Moj Dnevniče

Gorana Rampazzo Todorović
Objavljeno 25.11.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Nedelja, 18. novembar 2018. godine, dan prvi

7:36 Ustajem ili ne ustajem, pitanje je sad. Nedelja je, hladno je, umorna sam, rano je… posao čeka.

9:26 Dobro, jeste hladno, i jeste nedelja, ali baš zato… nigde nikog, mraz opervažio popadalo lišće, tišina, hladnoća, nigde nikog i dalje, a ja iznad grada, na brdu, i gledam grad ispod sebe pre nego što počnem da sadim biljke po lejama. I lepo mi je.

14:39 Danas mi dolazi školska drugarica Maja, i idem posle dugog vremena u Beč da uživam.

16:33 Albertina, izložbeni prostor, trenutno posvećen Moneu. Neverovatan broj njegovih dela skupljen na jednom mestu. Velika je gužva, ljudi sa svih strana sveta, sudeći po metežu koji se preliva iz jednog u drugi jezik, ali opet, posle nekog vremena, kao čarolijom se taj metež nekako udalji, i utone se u slike, jedna za drugom, u tu prefinjenu igru svetla koju, ne bez razloga perjanica impresionista, Mone, tako čudesno iz platna u platno mađija.

19:11 Na večeri u jednom francuskom bistrou. Ima tome par godina unazad, da svi ti ljudi iz detinjstva i mladosti, sve više znače. Beg od stvarnosti u to neopterećeno doba, ili je sabijanje redova pred, čini se, sve bržim protokom vremena, otpor starenju… šta god, prija i znači. Baš znači.

Ponedeljak, 19. novembar 2018. godine, dan drugi

8:12 O, ne, sneg… a, bašta se i dalje radi. I, gle, opet je lepo. Nije tako hladno, ali sneg veje po nama. Krupne, vlažne pahulje, što se tope pri dodiru sa zemljom. Ispod nas grad kao zakriven belom zavesom. A vazduh vlažan, i još uvek mirišu zemlja i trava. Jednom mi je jedan prijatelj Nemac koji živi u Švedskoj rekao kako je jedna od stvari koje ga tamo muče, to što po pola godine nema napolju, u prirodi, šumi, nikakvog mirisa, jer je sve okovano snegom i ledom. To mi je palo na pamet dok sadimo biljke u raskvašenu zemlju. Još uvek sve miriše.

12:25 Idemo na ručak kod mene i da se osušimo. Za sušenje i grejanje spolja sam zapalila vatricu u pećki, a za iznutra ćemo se pomoći odličnom sremačkom rakijom. Ima tome neko vreme, da sam shvatila da je to garant genetski uslovljeno. Nema boljke , a ni problema kod raznih naroda i narodnosti sa Balkana, da ne može radža da izleči… ili bar ublaži, što nije nimalo za potceniti. Ako ništa drugo, nešto si uradio, pa kako god. A može da ti bude lepo, pogotovo ako je još koji genetski sličan primerak dovoljno blizu da se kucnete, što je činjenica koja je utoliko važnija, što ste dalje od izvorišta već pomenutih gena. Apsurdno, ali radi, dokazano.

Utorak, 20. novembar 2018. godine, dan treći

7:35 Iako slinava, krećem do rasadnika, dolazi nam fitosanitarni inspektor. Sneg i susnežica kreću, i naravno, zastoj na putu. Logično. Izvlačim se nekako i krećem sporednim putem, preko brda i dolina. Dok se penjem na brdo iznad grada, sneg daje gas, a kreće na radiju „Dead or alive”, od Bon Jovi-ja. Na putu nikoga. Samo sneg sve jače, a put vijuga po obodu brda. Iznad je šuma, a ispod vinogradi, i puca vidik stotinama kilometara na ravnicu, dok se ne zaustavi kod sledećeg brda. „And I am wanted, dead or alive”, a ja pomalo sečem krivine, i sneg mi bije u šoferku. Da je mrak pa da ugasim svetla, i onda kao ono ubrzanje do svetlosne brzine iz Rata zvezda. Nebo je belo, i stapa se sa horizontom gde je sneg napadao. Preko brda se navukla bela zavesa, i tek kao u najfinijem sfumatu se razlivaju braon i zelena brda i prelivaju se u sivu neba. To me uvek seti na opis pejzaža po kojima se Zlatousti potuca naokolo dok kuga mori sve živo. Ili na Brojgela i holandske seljake u klompama i u glibu. Srednji vek mi je sav od novembarskog i februarskog blata, one slinavosti od vremena, rastopljenog snega i sivog neba.

