Sedam godina, sedam meseci i sedam dana

Milica Ćurčin
Objavljeno 04.11.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Nedelja, 28. oktobar 2018. godine

Počinjem da pišem ovaj nedeljni dnevnik po povratku sa Sajma knjiga, danas je bio poslednji dan. Koliko čujem ove godine najposećenija su bila predstavljanja knjiga blogerki, rijaliti zvezda, a bilo je tu i pisaca i kulturnih radnika. Velike gužve nije bilo, iako se mnogo ljudi muvalo između štandova. Tu su komercijalni izdavači, kupuju se dela popularne književnosti, knjige za decu, a vrlo su aktuelni i štandovi s literaturom za samopomoć. Sve to u skladu s vremenom i trenutkom u kome živimo. Pomalo je smešno i apsurdno da jedna rijaliti zvezda iznenada uđe u krug najtraženijih autorki na Sajmu. No sve to nije pokvarilo utisak da Sajam ipak postoji, da čitalaca ima, a na ulasku u sajamske hale vas više ne dočekuje miris pečenog roštilja s tezgi. I dalje čitamo koliko smo u mogućnosti. Svako svoju literaturu. Noćas je časovnik pomeren za sat vremena unazad, tako da smo svi dobili sat vremena više za sve obaveze, ali i za odmor.

Ponedeljak, 29. oktobar 2018. godine

Dobro jutro, divni svete. Ponekad kada se kao jutros probudim pre šest (valjda zbog pomeranja sata), um kao da se sam priseti vremena kada bih na radiju menjala koleginicu u jutarnjem programu. Do podneva kroz studio prođu bar tri gosta, priča se o raznim temama – od radosti i značaja dojenja, unapređenja rada poljočuvarske službe do prskanja komaraca i isključenja struje – temama od značaja za svakodnevni život. Emituju se prilozi posvećeni kulturnom životu, socijalnim pitanjima, podsećanja na važne istorijske datume. Telefon zvoni non-stop, zove se zbog raznih problema – od pronalaženja kućnih ljubimaca, do ozbiljnijih pitanja, žalbi na rad vodovoda, pogrešnih računa, problema sa smećem, infrastrukturnih radova. Prisećam se da se jednom prilikom javio i slušalac koji se žalio da su mu prodali lošu hranu za papagaja, i to u sedam ujutro! Tonci su uvek nekako birali muziku koja je pomagala da sve vesti lakše „legnu” od ranog jutra. Već par godina na lokalnom radiju postoji metamorfoziran oblik ove emisije, to je jedina informativna emisija koju su zadržali, osim vesti. Izgleda da ništa novo nisu uspeli da smisle. Manje informacija – manje glavobolje. Valjda je tako lakše svima – i građanima i onima koji rade. No dosta razglabanja o starim temama. Za sada pozdravljamo još jedan dan miholjskog leta, pijemo kafu, slušamo muziku sa jutjuba, a ja se pripremam za posetu zubaru.

