Proleće je vratilo sve

Objavljeno 09.05.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Nedelja, 2. maj 2021. godine – Vaskrs ili Uskrs?

Tradicionalno rano ustajem. Vazduh na planini deluje kao bensedin. Uskrs je.

– Srećan Uskrs!

– Vaskrs! Hristos Vaskrse! – odmah me ispravljaju.

Babina pita miriše. Udahni duboko! Udah čistog vazduha, miris vrele pite.

Iskusno biram najjače jaje. Iskustvo biva poraženo pobedom devetogodišnje devojčice.

Porodični ručak, svi smo tu. Okupljene tri porodice. Svi uredno vakcinisani; danas ne pričamo o koroni.

Ove godine moja torta nosi pobedu najboljeg slatkiša. Takmičenje nije pravo, ali mi laska. Pravo takmičenje je odoleti i ne uzeti još jednu maminu vanilicu.

Mojih trideset godina potpuno je jednako godinama najmlađeg člana porodice. Glumatam da igram fudbal, berem cveće i potenciram da igramo žmurke. Postajem glavni inicijator.

Padam u nesvest već u 10. To se u gradu ne dešava.

P.S. Potpuno je ispravno čestitati i Uskrs i Varskrs.

P.P.S. Lični recept: Uskrs je u Pančevu, tamo gde se jaja boje bojom iz kesice. Vaskrs je na selu, tamo gde miriše vruć hleb i oštar vazduh boji obraze.

Ponedeljak, 3. maj 2021. godine – Povratak

Ustajem rano, ponovo. Želim da iskoristim poslednje jutro. Smederevac je naložen, miriše vruć hleb. Kokoška ne odustaje od kukurikanja, objašnjavam Anđeli da je sigurno snela jaje. Ona smesta kreće u potragu.

Kafu duže vreme ne pijem, berem nanu iz dvorišta i kuvam čaj.

Još koji udah čistog vazduha i vraćam se u Pančevo, vazdušnu banju, tempiranu bombu. Udahni duboko, Nevena, to je to do narednog odmora!

U putu natrag kratak čas istorije; Petrova crkva, sa brda se vide i Đurđevi stupovi. Kasnije Dolina jorgovana, Jelena Anžujska i Maglić. Obećavam da ću se ove godine popeti konačno, ali ne verujem u to što kažem.

Povratak u prazan Beograd, a potom i Pančevo. Kratak odmor i standardna ruta. Park, kej i još koja ulica. Kej volim uveče; mrak sakrije sve što smo mu uradili. Svetluca luna park, iritantnu muziku kao da ne čujem, a možda je i nema. Kej je prazan, Pančevci su otišli na druge nadmorske visine.

Vraćamo se kući, treba se pripremiti za ono što predstoji. Dubok udah.

Utorak, 3. maj 2021. godine – Gde je počeo, a gde prestao ovaj dan?

Tako i za nedelje, mesece.

Prvi radni dan nakon predaha. Cilj je ustati čim se alarm čuje, jer maca već čeka ispred vrata spavaće sobe. Kolju ne budim rano, gledam da ukradem ovaj sat za sebe. Omiljeni deo dana.

Odugovlačim sa odmorom pred početak dana, i spremam se za 15 minuta. Oblačimo uloge arhitekte i krećemo za BG.

Dnevni (e)migranti.

Beograd je prazan, rekordno brzo stižemo do posla. Sati vrtoglavo prolaze, poslovi se nagomilavaju, ali moral ne opada. I dalje se oseti praznično raspoloženje u vazduhu. Sa ručkom dolazi i ideja o malom turniru. Logično, svi smo doneli uskršnja jaja. Da bi ulog bio veći, predlažemo da pobednik časti sladoledom sve zaposlene. Slatke pirove pobede. Nije strašno. Svega nas je osmoro. Pistaći i tamna čokolada, voće me manje zanima.

Vreme nešto nakon 17h i povratak u Pančevo donosi mir. Uvek pokušavam da objasnim Beograđanima šta zapravo povratak u Pančevo znači. Čak i na dnevnom nivou. Prerasla sam tu fazu studentskih dana, i još malo preko, kada mi je odlazak u BG značio SVE; sadržaje, ljude, zabavu. Beograd je sada posao, brzi ritam, i povremena doza sadržaja kojih u Pančevu manjka.

Povratak u Pančevo je mir, normalan krvni pritisak, kraj tenzije, mesto gde se u automobilu ne stiska sirena na pomisao o zelenom svetlu na semaforu. Mesto gde je sve na petnaestak minuta hoda.

Sreda, 5. maj 2021. godine – Više ne prolazim Karađorđevom ulicom

Neistina. Prolazim. Prolazim svakodnevno i jednako toliko se nerviram.

Prvi deo dana gotovo je identičan kao prethodni; PA-BG-PA. Drugi deo je onaj koji bi valjalo načititi različitim. Utrčavam u stan, presvlačim se i krećem dalje. Naravno, Karađorđevom ulicom.

Postoje te profesije koje počinju i završavaju se radnim vremenom. Arhitektura takva nije. Nema radno vreme.

