Metež bez teskobe

Tatjana Marković
Objavljeno 04.04.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 16 mins

Nedelja, 28. mart 2021. godine

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Otvaram oči. Gledam levo. Desno. U neverici shvatam da sam se probudila pre svih ukućana (pre muža nije teško probuditi se, ali pre jednogodišnjeg deteta je već rang olimpijske discipline). Srećna kao da sam izvela prevaru veka, preplašena da se situacija u sekundi ne promeni, iskradam se da popijem kafu koja je momentalno avanzovala u zen kafu. Dok čekam vodu (za kafu, ne u Eliotovoj Pustoj zemlji), premišljam se da li da uopšte pipnem telefon, jer znam da će mi onda to dragoceno vreme proleteti u skrolovanju, ali ruka sama, mehanički, otvara Instagram, pre nego što sam uopšte stigla da većam sa sobom o svemu tome. I tako mi je celu zen kafu obeležila prva fotografija koju sam ugledala. Bivša koleginica sa kojom sam delila kabinu tri sezone u Nacionalnom parku sekvoja ju je postavila. Ja sam tamo bila planinarski vodič, ona instruktor bolderinga i sportskog penjanja. Možda baš zbog tog propinjanja, izdizanja, boravka na visini, sve njene fotografije zrače širinom i rasterećenošću. I ova je takva, puna sutona obojenog sitnim žućkastim kalifornijskim peskom i one iskonske amerikane, iako je u pitanju samo slika asfaltnog puta. Odmah sam osetila i miris i ukus peščanog vazduha, i topao Santa Ana vetar koji samo dodirne rame i vrat, i smesta nestane, kao da je neko isključio fen. Sekund nakon što sam punim plućima udahnula tu sliku, asocijacija me je odvela u trenutak 2013. godine, kada ona i druga koleginica, Šiva (naravno da je instruktorka joge u pitanju, jer šta bi drugo mogla Šiva da radi u nacionalnom parku, ili bilo gde drugo) insistiraju da zagrlim sekvoju. I ja, sa onako tupavim osmehom i nespretno raširenim rukama prilazim drvetu, i najpre ne osećam ništa osim budalastosti i smejuljenja i nelagode, ali onda malo ptice utihnu, malo se razgovor koleginica udalji, malo čujem samo svoj dah kako se širi po sunđerastoj kori drveta, i počinjem da osećam njegovu postojanost, drevnost i mir. Kao da je i drvetu trebalo par trenutaka da uzvrati zagrljaj, ipak je tu oko 3000 godina i ko zna koliko personal space invader-a ga je tako maltretiralo. Kada se usresredim, mogu da vratim 20 odsto osećaja tog trenutka, ali nažalost, ništa od planine se ne može poneti sa sobom u gradski život, a naročito ne mir. Shvatam da mi harmonija života na tih 2.500 metara nadmorske visine akutno nedostaje, i obećavam sebi da narednog vikenda idemo na Čardak, na mali i najbliži fiks prirode i čičaka i žbunova.

Ponedeljak, 29. mart 2021. godine

Ponedeljak je mašina. Ponedeljkom najbrže teče vreme, jer dolazi nakon usporene nedelje. Ustaj, bori se sa Golijatom oko menjanja pelene i oblačenja, kao fizički (ali ne i moralni) pobednik te borbe, dovuci se do kola sa podmlatkom koji se i tome opire, pa je odvezi do svekijevaca (svekar i svekrva od milja), pa radi, pa je preuzmi, pa kuvaj ručak, pa trči napolje da ulovimo malo sunca. Ne stižem da mislim (a kamoli napišem nešto izdašno za blog), do te mere automatizujem sve procese da noge same idu, ruke same rade, a mozak je na rezervi. Osećam haos, ali ne osećam teskobu koja obično prati rusvaj jer hodam po oblacima zaljubljenosti u ćeru i naš novi porodični život.

Utorak, 30. mart 2021. godine

Mimoilazim se jedva sa komšinicom, obe kabaste od tereta, ja bebećeg, ona namirničkog.

– Pa ko se to meni smejeee, anđelak moj lepi!

– Ma kakav anđelak komšika, veliko je to spadalo. Vi ste vredni vidim, svaka čast!

– Ma kakvi, ne mogu ništa ni da kupim sa ovom bednom penzijom. Nekad sam za iste pare duplo više cegera nosila iz prodavnice.