Utorak, 30. oktobar 2018. godine

Dobro jutro, poštovani svete! Pred ulazak u novembar, a uz ovako toplo i kišno vreme izgleda da smo još daleko od zime. Pred početak hladnog vremena, koje srećom još ne dolazi, ipak ne mogu, a da se ne setim snežnih oluja i zasedanja štaba za vanredne situacije tokom zime 2012. godine. Setim se i protesta poljoprivrednika i raznih dešavanja koje sam kao novinar, tokom sedam godina koliko sam radila na lokalnom radiju i televiziji, imala prilike da ispratim. Kada ste novinar na terenu, jedan dan to može biti uručenje nagrada najboljim sportistima, drugog prijem u ambasadi, a trećeg poseta njivi. Ponekad i oba u istom danu. Otvaranje kupusijade u Glogonju bilo je pravo otkrovenje za mene. Divno sam se provela snimajući prilog o festivalu „Žisel” u Omoljici, da ne pričamo o rođenju prvih beba u Novoj godini, rekonstrukciji vodovodne mreže u Kačarevu, događanjima u vezi s obeležavanjem Dana grada… Povremeno mi se vraćaju slike svih mesta i ljudi koje sam imala prilike da upoznam, valjda je to i prirodno posle sedam godina. Jedan od emotivno najtežih terena bio je kada smo pratili posetu tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića porodici poginulog policajca. Mada, ni otvaranje modernizovane deonice železničkog puta Beograd-Pančevo nije prošlo glatko. Voz nikako da stigne… Onda brzo povratak u redakciju, pa pisanje priloga, pa montaža i sve to u roku do glavne informativne emisije za isti dan. Novinari – ti mali ljudi iz radija, zaista su predstavnici naroda jer mogu da vide kako živi i sa čime se suočava razni svet. Posebno je inspirativno bilo i kada smo snimali mladog Japanca, koji se zaljubio u našu etno muziku slušajući je na jutjubu i došao da studira etnologiju u Beogradu. On je na folklornom festivalu u Omoljici na gajdama svirao srpske etno pesme. Nažalost, čini mi se da je ovih dana novinarstvo postalo mnogo „salonskije”. Manje je priloga s terena, a mnogo više „priča” iz ofa, što bi se reklo. Na televiziji stave nečiju sliku i čitaju neke rečenice, najčešće preplavljene pogrdnim rečima i uvredama. Nažalost ili na sreću, ja se sada tim poslom više ne bavim, bar ne u formi kao ranije. Međutim, moram priznati da me još uvek podilazi jeza kada prođem pored stare firme. Odlazak je bio prilično traumatičan. Neko vas tako proglasi nepodobnim, a ne znate ni zbog čega. Poruke raznih vrsta stizale su do mene u danima i mesecima pred odlazak i moram priznati da nije bilo ni malo prijatno i veoma stresno. Posle svega, razmišljala sam čak i da li bih ih tužila, ali sam shvatila da želim sve što pre da zaboravim i zaobiđem. Mada i posle godinu dana od odlaska od menadžmenta su mi stizale poruke i slike na telefon. I to posle dva sata noću. Ja vas razumem, nije lako izbaciti kolege s kojima ste do juče sedeli. Uvek su novinari zavisili od političara. Hvala svim toncima i kamermanima s kojima sam radila, da nije bilo njih verovatno ne bih ni pregurala taj period. Svako od njih zna kolika je bila težina kamere na njihovim leđima, u pravom smislu te reči. Ili brzina kojom treba dizati reglere da se upali crveno svetlo i pročitaju vesti. Tada smo želeli da stalno budemo aktuelni, pa su vesti na radiju išle uživo na svakih sat vremena, pored jutarnjeg „Dnevnika” i popodnevnih „Paralela” i mnoštva drugih emisija. Kolege s kojima sam radila više tamo ne rade, morali su da pronađu druge poslove u potrazi za uhlebljenjem, neki u zemlji, neki u inostranstvu. Snalazi se kako ko stigne. Bila je to samo jedna faza u životu. Samo mali savet onima koji sada u tom preduzeću, i na radiju i na televiziji, uče da čitaju pred mikrofonom. Bilo bi dobro da svakog dana bar po dva sata posvetite vežbanju brzalica tipa „miš uz pušku, miš niz pušku” ili „raskiselišelili ti se opanci”. Jako teško se razume to što govorite, a često omašite i padež. Da biste postali novinari nije dovoljno da se obučete i našminkate i postavite svoju sliku na Instagram. Ili možda jeste… U svakom slučaju, ovaj utorak bio je rezervisan za sećanja, videćemo šta će doneti sreda.

