Nedelja, 11. septembar 2022. godine
Danas nam je zvanično treći dan u Sokobanji. Prvi put sam ovde sa bakom i ne mogu se načuditi koliko je vazduh osvežavajući. Ritam spavanja mi se potpuno promenio. Kako smo krenule sa celodnevnim šetnjama i planinarenjem, umorne legnemo već u devet sati. Budimo se oko šest, ona ide da kuva kafu a ja na terasu da radim jogu. Danas su me, na moju žalost, ostali gosti preduhitrili i zauzeli mesto. Planovi o mirnom i tihom početku dana su srušeni. Ali to me ne sprečava da namerno izazovem sebe i radim vežbe iako znam da me ti penzioneri gledaju i komentarišu. Stavljam slušalice i puštam video. Naravno da me oni zaustavljaju da bi me nešto pitali. „To i ti hoćeš da se dovedeš u liniju kao i svi ostali?” „Ne, ja to radim zbog zdravlja”. Nisam želela da se pravdam jer bi to rezultiralo celom pričom od preko pola sata zašto me joga održava prisebnom, inače bih odavno mentalno posrnula.
A i čemu ta potreba konstantnog fokusa na tuđe telo? Dokle će biti društveno prihvatljivo komentarisati nečiji izgled bez da je dotična osoba želela njihovo mišljenje? Nikada ne znamo kakva priča se krije iza svega toga. Konstantno me iznenađuje koliko ljudi sebi daju za pravo.
Ponedeljak, 12. septembar 2022. godine
Danas smo odlučile da posetimo Lepteriju. Kada smo stigle, shvatile smo da odande put vodi pravo do Soko grada i krenule smo da proverimo kakva je putanja. Pola sata pentranja po stenama kasnije, stigosmo do vrha. Baka je odlučila da me sačeka u podnožju, a ja sam nastavila skroz gore do tvrđave. Nakon prvobitnog negodovanja zbog nezaštićenih litica sa kojih je tako lako strovaliti se, dozvolila sam sebi da se potpuno prepustim vidiku. Čovek koji je došao nekoliko trenutaka kasnije zamolio me je da ga fotografišem. „E sad smo zvanično osvojili ovaj vrh”, reče on. Jer ako nema fotke, nije se ni dogodilo, naravski. Posle spuštanja do dole, krenule smo ka pećini, koja, kako se ispostavilo, uopšte ne podseća na istu jer su od nje načinili restoran. Zašto ljudi ne mogu prosto da uživaju u lepoti prirode, bez želje da je u potpunosti izmene i upropaste? Shvatam da sve više gunđam i da je to sigurno rezultat celodnevnog okruženja penzionerima. Drugog obrazloženja nemam.
Utorak, 13. septembar 2022. godine
Plan za povratak je promenjen. Vraćamo se ipak dan kasnije i to me naelektriše jer sam već pet dana konstantno okružena ljudima i tačno osećam koliko mi fali vremena u samoći. Zato kradem svaki momenat tišine i tada napokon imam osećaj kao da slobodno dišem. Išle smo do vodopada Ripaljke, iako su svi rekli da slabo teče zbog suše. Bili su u pravu, mada nismo zažalili jer je vraćanje nazad bilo tako neplanirano i neočekivano prelepo.
Krenule smo šumskim putem, prolazeći pored ogromnih listova koji su podsećali na tikvu mada je aplikacija Flora Inkognita govorila drugačije. Najele smo se divljih kupina i oprljile koprivom berući ih. Skupljale smo orahe i lešnike koji su nam se našli na putu. Taj fokus na svaku stvarčicu oko nogu nam je došao kao meditacija. Tišina, nigde nikog. Izašle smo na drum i shvatile da smo nekoliko kilometara van Sokobanje. Na momenat sam imala osećaj kao da smo bile u nekoj bajci i da smo se sada vratile u stvarni život.
Sreda, 14. septembar 2022. godine
Krenule smo taksijem do Kalinovice jer baka nije imala snage da ide tolikim putem u oba smera. Samo što je krenuo, auto se pokvario. Više se ni ne iščuđavam kad se tako neke stvari dogode. Došao je drugi taksista i napokon smo došle na odredište. Posetile smo etno restoran, očnu bolnicu koja se zapravo nalazi na ogromnoj livadi, ali najveći utisak na mene tog dana ostavilo je drvo sekvoje koje se nalazilo u blizini. Eksperimentalno su je zasadili i evo nje nakon dvesta godina, još uvek stoji. Vazduh je imao posebnu aromu baš zbog nje. Zagrlila sam joj stablo i mislima prenela koliko sam zahvalna na svemu što nama, sebičnim ljudima, njen rod pruža i kao da sam osetila da mi uzvraća zagrljaj. Možda sam luda, ali stvarno verujem da mogu da nas razumeju i da komuniciraju na neki sebi svojstven način.
