Anerkenung u auslandu

Branislav Bujišić
Objavljeno 02.06.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Nedelja, 26. maj 2019. godine

Prodavnice su zatvorene, tmurno je i pojma nemam hoće li pasti kiša, jer, čak i posle tri godine u Nemačkoj, još uvek pojma nemam gde je taj babin budžak. Nedelja je dosadan dan u Rajnbahu. Danas posebno, jer Margareta radi a deca su nervozna i hoće napolje. Megi već više od godinu dana radi u domu za nezbrinutu decu sa intelektualnim teškoćama, pokušavajući da anerkenuje diplomu. „Anerkenung” je jedna od prvih imenica koje, poput kukavičjih jaja, zamene prikladniju, takođe ne preterano srpsku reč „nostrifikacija”. Čudno je kako brzo odrasli ljudi pokvare svoj maternji jezik, posebno kad imaju klince koji dosledno prave iste greške, naravno, u duhu nemačkog jezika.

U rano popodne, uprkos oblacima izlazimo u parkić. Komšija, momak sa autizmom zapomaže toliko glasno da cela zgrada odjekuje. Negoduje već danima. Njegovi roditelji, pobožni ljudi sa Bliskog Istoka, odlučni su da će ramazanski post isterati šejtana iz njihovog deteta. I tako već, verovatno, godinama. Dok se deca pentraju po igralištu, kontempliram o suptilnoj razlici izmeću religije, zlostavljanja osoba s hendikepom i, jednostavno, ludila.

Pesma dana: Lily Allen – „FuckYou”.

Ponedeljak, 27. maj 2019. godine

Rajnbah je gradić u zapadnoj Nemačkoj, tridesetak kilometara južno od Kelna. Ima oko 30.000 stanovnika, pozorište, visoku školu, par osnovnih škola i gimnazija, mnogo kafića, parkića i vrtića. Imali smo ludu sreću da nam starije dete dobije vrtić svega mesec dana pošto smo se doselili, a mlađe, par meseci kasnije. Naš vrtić se ne nalazi u Rajnbahu, već u seocetu desetak minuta vožnje južno od njega, Nojkirhenu, na proplanku između dve šume, gde je vazduh svežiji od žvaka s eukaliptusom i miriše na mahovinu. Danas ne mogu da otvorim prozor vozeći dete u zabavište, jer rominja kišica. Rado bih se preselio ovde, samo da ima bržeg interneta.

Radim uglavnom od kuće, kao softverski inženjer, za nemački entitet francuskog preduzeća, čiji je zvanični jezik engleski, a čiji su zaposleni iz… celog sveta, zapravo. U kancelariju u Parizu odlazim par puta godišnje. Danas američke kolege praznuju u slavu svojih veterana, pa imam vremena da se posvetim spremanju predavanja i radionice za konferenciju u Kluž-Napoci. Pre par godina sam prihvatio da s vremena na vreme šaljem predavanja na konferencije, da širim svest o našoj firmi među potencijalnim klijentima. To je za klinca koji do svoje 26. godine nije leteo avionom velika stvar. Tri godine kasnije, avioni postanu dosadni, svi aerodromi postanu isti, a oduševljenje odlaskom na put biva zasenjeno uzbuđenjem zbog povratka kući.

Pesma dana: Elvis J. Kurtovich – „Yugo 45”.

Utorak, 28. maj 2019. godine

Megi radi popodne a Alisa ne želi u vrtić. To dovodi do jedne šizofrene situacije u kojoj uživam slušajući dete kako se igra u stanu, dok istovremeno pokušavam da se koncentrišem na posao, i besnim jer ne uspevam. Imam par sastanaka tokom celog dana. Na svakom od njih poželim dobro jutro sagovornicima, jer jutro je relativan pojam koji veoma zavisi od geografske dužine na kojoj se osoba nalazi. Raditi sa ljudima sa puno različitih geografskih širina i dužina je sjajno, skontaš blesave stvari o drugim kulturama. Na primer, da su Finci ćutljivi i stidljivi, i da nema alkohola, ne bi započinjali romanse i izumrli bi kao nacija.

Dobijam poziv od auto-servisa. Megi im je poslala e-mail da nam je crkla brava na gepeku. Zakazuju nam termin za popravku danas. Dobiti termin danas za danas, za bilo šta, je nemoguće! Letovanja se uplaćuju osam meseci ranije, termin za zubara se čeka do tri meseca, frizeri i auto-servisi se čekaju uglavnom do nedelju dana. I niko ne žuri, niti se bilo ko žali!

Pesma dana: Procol Harum – „RepentWalpurgis”.