Sreda, 31. oktobar 2018. godine

Dobro jutro. I danas sam ranoranilac. Kada me uhvati period ranog buđenja – oko pet, pomalo se osećam kao veštica. Večeras će se i kod nas obeležavati Dan veštica, tzv. Helouin. Za decu je to zgodna prilika da se maskiraju. Neki slave i Svetog Luku, zaštitnika lekara i farmaceuta. Dok tako još koji trenutak kontempliram u krevetu podsećam sebe da ne treba zaboraviti i na svakodnevne teme tipa šta skuvati za ručak. Od domaćih specijaliteta posebno sam ponosna na svoje punjene paprike. Popodne imam obaveze oko časova engleskog. Učenje stranih jezika osim što je neophodno, veoma je i blagotvorno. Jezici nas približavaju svetu, a svet nama. Omogućavaju vam da spoznate nove kulture i običaje i ne dozvoljavaju vam da se učaurite. To bar ja kažem svojim učenicima. Iako je ovih dana isplativije imati zanat u rukama, dok se obrazovanje lako nadoknadi „u hodu”.

Četvrtak, 1. novembar 2018. godine

Od jutros na netu i televiziji čitam i slušam koja nas sve poskupljenja očekuju – prevoz je već poskupeo, očekuje se i povećanje cene struje, komunalija. U borbi sa svakodnevnim životom, ko još ima vremena da se bavi svetskim pitanjima i politikom. To ostavljamo nadležnima. Danas imam dosta obaveza, ali ću uveče bar malo vežbati jogu kod kuće. Imam sreću da sam naišla na dobru instruktorku Vanju, koja je jogu dugo vremena vežbala i u SAD i koja nam je prenela ovu drevnu „veštinu”. Ona spaja i fizičku i duhovnu dimenziju, uči nas disciplini i ne prisiljava naše telo na više nego što može. Volela sam da je vežbam i kod Beke.

Petak, 2. novembar 2018. godine

Danas sam imala prilike da odgledam novu verziju filma „Zvezda je rođena” s Bredlijem Kuperom i Lejdi Gagom u glavnim ulogama. Nije loša. On peva bolje nego što sam mislila, ona glumi bolje nego što sam očekivala. Kažu puno su vežbali. Sjaj i tama pozornice. Da biste tamo mogli da stojite morate imati prirodnu harizmu, ali i emociju. Bez toga, niko ne može da vas čuje.

Subota, 3. novembar 2018. godine

Kad je ovako topao dan poželim da sam u Italiji, gde sam bila letos. Moram da kažem da su me žitelji ove zemlje podsetili kako izgleda normalno živeti. Žuri se i zuji, ali je sve mnogo opuštenije. Veliki su hedonisti kada su hrana i piće u pitanju i od toga su napravili umetnost. U vreme ručka i popodnevne sieste sve radnje su uglavnom zatvorene, bar u delu severne Italije. Puno se radi, ali i uživa, jer život je lep! Ovog leta Italiju su bukvalno opsedali Amerikanci, čekajući u dugačim redovima da plate i obiđu galerije, sede u italijanskim kafeima, jedu pastu i posećuju kulturne spomenike. I Italijani se žale na krizu, za modu i šoping uvek imaju vremena i para. Italijani jako drže do svoje kulture, pisaca i filmskih autora i poštuju svoju tradiciju i istoriju. Na kraju krajeva, oni su njihov brend. Putovanja su blagotvorna, uče nas toleranciji i proširuju nam vidike. Pokazuju nam kako se živi u svetu. Generacije bliske mojoj nisu bile u prilici mnogo da putuju, zbog političkih dešavanja. Da biste ušli u EU trebalo je stajati u redovima ispred ambasada, pa se sada radujem svakom odlasku. Još od devedesetih bili smo suočeni sa stalnim pitanjem ostati ili otići, a odlazak je bio trajan. Dobro jutro, Srbijo, da ustanem ili odustanem?

I Živkoviću, hvala za ono „nema ograničenja tema”. To odavno nisam imala prilike da čujem.

Autorka je nekadašnja novinarka radija i televizije, profesorka engleskog jezika i wannabe kuvarica

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)