Ne traje od devet do pet. A možda i nije do struke. Nervirala bih se u svakom slučaju. Ne zbog akrivnih gradilišta, ne zbog blokirane ulice. Nerviram se zato što Pančevo nestaje.

Dugo nisam videla ovaj grad kao krajnje odredište, ali sam naučila da ga volim. A to što sam naučila da volim polako nestaje.

Ambijentalne celine centra grada više nema. Grade se neprimereno visoki objekti. Saobraćajnice ne mogu da podrže taj priliv novih stanara, a parkiranje je samo šarena laza. Naš grad se menja, a šta radimo mi?

Potpisujemo peticije, ulazemo žalbe na planove i primedbe na urbanistička rešenja. Nekad sa odjekom, nekad bez.

Kriva je struka. Krivi su urbanisti. Krive su arhitekte. Kriv je Plan. Krivi smo mi.

A nisu krivi urbanisti, jer je Plan pisala neka politička struktura, a ne struka. Nisu krive ni arhitekte jer se (najčešće) bore da i pored lošeg ostvare nešto primereno i dobro. A nismo krivi ni svi mi jer se i dalje trudimo.

Možda je najbolje da ovde stanem.

Četvrtak, 6. maj 2021. godine – Zlato

I alarm i maca i hiljadu stvari za danas. Jurcanje od jutra do večeri i želja da u jedan dan spakujem sve; knjigovođa, put za BG, posao, povratak, trening, jurnjava za rođendanskim poklonima i vreme za mene ili za nas. Svakog radnog dana, u proseku, izgubim sat i po vremena u putu. Prevelik dnevni ulog za dan koji traje svega 24 časa. Sada cenim i vreme rada od kuće, koje mi je, priznajem, tada smetalo.

Elem, pokloni! Miličin poklon rešavam jednostavnije, ali šta je sa mamom? Dolazim na ideju da joj kupim minđuse i krećem u potragu. Neupućena u materiju, tragam za zlatarama po gradu. Jedva nalazim par i dobijam isti odgovor; više ne „drže” zlato, ali mi mogu ponuditi divno srebro. Zbunjena sam. Neverovatno je kako se određena tržišta gase, smanjuje im se potraznja (bar za nas – običnjake), a da mi to i ne primetimo. Samo se niže spisak ugašenih zanimanja.

U narednoj mi nude Pandorinu narukvicu, možda i minđuse. Nisam ja ta osoba, nije ni moja mama. Ne podnosim popularizovanje jedne stvari koja postaje simbol ne-umem-da-sročim-čega i jednostavan odgovor na temu poklona/statusa/ prepoznavanja. Nastavljam dalje.

Pronalazim nešto što liči na pravu zlataru. Pitaju me da li tražim burme. Zabavno je.

Izbor je loš, nikakav. Previše sjaja, detalja.

Ovde već odustajem. Okrećem se onome što i objašnjava nestanak zlatara, palim Instagram. Javljam se devojci koja sama pravi i dizajnira nakit od srebra i naručujem poklon za mamu. Novo vreme, novi načini. I to je u redu.

Petak, 7. maj 2021. godine – Tri parčeta torte

Mamin rođendan. Miličin rođendan.

Divan dan. Optimizam. Dobro sam raspoložena od jutra. Na poslu sitno brojimo minute do pauze za tortu. Volim rođendane na poslu; tuđe više nego svoje. Još je i petak.

Jedem i drugo parče torte, sirova je, bez sećera, pa i nije strašno. Strašnija je druga caša vina pred večerašnji trening, no o posledicama ću razmišljati kad dođu na naplatu.

Lepo je kad biro petkom napustimo u dobrom raspoloženju. Lažni optimizam kao recept za dobar vikend. Nerešene probleme ostavljamo za ponedeljak, gradilišta su, bar za vikend, namirena.

Brzo se presvlačimo i jurcamo na trening, a sa treninga i na drugi rođendan. Mamin rođendan. Odbija da duva svećice, ali ipak pevamo pesmicu. Ja ne odolevam i jedem i treće parce torte za danas, ipak ovo nije običan dan.

Subota, 8. maj 2021. godine – Dan na livadi

Ustajem pre sata. Navijen je u pola deset, za svaki slučaj, no maca ne odustaje. Gladna je i nema izgovora.

Kuvam zeleni čaj, njoj sipam hranu i čujem ptičice. Zbunjena sam, jer ih radnim danima ne čujem. Mislim da je više do mene nego do ptica.

Sunce se probija, dan obećava. Veliki planovi; beogradski piknik, pa Piki i Paja uveče.

Spremam se, palim auto i krećem za Beograd, kao da mi ga radnim danima nije dovoljno. Kolju ostavljam u Pančevu, on mrzi Beograd vikendom.

Nalazim se sa drugaricom i kreće pešačka avantura. Dan kada se osećam kao turista u tom gradu. Jurnjava, ponovo, za poklonima; maj je mesec rođendana.

Lepo je. Sladoled.

Kada vikendom nema prilike za beg iz grada, u redu je i ovo. Uzelela sam se i ljudi i gužve. I nije ovo nikakva livada, ali bitno je da je livada u glavi. Proleće je vratilo sve.

Autorka je arhitekta, večiti putnik, dnevni (e)migrant

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)