Sreda, 21. novembar 2018. godine, dan četvrti

7:46 Ustala, pa se vratila na sofu čim je potomak mi u školu otperjao. Slinava. Vatrica gori, mačke i pas se rasporedili oko mene, čaj je topao.

8:04 Upravo mi je javio muž da je otkazao volan na kolima. Onako, odjednom se nešto otkačilo u sred vožnje, neka letva volana valjda, ali je nekako uspeo da stane u kraj puta dok je vozio sina u školu, jer srećom nije išao brzo. Samo mi je palo na pamet kako sam ja juče sekla krivine po brdu… Bogte, po prvi put sam saznala da sam bila pošteđena, jer šta da mi je juče otkazao volan u nekoj od oštrih krivina nad provalijom… lepo sam se preznojala. Samo ti u momentu bude jasno koliko je dragoceno ovo života što ga imamo, pa šta god bilo.

Četvrtak, 22. novembar 2018. godine, dan peti

8:19 Otišla da pogledam baštu koju radimo. Magla se spustila i lepi se na sve. Sve je prekriveno kapljicama vode. Skoro da možeš da zahvatiš rukama vodu iz vazduha. I blato, blato kao marmelada. Lepi se svuda po nama. Noge pri svakom koraku sve teže. Na kraju vučemo po kilu blata na svakoj cipeli. Ali, posao ipak odmiče, i lepo je to videti kad bašta poprima oblik koji si želeo da joj daš, kao da je klešeš od zemlje, kamenja i biljaka.

13:39 Došla mi drugarica na kafu. Vatrica pucketa, sušim se od sve one vlage gore u bašti, nas dve se umotale u ćebe, ona kafu, a ja čaj pijem. Drugarica je isto naše gore list. Imam nekoliko dragih prijatelja Austrijanaca, i jednu Ruskinju ovde. I, super se razumemo. Ali, opet, čudo kako se posle nekog vremena umoriš od sporazumevanja, koje podrazumeva i objašnjavanja, i kako poželiš da neko na tvoju započetu rečenicu može da nastavi svoju, da prepozna foru u momentu, da događaj ili godinu poveže sa omiljenim koncertom, filmom. Da pričate u replikama iz domaćih filmova. Kad sam došla ovde, a pre toga u Italiju, bila sam željna svega novoga, svega drugačijeg, posle onih prokletih 10 godina izolacije. Nisam htela ništa da me vezuje za te godine. Htela sam i ja i svet oko mene da budu novi. I, bili su. I onda, jednostavno ti dosadi da objašnjavaš i da razumeš, zasitiš se. Poželiš da budeš opet deo tog nekog svog sveta. Dobro, kako stvari stoje u tom svetu odakle potičeš ako si sa Balkana, ne poželiš da mu se sasvim vratiš, a ni on tebe kako vreme sve više odmiče, već da uzmeš to što ti treba iz njega, ljude koji razumeju kad zviždukneš onu našu, a kamoli kad nešto kažeš. To je isto zadovoljstvo, kao čitati na svom maternjem jeziku. To je kao potok u tebi koji žubori bez da ti tu išta moraš da radiš, protiče kroz tebe, i ispunjava te tim dobro poznatim i prisnim žuborom reči koje su tvoje.