Koliko li se zapanjujuće sličnih razgovora vodilo na vratima drugih zgrada u našem gradu od jutros? Ovakva raspevana kuknjava je udžbenički primer našeg komunikacijskog i kulturološkog normativa, srpska verzija engleskog ćaskanja o vremenu. Već neko vreme se zabavljam zamišljanjem obrnutog scenarija takvih razgovora:

– Jeste komšika, baš je dobrica danas, pustila me je da skuvam ručak i sama se zaigrala šargarepom.

–Vredna nego šta, našla sam izvanredan mladi kupus danas, baš ću lep ručak da napravim.

Deluje potpuno bezobrazno tako raskošno se razmetati dobrom voljom. Nataložilo nam se u kolektivnom podsvesnom da je časno biti unesrećen, blagostanje je već sumnjivo stanje.

Sreda, 31. mart 2021. godine

Ohhh, kakva sreća što sam opet nabasala na besprekorno zreo avokado za male pare. Vazda kada naiđem na egzotične, a sada lako dostupne namirnice ili one koje su upadljivo van sezone, pomislim kako sam nekada negde čula (ili pročitala) da današnji čovek živi bolje od kraljeva srednjeg i novog veka, u smislu dostupnosti namirnica, lakoće prelaženja velikih razdaljina i svih ostalih stvari koje se tiču komfora. I zaista jeste kraljevski osećaj kada možeš da spremiš jelo koje ima isti ukus kao ono koje si probao na drugom kontinentu ili kada možeš da skuvaš šta god da ti padne na pamet odlaskom u nabavku istog trena. Ne prihvatam zdravo za gotovo tu neverovatnost nijednog trenutka, valjda zato što nam je porodično hrana oduvek bila izvor velike čarolije i razdraganosti u životu. Kada samo pomislim na to da si nekada morao da budeš u odličnim odnosima sa komšinicom da bi napravio pristojan kolač (a ni to nije bila garancija da negde recept neće biti zakinut za ključnih 50 grama maslaca), a danas si na klik udaljenosti od živahnih video uputstava sa nivoom težine, vremenom pripreme i iskustvima drugih, izvanredno cenim što sam milenijalac. Jer, kako skromno i beskrajno simpatično kaže moja draga koleginica Sneža, šta je život – nešto lepo pojesti, ponešto lepo videti i uraditi, voleti, i kraj.

Četvrtak, 1. april 2021. godine

Koliko je sve relativno i stvar perspektive! Danas sam na zoom času sa mojim dragim Rusima (pored škole, držim časove engleskog učenicima jedne moskovske škole stranih jezika) čula da su u subotu imali važno zbivanje u Rusiji, lansiranje neke rakete, koje se završilo eksplozijom. Kada su mi to saopštili, pored stida što ne znam ama baš ništa o ruskom svemirskom programu, drmnula me je činjenica da postoji čitav jedan mikrokosmos dešavanja za koji nikada ne bih saznala da nema tih časova.

I moj mikrokosmos je izvrnut naopačke od prošle godine. Mladunče nam je zagospodarilo životom, nametnulo ritam spavanja i obroka, ispunilo prostor igračkicama i čarapicama, preuredilo enterijer tako da se sve što može, a ne treba da dohvati, naprasno sakrilo na neka visoka i nedostupna mesta. Više ne mogu ni da se setim života pre nego što nam je ona kidnapovala misli, dela i prostor. Ja sam i inače neko ko baaaš brzo zaboravlja. Zato su me danas tokom šetnje sa Kidnaperom naročito rastužila gradilišta i skele na svakom koraku. Moj grad se neumoljivo i žustro menja, načičkavaju se neprivlačne zgrade i gutaju šarmantne kućice zbog kojih je grad odisao vojvođanskom pitomošću. Jedna moja prijateljica je Pančevo izvrsno definisala kao grad po meri čoveka, ni premali ni prevelik, savladiv kretanjem, sladak, multikulturalan, ali ono sada kao da postaje grad po meri investitora. Tokom poslednjih šetnji pokušavam da upijem i zapamtim što više voljenog cityscape-a, unapred svesna da se za koji mesec neću sećati svih tih dragocenih prizora, kao što se više ne sećam ni života pre Alise.

Petak, 2. april 2021. godine

Toplo je i tmurno, oseća se nekakav poletni elektricitet u vazduhu, obožavam ovakve dane. Osim što je vreme danas introspektivno i uspeva da zgusne rasplinute misli i vrati ih u nas, petak mi je i inače dan za svođenje računa i sabiranje utisaka iz škole, jer tada planiram časove za narednu nedelju.

