Dobro se dobrim vraća

Marijana Kraker
Objavljeno 16.07.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Nedelja, 9. jul 2017. godine

Ustajem. Toliko rano da je i Suncu mrsko da izađe. Shvatam da je nedelja i da bi ako ništa drugo, trebalo da je provedem u miru. Tišina. Komšija još nije izašao da prošeta i vaspitava psa, okupi ostale iz zgrade ili izudara neki auto koji mu je stigao na popravku. Razmišljam o komšiluku i isprepeltenim životima. Koliko se dugo poznajemo, i kako se prepoznajemo… Razmišljam o vremenu i kako brzo ide. Taj nedeljni mir prija. Kako se Sunce okuražilo, tako su se okuražili i moji prijatelji da provedemo piknik u Narodnoj bašti. Avanturistički sam prošetala tri ćoška. Dočekali su me njihovi dečaci koji su krenuli da viču iz petnih žila kada su me primetili, te sam odmah krenula da uzvraćam vikanjem i čistom radošću. Dan je počeo da obećava u startu jer smo imali loptu, karte i hranu, dva brm-brma ako baš zapne sa igranjem. Polegali smo na travu, vrućina je krenula da nam grize mozgove, ali nismo hteli da posustanemo. Prskali smo se vodom, sa Serđom sam učila države sveta i kada dođe red na Srbiju, ori se Narodna bašta od našeg vikanja. Ah, koji smo fanovi rođene zemlje. On ima 4,5 godine pa se nadam da će mu Srbija to ushićenje vratiti kako bude rastao. Kako se dan bližio kraju, a mi postali jedna vreća prijatne izmorenosti, krenuh kući da radim. Kako sam ušla u stan eto je i drugarica koja baš ima da mi kaže na kratko da sam po majanskom kalendaru ritmička oluja, a i da zveknemo pred spavanje jedno voćno pivo. I tako na kraju mirne nedelje, ja kao moj komšija sedim napolju i preglasno se smejem. Da li od ljubavi prema prostom životu, ne znam, ali znam da je smeh lek. Narihtala sam se da zaspim i da ujutru počnem iz početka.

Ponedeljak, 10. jul 2017. godine

„Ko rano rani, samo se smara duže” je moja parola ovih dana. Vrućina je i dalje, a ono što je u mislima je nepodnošljivo do te mere da mi vrućina predstavlja nekakav užitak. Za neki dan mi počinje odmor, i vreme je za izveštaje. Teško mi je da pišem. Dete sa kojim sam radila u vrtiću završava predškolsko. Ostaje duže u vrtiću, prati programe sa ostalom decom, ide na piknike, piše, broji… Nije bilo uvek lako sarađivati, inkluzija je super i svi njome mašu, ali ako si dete koje viče, ideš kući jer remetiš mir i dinamiku. Pasivno agresivni pristup nekada uspeva. Malo pljucneš kako se ne poštuje svako dete isto, malo kažeš da nije u izlogu što i u radnji, da više šansi sigurno daje više mogućnosti… guraš, guraš i izguraš šta si naumila.

Sutra držim radionice za tinejdžere sa teškoćama. Da ih osnažim da kažu, da vide, da ukažu… Imam neki strah od toga jer nemam baš mnogo informacija, a obavezala sam se. Odgovornost, to prvo, pa sve ostalo. Ii tako… Umor od sopstvenih briga me stiže i samo bih tihovala, ali me prijateljice zovu, kažu da je došao i drugar kojeg nisam videla baš baš dugo… gospođa „neću” sam, ali njega moram bar da zagrlim. Mnogo je zabavan. Kaže da je patnja glupost i da eto, ako baš mora da se pati, neka se pati deset minuta ujutru. Počinjemo da se smejemo kao ludaci dok noge ladimo u reci a preko puta nas drveće. Oh, pomisao na to koliko mi nedostaje drveće i priroda me baš pomera. Ležem umorna ali zadovoljna, jer život bez prijatelja i ljubavi ne može biti ceo. A sutra? Ko živa, ko muerte, samo da ne omanem na poslu.