Sreda, 29. maj 2019. godine

Dok iz otadžbine stižu vesti o grmljavini i pljuskovima, ovde je, gde je inače užasno vreme, proleće. Ptičice cvrkuću, nebo prošarano oblačićima, napolju malko zaudara na stajsko đubrivo iz okolnih sela, što je čudan meteorološki fenomen koji se dešava uglavnom tokom lepih dana. U Rajnbahu i okolini, leto je najlepši dan u godini, i željno ga iščekujemo.

Isparkiravajući se danas, Megi je primetila na komšijskoj kapiji natpis „Jaja srećnih koka na prodaju, tri evra deset komada“. To je ozbiljna cena, no opravdana, imajući u vidu strašne uslove u kojima živina inače živi na farmama. No, mi gledamo lude komšije već duže od godinu dana kako od svog velikog dvorišta prave zabavan park za kokoške, a ne kokošinjac, i zaista su srećne. Megi im zvoni na vrata i pazari deset komada. Klinke joj prave društvo i razočarane su jer su očekivale da će maziti koke.

Pesma dana: Rammstein – „Deutschland”.

Četvrtak 30. maj 2019. godine

Christi Himmelfahrt je nemački Spasovdan i državni praznik, te neradan dan. Većina državnih praznika ovde je religijska, hrišćanska, i ljudima je vera neverovatno važna. Jedna od većih zamki u koje neiskusni imigranti mogu upasti je da pri prvoj prijavi prebivališta navedu da pripadaju nekoj konfesiji. Sledi iznenađenje: plata doživotno umanjena za oko jedan odsto na ime crkvenog poreza. Prepodne provodim pred televizorom, što je krajnje neadekvatna zamena za, usled lošeg vremena odloženu, vožnju biciklom oko grada.

Predveče klopamo u restoranu gde do sada nismo bili. Juan, vlasnik, kuvar i somelije, dominira. Klinke nisu impresionirane.

Pesma dana: Nino Rota – „Amarcord” ili L’Impératrice – „Parfumthérémine”, spor je dan, neodlučan sam.

Petak 31. maj 2019. godine

Prošle subote, u neko čudno doba za nemačka preduzeća, dobio sam e-mail koji mi je produbio osećaj neizvesnosti koji me već neko vreme mori. Pozvan sam na poslednji krug intervjua za novi posao, koji bi mi doneo veliko napredovanje, po cenu više posla, dnevnog putovanja do kancelarije, i izvesne nesigurnosti. Dobijam posao.

Šaljem otkazno pismo firmi za koju sada radim. Moj šef počinje pregovore. Ovakav razvoj događaja mi je zvučao fantastično nemoguć pre samo par godina. Štaviše, dan danas se osećam neugodno kada pregovaram. To je valjda jedna od gorih stvari koje čovek može poneti iz otadžbine sa sobom, taj osećaj da ne zaslužuješ više nego što ti se daje i da treba da budeš srećan time što imaš ne tražeći bolje. Zlo te misli je u tome što ona i pored toga što ograničava čoveka u sopstvenom razvoju, zadržava svoju moralnu vrednost, čineći osobu koja želi bolje za sebe i svoju porodicu moralnim gubitnikom. Padam u san u konfliktu: obavio sam dobar posao, i osećam se loše zbog toga.

Pesma dana: Laibach – „2525”.

Subota, 1. jun 2019. godine

Subota je, svakako, neradni dan, pod pretpostavkom da nije prvi dan u mesecu, kada softver koji razvijam i održavam treba da, za svakog klijenta moje firme, izračuna vrstu i obim usluga konzumiranih u prethodnom mesecu, zaračuna PDV (koji je, gle čuda, različit za svaku državu porekla korisnika), izda račune i naplati ih. Čak i posle gotovo pola decenije usavršavanja programa, on ume da zakaže, i onda zahteva ručno ispravljanje. Danas je sve prošlo kako treba.

U kupovini, a normalno, kupovina se obavlja subotom, piljarka iz lokalne prodavnice pokušava da skonta našu porodicu i, kapirajući da sam ja došao od nekud, gledajući Margaretu komentariše: „A Vi ste iz Nemačke, zar ne?”

Ponosan sam.

Pesma dana: Leb i sol – „Čukni vo drvo”.

Autor je studirajući medicinu imao sjajan hobi – programiranje. Skrenuvši s pravog puta, postade inženjer računarstva. S obzirom na to da je amatersko bavljenje medicinom ilegalno, ostao je bez hobija, te u slobodno vreme čita Miljenka Jergovića i Nil Stivensona, rado cirka IPA-e i portere, blebeće na softverskim konferencijama. Emigrirao je 2016, i još uvek se pati sa jezikom zemlje u kojoj živi.

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)