I dalje imam osećaj kao da sam se vratila u paralelni univerzum, jer sam na trudničko bolovanje otišla u staroj, normalnoj normalnosti, a vratila se prošlog meseca i održala tačno jednu nedelju nastave sa prepolovljenim maskiranim odeljenjima. Nakon te nedelje se prešlo na tzv. nastavu na daljinu, i osećaj nadrealnosti cele situacije je postao još intenzivniji. Međutim, tokom ovih radnih dana koji mi izdaleka deluju kao sekund polusna pre buđenja, deca me neprekidno zadivljuju. Oni su rezilijentni, fleksibilni, samostalni i neuporedivo lakše rukuju ovakvom stvarnošću od sluđenih odraslih, koji im ne služimo za neprimer. Pišem ovo nakon što sam sastavila kontrolni zadatak na socrative platformi, i prisećam se kako smo u sredu tokom google meet časova prvi put isporbavali da li je uopšte moguće tako raditi test, i koliko su učenici bili strpljivi i predusretljivi u tom poduhvatu. Mi smo ti koji su kruti sa novim radnim (i životnim!) zahtevima, a oni pribrano čekaju da podelimo ekrane sa digitalnim udžbenicima, online table, razne video zapise, i tek poneko ima slab net ili mu ne radi mikrofon ili nosi tetki lek. Postoji mit da su današnje generacije lošije od prethodnih. Zapravo se samo izgubio prosek, tj. dihotomija među njihovim postignućima je veća. Oni koji rade na sebi su pametniji nego što su najbolji iz moje generacije ikada bili – snalažljivi, emotivno inteligentni, razgranatog kritičkog razmišljanja, u svetu preplavljenom informacijama i mogućnostima oni sa lakoćom, i za nas starije nedostižnom aerodinamičnošću plove, odbacuju suvišnosti i neistine, pronalaze pasije, i oblikuju svoju stvarnost. Oni koje roditelji, mi prosvetari, i životne situacije nismo uspeli dovoljno da podstaknemo da rade na sebi, oni ponekad daju tu neslavnu sliku današnjih generacija koje mešaju ćirilicu i latinicu i nemaju strpljenja da provedu petnaestak minuta nestimulisani nečim interaktivnim, ali osim što su tu uvek najpre odrasli omanuli, nikada ne smemo da zaboravimo kakve smo im neprilike zadali. Od najranijeg detinjstva oni žive sa teretom našeg uticaja na prirodu, zastrašujućim kataklizmičkim scenarijima i defetizmom. Prerano osvešćuju nespokoj i potištenost ljudske sudbine i budućnosti. Prevremeno im izmiče bezbrižnost. Zato mislim da bi svaka kritika njima upućena trebalo da obiđe pun krug, čiji je početak zapitanost o nama samima.

Subota, 3. april 2021. godine

Golema greška u koracima tokom prve jutarnje kafe – ne samo da sam čitala vesti, nego sam i mazohistički pregledala komentare. Ova sveprožimajuća polarizacija društva, neobuzdana mržnja i netrpeljivost među neistomišljenicima, to je moja verzija distopije i apokaliptične budućnosti. Nisam iznad toga, iznova se borim sa sobom da ne padam u vatru kada naiđem na politički podobne, antivakcinaše, teoretičare zavere, ekološki neosvešćene i nesaosećajne prema životinjama – sve me to pogađa i provocira. Tako se svaki put, nepogrešivo, nađem u kovitlacu ambivalentnih potreba – sa jedne strane osećam dužnost da se borim protiv toga, a sa druge, potrebu da ipak prikočim i pokušam da razumem drugo ljudsko biće. Onda duboko udahnem. Skoknem do moje Inspirational table na Pinterestu i otvorim sliku citata iz Pisma iz Pariza u kome nam Crnjanski poručuje: Sad, kad treba da počnem da se prepirem, da napadam, da branim, sve mi se to čini smešno i dosadno. Voleo bih mesec dana, mesec dana, svaki dan, sto puta, da vam javim: ne bojte se, setite se večnosti, ovo je dobro, nema greha, nema zakona, nema jave, gledajte u nebesa, udišite zrak bezbrižno, dolazi proleće, oslobodite se svega.

Autorka je profesor engleskog jezika i ljubitelj dece, životinja, knjiga, putovanja, druženja i svega drugog što miluje i uzburkava unutrašnji život

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)