Utorak, 11. jul 2017. godine

Napeto se dižem iz kreveta. Idem da radim, sve je nejasno, ali daću sve od sebe a šta će na kraju biti, ostaje neizvesno. Zabava je krenula odmah po mom dolasku uz informaciju da ću raditi sa tinejdžerima, a došli devetogodišnjaci! U 15 minuta menjam čitav program koji sam smislila. Nije mi dobro, ali deca pristižu i ja nemam kud. Radimo, mislimo, sprdamo se. Oni u početku uzdržani, i mnogo važni. Deca ubadaju poentu. Ne znaju za reč diskriminacija, ali znaju šta je, jer koža pamti. Radionice završene, deca razluđena i ja sa njima, kao da je meni pa teško . Kaže jedan dečak koji ima teškoće u hodanju, da sada može i pešaka do Sava Centra, koliko mu je dobro bilo. Odjednom osećaj čiste ispunjenosti. Zbunim se, ne dam da izađe skroz, jer kontrola mora da bude prisutna, a i znam za jadac, nema opuštanja. Svraćam do drugarice da popijemo kafu. Usput izgubim materijale za pisanje izveštaja. Očajavam. U poslednjih par meseci samo gubim, od ljudi do naočara, čak ni Zrileta nema dugo. Obratim se kosmosu ljuto i kažem, ‘ajde bre sjaši moram i da odmorim, za boga miloga, pa leto je. I kosmos mi nađe u nekoj radnjici papire. Radnicu koja ih je našla zagrlim baš baš jako, da je verovatno pomislila da sam neka ludaja. Da l’ bi pogrešila, pitam se? Noć je već. Pa ko će sada da piše izveštaj? Ja neću sigurno jer mi umor obavija svaku poru.Uspavljujem se razmišljajući o granicama i destrukciji.

Sreda, 12. jul 2017. godine

Na stolu Murakami i skuvana kafa. Mamuška skuvala. Hvala joj beskrajno za sve sto čini za mene u ovom periodu. Ćuti, ne pita ni što me nema, ni što me ima u kući. Ništa. A ništa je ništa. Ništa je možda, ništa je sve ili ništa, ništa je čekanje. I ništa te i drži i pušta… U kafi uživam i mislim na selo u kojem ću živeti za neku godinu. Toj ideji se radujem, sada mi izgleda moguće. I kuća, i bašta, deca, životinje normalno. Dovoljno blizu, ali i daleko od grada. San mi prekida komšinica koja sa decom dolazi na kafu. Uff, kako je ta kafa dobra. Povezuje ljude, uz kafu se razmenjuju reči, dodiruju životi. A gde je kafa tu je i rakijica. Vruće je za rakiju, pa ja odbijam jer mi je glava teška, ali njoj sipam za obe. Ćaskamo o nevažno važnim stvarima. Izveštaj ću ipak sutra, neće mi se, diše mi se.

Četvrtak, 13. jul 2017. godine

Ustajem kao da je podne. Pogledam, šest ujutru. Ahh, dobro, pišem izveštaj, piše on mene. Trčim u Bg, kasnim na sastanak za „Off frame festival”. Da vidimo šta ćemo, opet ni dinar nismo dobili, kao da nije važno. A važno je, jer je to festival angažovanog teatra i okuplja autore koji se bave društveno angažovanom praksom i uključuje u pozorišni rad one koji su obespravljeni. Kao mravi smo radili da taj festival zaživi i sada će lepljiva struktura da nam oduzme to? E pa neće! Smišljamo već performans na temu države i kulture. Radimo za džabe, ali lajemo za cilj, za promenu. Nema straha , samo tihi bunt i ukazivanje da ovako više ne može. Sloboda da, fašizam jok. Moje je da se busam, vaše je da me poljubite u dupe, i to ako vam dozvolim.

Petak, 14. jul 2017. godine

Dan sam namestila tako da kada odem, dođem u noć. Nekoliko sati sa ugašenim tonovima. Dan kada ništa ne mora. Dan bez dogovora, osim spontanih. I tamo i ’vamo sam. Zujim, mislim, pa ne mislim, analiziram, uživam, srećem, pričam, smejem se… Dan završavam najbolje što znam, ispijajući čašu vina s bliskima, dobro se dobrim vraća, kliše, a moja krilatica.

Subota, 15. jul 2017. godine

Kod kuće sama, planiram da izljubim neku decu danas, da se razmenim sa prijateljima, da uživam i da uveče malo prozujim, pozdravim se i odoh u prirodu na neko vreme. Idem na restartovanje, priroda je najbolji vid odmora za moju glavu i srce. Idem da se grlim i da grlim, da igram kanastu, da vičem po planini i da mazim životinje, da dišem, da praštam i da volim, da razumem, da se pomirim… A posle toga, još žešće, još odgovornije, još borbenije za sve što ima smisla i što me drži.

I jedva čekam da đuskam večeras.

Autorka je iz Pančestera

Ostavi komentar

  • (not be published)