Larpurlartizam

Objavljeno 09.05.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 14 mins

Nedelja, 2. maj 2021. godine

Dan tehnički započinjem na ponoćnoj liturgiji sa majkom i bratom. Kući dolazimo oko 3 (pod normalnim okolnostima sad bih se vraćala iz izlaska).

Mama nas je probudila za doručak oko 10. Predosećala sam da sam možda prerasla tradiciju istraživačke ekspedicije u dvorištu da vidim šta mi je „zeka” ostavio, te se nisam ni uputila u misiju. Međutim, posle doručka nas je mama pitala da li smo videli poklone, te sam oduševljeno pohrlila ka dvorištu.

Oko 12 sam se setila nekog projekta za koji želim da se prijavim nakon čega shvatam da je rok četvrtak tako da ću napisati prijavu sutra, prekosutra. Pada mi na pamet da mi nije možda previše, s obzirom na to da trenutno već imam mnogo posla i oko faksa i sa strane, ali (ne znam ni sama na osnovu čega) zaključujem da nije, svako iskustvo znači. U neretkim naletima introspekcije, ponekad poželim da sam malo manje opsednuta svojim CV-jem i karijerom i da ne shvatam sve tako ozbiljno.

Danas sam dala sebi oduška pa sam umesto pisanja projekata, učenja jezika, vannastavnih aktivnosti i čime se već sve ne bavim, uzela da čitam. I dan danas kada pročitam dobru knjigu poželim da se opet nađem u učionici 18 u Kameničkoj 2 i imam sa kim da oduševljeno diskutujem o svojoj epifaniji.

Ručak je bio lep, pravi praznični. Iako mi je bio čudan i zastareo kada sam bila mlađa, tek sad počinjem da shvatam značaj kulta porodice koji moji roditelji posvećeno neguju.

Dan završavam šablonski: Slagalica, spremam kolokvijum iz računovodstva koji je za nedelju dana i Tarkovski – Andrej Rubljov, u duhu praznika.

Ponedeljak, 3. maj 2021. godine

Današnji dan je bio lep, iako prilično miran.

Probudila sam se kasno (što ne volim zato što imam osećaj da su mi dani tako kraći), na ručak su nam došli kumovi.

Napravila sam treći CV u poslednje dve nedelje i poslala ga sa prijavom za projekat koji me jako interesuje. Čini mi se da sam postala zavisnica od svega poslovnog.

Kao i svakog ponedeljka, dan završavam gledajući Poteru sa tatom. Mali rituali me čine da se osećam ušuškano i podsećaju me na cikličnost života.

Utorak, 4. maj 2021. godine

Danas je jako zauzet dan koji savršeno zadovoljava moju korporativnu zavisnost. Dan započinjem sastankom koji me je ispunio jer sam mogla da palamudim o održivom razvoju.

Nakon toga malo učim, odmaram i spremam se za najsjajniju zvezdu u svom CV-ju (za sad). I dalje mi je nekako nerealno da sam izabrana za seminar za žene u konsaltingu koji priređuje ni manje ni više nego Boston Consulting Group (!!!). Ovom veoma važnom događaju pristupam kao pravoj pravcatoj konferenciji uživo, koje mi neizmerno nedostaju. Dok se spremam kao da je sve normalno, sa nostalgijom se prisećam srednjoškolskih dana i konferencija na kojima se za 4-5 dana jedva skrpi 10 sati sna i gde se igramo političara, svađamo i diskutujemo o posledicama istupanja SAD-a iz Pariskog sporazuma ili kako da osiguramo održivi razvoj u zemljama trećeg sveta. Tako u transu palim laptop, jedva čekam da upijem nova znanja o konsaltingu, ulazim na mejl da bih pristupila Zoom-u, a tamo me čeka mejl izvinjenja sa porukom da je seminar odložen jer se jedna predavačica razbolela. A ja sam čak i štikle obula… Nema veze, ko zna zašto je to dobro, sad ću bar stići da odgledam Slagalicu. Nakon toga imam još jedan sastanak da zadovolji moju zavisnost.

Nije sve tako sjajno i bajno tako da moja korporativna zavisnost stiže na naplatu. Nakon sastanka sam (iako srećna i ispunjena) skroz iscrpljena i jasno mi je da ne mogu baš da nastavim ovim tempom. Dobro poznajem sebe i znam da ako nastavim da se bavim svim i svačim ovim intenzitetom, do kraja fakulteta će mi biti svega ekonomskog, biznis i finansijskog preko glave tako da ću verovatno samo otvoriti hostel za mlade na Azurnoj obali ili jugu Italije i živeti od toga.

Nemam snage da učim računovodstvo (ništa novo) tako da ubrzo posle sastanka idem i da spavam.

Sreda, 5. maj 2021. godine

Ujutru odlazim na fakultet i bivam (donekle) aktivna na vežbama. Asistent nam govori da sledeće nedelje završavamo sa gradivom za ovaj semestar, što me ostavlja tužnom i navodi me da preispitujem svoj studentski život. Već godinu i po dana „studiram” sedeći ispred laptopa; bez sedenja u čitaonici, bez brige gde ću provesti pauzu od četiri sata, bez ispijanja kafa (zapravo piva) sa kolegama, osećam se kao da sam praktično protraćila svoje studentsko doba. Ipak, ostalo mi je još dve godine, i ovo su okolnosti na koje ne mogu da utičem (kao ni bilo ko drugi). Bez obzira na to osećam se opljačkano za period za koji mnogi tvrde da je najbolji u životu.