U povratku smo naišle na par vrganja i sunčanica te smo odlučile da ih dodamo u ručak. Naravno da su se svi iščuđavali i plašili da se slučajno ne otrujemo kad su videli šta to spremamo u kuhinji. Pobogu, pa ne bih brala nepoznate pečurke i nasumično ih isprobavala, čisto iz radoznalosti. Nakon toliko dostupnih izvora informacija, ljudi se još uvek toliko plaše nepoznatog.
Četvrtak, 15. septembar 2022. godine
Budi me noćna mora. I to ne mislim na klasičan košmar u kom vas neko čudovište juri i vi ne možete da mu pobegnete na vreme, ne. Ovo je ona vrsta u kojoj se dešavaju takve nebuloze a vi to sve pokušavate da odgonetnete, i sve to dok se nemoguće sporo krećete kroz prostor i vreme. Kao da je sve stalo ali ipak nije, tu ste negde između i ne možete ništa da uradite povodom toga. Osećaj posle takvog sna nije strah, već umor i neobjašnjiva težina.
Kako bih razbistrila misli, krećem sama u šetnju. Odlučujem da ću danas ići na Oštru Čuku, te skrećem ka prvom putokazu koji vodi ka njoj. Ali zašto bi oznaka na kojoj piše to mesto zapravo i vodila do njega? Nakon pentranja po strmim stazama kojima se nije uviđao kraj, čula sam neko šuškanje iza sebe. Strah vam se prišunja mnogo brže od logike i natera vas na najgore misli. Sva sreća, to je bio samo pas. Nisam želela da joj dam ime kako se ne bih previše vezala za nju, ali ona me je ohrabrila da nastavim dalje. Izašle smo na put. Na potpuno drugoj strani Sokobanje od planirane. Gledam na mapi i shvatam da danas nema ništa od Oštre Čuke, ali tu je u blizini Golemi kamen. Naravno da sam odlučila da opet krenem nekom divljinom i naravno da sam pala. Ali to me nije obeshrabrilo. Došla sam do najlepšeg vidikovca od kad sam tu i stvarno je vredelo izdržati sve muke. Rtanj mi se smeši i priziva me. Srešćemo se nekom drugom prilikom, dajem mu obećanje.
Petak, 16. septembar 2022. godine
Danas odlučujemo da šetanje smanjimo na minimum jer smo shvatile da smo iscrpljene. Sedamo na klupu na putu ka Popovici i tu provodimo prepodne. Doručkujemo u tišini, posmatrajući ljude koji prolaze. Pošto su najavili oluju, krećemo nazad ka apartmanu. Polako se pozdravljam sa svakim drvetom pored kojeg prođem. Zahvalna sam za vazduh koji udišem, napokon mogu da ga osetim punim plućima. Koliko god mi Pančevo bilo drago, ono ima svoje nedostatke a zagađenje je jedno od njih. Sada zvučim kao desetogodišnjakinja koja piše sastav iz srpskog o temi „Moj grad“, ali to je činjenica od koje se ne može pobeći, zato se toliko i ponavlja.
Ostatak dana provodimo u priči o porodici o kojoj toliko malo znam. Nestrpljivo upijam svaku novu informaciju o dedi kojeg sam prekratko poznavala a toliko mi je značio. Mentalno odlažem svaku sitnicu u posebnu fioku u mozgu, terajući se da zapamtim što je više moguće. Jer samo to mi je ostalo od njega. Uspomene koje ću sebično držati uz sebe i prisećati ih se kako ga zaborav ne bi odneo.
Saznala sam koliko smo zapravo slični. Da je obožavao jesen i da je išao u Narodnu baštu samo zbog šetnje po suvom lišću i šuškanju u kojem je neizmerno uživao. Da je znao ime svake ptice i biljčice pored koje prođe kao da je to nešto što se podrazumeva. Kako me je uvek vodio u šetnju kad sam to poželela iako je znao da ću, čim izađemo iz zgrade, zatražiti sladoled. Kornet od jagode i nijedan drugi. Voleo je život i cenio prirodu. Znao je da se raduje sitnicama i naučio me je kako da ih pronađem. Te naizgled nebitne stvari koje, ako se malo bolje zagledaš, zapravo imaju svoj smisao i da je to dovoljno da preokrenu dan na bolje, makar za mrvicu.
Subota, 17. septembar 2022. godine
Zvanično se pozdravljamo sa Sokobanjom i krećemo nazad kući. Nekako je nestvarno koliko je vreme brzo prošlo. Koliko god mi je lepo bilo, željno iščekujem povratak i vraćanju svojim rutinama. Iako se nikad nisam potpuno osećala kao da je Pančevo moj dom i da tu pripadam, mnogo ljudi i trenutaka me vezuje za njega te ipak priznajem sebi da se radujem vraćanju u realnost.
Skroz sam pokisla dok sam ušla u kuću, ali to me uopšte ne uznemiruje. Volim kišu i jedva čekam da se ušuškam u krevet sa svojim psom Lanom i da je zajedno osluškujemo kroz prozor. Nema boljeg završetka dana od tog.
Autorka je zaljubljenica u prirodu, knjige i putovanja u nepoznato
