i tate na večeru. Danas im je pedesetpeta godišnjica braka. Eejj, pedesetpet! Nešto što ja nikada neću imati. Deca čekaju spremna, pa svo četvoro ulickani krećemo. Nosimo cveće, piće, poklon, sve po JUS-u. Mama i tata se obraduju svaki put kada dođemo, ali ovakvi jubileji imaju posebnu čar.
Petak, 15. decembar 2023. godine
Budim se rano i pijem kafu na brzinu. Ines se sprema za školu, češlja se ispred ogledala. Leva polovina glave joj je ofarbana u crno, desna u pastelno roze. Prošlog meseca je bila tirkizna. Shiny, happy people. Moja kreativna deca.
Ulazim u školu pre pola osam.
Dobro jutro nastavnice…
Dobro jutro…
Danas je škola neobično tiha i poluprazna. Ima mnogo bolesne dece, a i kolega. Okićena jelka u holu nagoveštava da će uskoro kraj polugodišta. Par učenika u tišini belom bojom po prozorima iscrtava zimske čarolije. Obično ovi dani pred kraj imaju veseliju, užurbanu atmosferu. Čini mi se da više ništa nije isto, ili sam samo ja starija…
Subota, 16. decembar 2023. godine
Budi me sunčeva svetlost kroz razmaknute roletne, napolju je lep dan. Mogla bih danas da izvadim jelku iz ostave i da je okitim. U našoj kući praznici traju od katoličkog Božića do pravoslavne Nove godine. Deca su na to navikla od rođenja, Božić kod jedne bake, pa kod druge. Kao u Balaševićevim pričama. Šta ćeš lepše u jednom detinjstvu. Spremam ručak i razmišljam šta sve treba da uradim danas. Mogla bih da se javim Olji i da konačno da odemo na kafu, dogovaramo se već nedeljama. Tata se javlja, treba mu neka pomoć u dvorištu. Izgleda da će kafa sa Oljom opet da sačeka. Vraćam se kući predveče i palim televizor. Konačno predizborna tišina, možda nađem neki dobar film. Ušuškavam se u krevet uz šolju čaja.
A sutra… sutra je novi dan. Nova nada, nova šansa za sve nas. Treba je iskoristiti…
Čovjek želi da je riba,
Čovjek želi da je ptica,
al´ ne da žica
al´ ne da žica…
Autorka je muzički pedagog, mama, razredna i boginja parkinga