Posle faksa idem do biblioteke da vratim knjigu i vraćam se kući. Na stanici srećem Jucu (što me je oraspoložilo) i vraćamo se zajedno.

Kratko dremam i navijam alarm minut pred sastanak koji je bio kratak i sladak. Ostatak dana mi je slobodan, te koristim vreme da učim za kolokvijum koji imam u nedelju.

Četvrtak, 6. maj 2021. godine

Danas je mamina devojačka slava i da je sve normalno bili bismo kod njenih u Bosni. Ipak, protekla godina je sve samo ne normalna i obična tako da smo morali da napravimo izuzetak.

Ujutru držim čas što mi dođe više kao zabava nego posao.

Danas popodne imam kolokvijum iz nemačkog pa uzimam da prelistam malo šta treba. Pod normalnim okolnostima ovo bi možda bilo malo neodgovorno i kampanjsko učenje, ali (m)učenje svega bitnog i nebitnog za moju akademsku budućnost (ako govorimo o opštoj informisanosti i ličnom razvoju apsolutno nije bilo nebitnih stvari) četiri godine u Filološkoj gimnaziji mi omogućava luksuz (ne)spremanja kolokvijuma ukupno dva minuta.

Za ta dva minuta napornog i vrednog učenja, pada mi na pamet koliko volim nemački i kako mi nedostaje dark academia estetika Filološke, diskutovanje o književnosti svakog dana i pričanje na tri različita jezika za tri časa, te ambiciozno odlučujem da ću sledeće godine polagati C2 (iako već imam C1 i stvarno sam mislila da ću se na tome zaustaviti). Sve je lako i sve je moguće kad ništa nije obavezno.

Idem pešice od faksa do Doma omladine, inače bih pešačila skroz do stanice, ali je kolokvijum bio u 6, a ja bih da što pre stignem kući. Vreme je idealno, iz busa posmatram zalazak sunca koji me podseća na impresionističku sliku i u takvim trenucima sve je savršeno.

Petak, 7. maj 2021. godine

Danas, za divno čudo, nemam nijedan sastanak ni obavezu, što znači da ću dan posvetiti učenju za kolokvijum prekosutra. Ubrala sam jorgovane iz bašte i stavila ih u vazu da razbiju monotoniju današnje estetike finansijskog računovodstva.

Zaista sam nameravala da danas napravim pauzu od biznisa, projekata i milion drugih stvari koje radim, ali u pauzi od učenja nalećem na takmičenje/konkurs koji je savršen za mene (to kažem za sve što vidim ovih dana). Odmah planiram gde-šta-kako, razmišljam koga da pozovem u tim i već vidim da ću praviti i četvrti CV u poslednje dve nedelje, što mi ne predstavlja problem jer koliko god se preforsiravam, ja stvarno volim ono što radim. Stvarno sam htela da odahnem danas…

Nastavljam da učim računovodstvo, doduše jako neentuzijastično jer u glavi već pišem biznis plan i analizu tržišta za moj novi savršeni projekat. Onda ubeđujem sebe da moram da se saberem i koncentrišem, lako ću planirati projekat sa položenim kolokvijumom i očišćenim semestrom.

Prilično nerado nastavljam da učim, a onda shvatam koliko sam se isforsirala ove nedelje i toliko vremena posvetila svom CV-ju, a skoro nimalo sebi. Volela bih da mogu da uradim nešto povodom toga, ali nažalost, kolokvijum mi je prekosutra i ja jako želim da se oslobodim trećine ispita, tako da dozvoljavam sebi pauzicu koju sam posvetila jedenju čokolade, slušanju muzike i manifestovanju da sam u budućnosti malo poslovno opuštenija.

Subota, 8. maj 2021. godine

Danas je takođe miran dan, nemam ništa zakazano ni isplanirano, što znači da mogu da se posvetim spremanju kolokvijuma.

Kako sam počela da radim zadatke, shvatam da ne mogu da se fokusiram, sve mi je pomešano, ni za živu glavu ne uspevam da se setim da li akcijski kapital po osnovu preferencijalnih akcija treba da duguje ili potražuje. Sve što sam radila proteklih dana mi stiže na naplatu i shvatam da neću moći da izbegnem burnout, jer moram da učim pošto mi je pobogu, kolokvijum sutra.

Takođe shvatam da sam protekle nedelje samo radila radila i radila, bez ijednog treninga, kafe sa prijateljima ili bilo čega što rade normalni ljudi neopsednuti poslom i karijerom. Zbog toga obećavam sebi da će sledeća nedelja biti posvećena meni i samo meni. Voziću rolere, napraviću piknik sa drugaricom, čitaću i gledaću filmove, izaći ću za vikend i neću brinuti ni o čemu osim o sebi. Super je imati bogat CV sa milion zanimljivih i bitnih stvari u njemu, ali je još bolje ići svojim tempom i raditi po svojim mogućnostima, a u isto vreme se brinuti o sebi. Kao zakletom zagovorniku održivog razvoja, ovaj koncept bi trebalo da mi bude jako blizak, ali očigledno pravim izuzetke kada sam ja u pitanju.

U toku dana pravim pauzu da bih došla sebi, a onda uveče nastavljam učenje – neće se kolokvijum sam spremiti. Željno iščekujem 17:15h sutra kada ću izaći sa fakulteta i posvetiti se onome što bi trebalo da mi je na prvom mestu, ali je često zanemarujem zbog prolaznih stvari u svojoj radnoj biografiji, a to sam ja.

Autorka je renesansna ličnost i radoholičarka

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)