18:17 Idemo kod drugarice na slavu. Biće zabavno jer dolazi i gomila Austrijanaca. Kreće klopa, teleća čorba, i super je, ali oni iskusni čekaju kao zapeti sarmu. A uz sarmu ide i odlična kajsija. Na to otkinu. Dobro, to su Austrijanci. Poznaju kiseo kupus, ali ga obično upropaste. Skuvaju ga sa kimom. Ali, opet, priznaju postojanje kiselog kupusa. Pravi doživljaj je kad ga Italijanima serviraš i to kao jelo. Na sam miris kiselog kupusa zapadnu u blago histerično stanje, a nervno rastrojstvo sledi kad ga probaju. Rakija uz to je ravna ruskom ruletu. Ne zna se ko će preživeti. No, da se vratimo Austrijancima. Odvalili su se prvo od čorbe, pa onda od sarme. Hrana i muzika, univerzalno sredstvo za spajanje raznoraznih nacija. Nije potrebno ni da znate isti jezik.

Petak, 23. novembar 2018. godine, dan šesti

13:41 Black Friday, udaraju reklame sa svih strana dok se vozim kolima. E, baš ću da idem da se mlatim sa svom onom masom naroda, da bih kupila što u snu ne bih, samo zato što je na popustu. Kaže drugarica da idemo u Parndorf, omiljeni turistički objekat vascelog Balkana kad se tranzitira ovom rutom. Božemesačuvajisakloni. Hram potrošačkog ludila. Sve ti je na jednom mestu, sva prevara od markirane robe koja se pravi po smrdljivim halama Dalekog istoka, gde moderni robovi rade u nehumanim i ponižavajućim uslovima, da bi ti prevaranti prodali to kao bog zna kakvu robu koja će tebe napraviti bog zna kakvog. I onda te sateraju u te tržne centre gde od onog neona, gužve i šarenila, ako i nisi pre toga, tu definitivno odlepiš, postrojiš se u masu, i navališ da gubiš svoje vreme u nepreglednim lavirintima istog.

16: 07 Idem po materijal za pravljenje Božićnih venaca. Moj sin, ne zna se na koga, ima preduzimačku crtu. Tražio je da pravimo vence i prodajemo ih. A ima i cilj. Hoće da skupi novac da idemo u Afriku, i jedan deo da pokloni deci tamo. Pojma nemam kako, ali želi tačno ono što sam i ja kao dete volela, životinje. Izgarala sam da gledam „Opstanak”, i svim srcem želela da idem u Afriku.

Subota, 24. novembar 2018. godine, dan sedmi

8:39 Idem do bašte, da pogledam šta još treba da se uradi, i da se dogovorim sa baštovanom. Sav materijal sam rasporedila po velikom trpezarijskom stolu.

11:44 Evo ih najzad. Krećemo da sečemo grančice i da pripremamo materijal. Deca se igraju oko nas. Pustile muziku i otvorile flašu vina. Ih, da je svaki posao ovakav.

15:53 Prvi venci su završeni. Dolazi još prijateljica sa decom. Opšti haos u najavi. Napolju se već lagano smrkava. Pristižu i muževi. Otvara se još vina, meze se gura između grana i ukrasa po stolu. Čujem decu kako tutnje po sobama negde u pozadini. Sa svih strana smo. Srbija, Hrvatska, Austrija, Italija, Nemačka. Kreće se u razne teme, i uvek dolazi na isto. Zajednički jezik je kad ljudi žele da se razumeju, sve ostalo je nebitno. Jedna od najgorih kazni koje sam ja u Srbiji osetila je ta izolovanost. I tada, tih devedesetih, i sada, kod jednog dobrog dela naraštaja koji je tako rastao, u nekom svom zamišljenom svetu, poprilično paranoičnom, gde se uspešno gaji neka iskrivljena slika o svetu oko nas. Kako je lako tako izolovanim ljudima pričati bajke. Otprilike slika ovaca koje vuk ubeđuje da će ih samo on od zlog sveta spasiti. Nema boljeg recepta, nego kad prvo isprepadaš masu nekim tamo zlim drugima, pa je izoluješ, da li sankcijama, ili sirotinjom, svejedno, pa joj ispiraš mozak, dok joj svu krv ne posisaš.

A samo treba izaći iz sebe i ukletog tunela, svet je mnogo, mnogo više i lepše.

Autorka radi i živi u Beču, a poreklom iz Pančeva, u koje voli da dolazi zbog svojih ljudi, i sebe same

Ostavi komentar

  • (not be published)