Kraj sezone

Nataša Drecun Filipov
Objavljeno 24.06.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Nedelja, 17. jun 2018. godine

Sinoć je bio Pančevački karneval. Jun u našem gradu pun dešavanja. Dani Vajferta, koncerti, Bijenale… Ponosna na Andreja i njegovo učesće u Bijenalu. Sinoć smo izašli u šetnju,da ispratimo karnevalsku povorku i da vidimo našu Nađu. Učestvuje sa školom, tema osamdesete. Preslatka nasa Nađa. Tu su Maša, Aljoša, Uroš i Vojin, svi smo se okupili. Samo se Maja uspavala, propustila je karneval.

Nedelja kao i svaka druga, počinje časom joge. U subotu su i oni uzeli učešće u dešavanjima „Dani Dunava“, joga pored reke. Ja na žalost nisam mogla. Saznajem da je kraj sezone, učiteljica Vanja neće biti tu celo leto. Nastavljamo u septembru.

Svake nedelje idemo na ručak, tradicija Zoranove vojvođanske porodice. Banaćani i banatski ručak, domaća supa i sve ostalo. Aljoša obožava tu supu sa rezancima.

Danas smo požurili sa ručkom da bismo stigli na rođendan naseg druga Koje, divno se proveli, sa divnom decom iz vrtića. Polako završavamo to poglavlje, čekaju nas novi izazovi. Cela godina je u znaku predškolac, kraj vrtića, novi početak, polazak u prvi razred.

Posle podne odlazimo u Narodnu baštu, oazu našeg grada, predivan park. Deca su uživala, nikako da krenemo kući. Na kraju smo ipak morali, sutra je radni dan.

Ponedeljak, 18. jun 2018. godine

Ponedeljak, prvi radni dan posle vikenda. Ustajemo i spremamo se za vrtić. Previše mi je rano, razmazio me moj umetnički posao. Probe počinju od 11 časova, predstave su uveče. Operski dani u Narodnom pozorištu – sreda i subota. Kada prvi put staneš na te daske, zaljubiš se. Spremamo premijeru opere „Andre Šenije” Umberta Đordana. Ljubavna priča u vihoru Francuske revolucije (bratstvo, jednakost, sloboda). Uzimam Aljošu iz vrtića u uobičajeno vreme. Nikada nije ostajao da spava. Po običaju, pošto sam slobodna pre podne, ispunjavam želje mom dečaku. Tobogan na naduvavanje, sladoled i park. Odlazimo kući, a ja počinjem spremanje za večarašnju probu. Stigla sam kući kasno. Na probi prepričavam mojoj Naci kako me je Neša pozvao da pišem dnevnik za njegov sajt. Poćinjem da joj objašnjavam odakle se znamo i vraćam uspomene iz rane mladosti. Mirovni pokret, devedesete, ja klinka, u našoj zemlji ratovi. Setih se hrabrih ljudi, koji su svako veče ispred Privredne banke palili sveće za sve žrtve rata. Moja mama, Senka, Ildiko, Nada, Ljilja, Ceca, Beli, Neša… Gde smo danas? Pitam se.

Utorak, 19. jun 2018. godine

Jutro isto. Jedva ustajemo. Stižemo poslednji u vrtić. Polako se završava, skoro da i nema dece. Pojedini drugari su već na raspustu. Pozorište. Proba, prva generalna uz klavir. Kostimi, perike, maske… Pre probe pijem kafu sa Suzanom, divnom mojom Suzi. Pričamo o deci. Njena Milica, balerina u Pozorištu na Terazijama, sin gimnazijalac. Kada smo se upoznale, bili su mala deca. Ostatak dana, moj dnevnik ću prepustiti Nataši, mojoj drugarici, umetnici i mami troje dece. Dan pre sam joj pričala kako pisem dnevnik za sajt. Ona se oduševila, a ja joj predložila da mi napiše jedan njen dan! Evo ga!

Utorak, 19. jun 2018. godine

„Buđenje u 8.20 h prirodnim putem, pravi je blagoslov u poređenju sa dojučerašnjim 6.40 h! Hvala ti Bože na raspustu, i kuku meni šta ću sada sa decom!?

Brzim pokretima iskusnog oktopoda istovremeno pravim limunadu, doručak i ručak, spremam sebe i odgovaram na 340 pitanja, dočekujem tatu koji danas „radi” prvu smenu, jer danas ja radim dvokratno, pa tako i moji roditelji. Iskoristila bih ovu priliku da im se javno zahvalim, ništa bez njih…

Bombardujem dedu informacijama kad, šta, gde… stoički podnosi, sa osmehom tipa „ajde idi viši da odahnemo, snaćićemo se već”.

U 11 h Pozorište. Premijera je na vidiku, za koji dan, nervoza skoro pa u zenitu… „Andre Šenije” za kraj sezone. Lepa muzika, priča istorijska i ljubavna, potresna i pomalo banalna za današnje poimanje ljubavi i života, ali tako je uvek i pozorištu.

Ipak, ima nečeg izuzetnog u mogućnosti da se načas praviš da si neko drugi… biti bar malo u dvorskoj haljini, sa drugačijim mislima ispod napuderisane perike, na nekom drugom mestu u neko davno vreme. Trudimo se da napravimo nešto lepo u uslovima koji su… takvi kakvi su… Nadam se da uspevamo.

Brza kafa sa drugaricama, redovan „kauč” sa analizom problema, oslobađajuće i lekovito ogovaranje kolega, muževa, dece rodbine i ostalih…

Trk nazad kući, tek sam na pola dana… Opet spremanje, slično onom jutros, samo sa malo jačom šminkom. Priča i malo maženja sa malom decom, kojima je to još uvek (hvala Bogu) potrebno. Starija, tinejdžerka me konstatovala perifernim vidom i podigla napola ruku u znak pozdrava (nadam se). Idemo dalje.

Zvanična poseta Školi koju je upisalo malopre pomenuto Prvo Čedo, roditeljski sastanak za prvi srednje…

Roditeljski sastanci su mi omražena disciplina ,ali kad se mora, druge nema. Tu moja prirodna kontradiktornost buja u svojoj raskoši… U suštini sam štreberka i vrednica, ali ne podnosim pravila koja mi drugi nameću, tako da sam na ovim događajima nešto između – ni dete ni roditelj. Direktorka smara… elitna škola… strogo… pravila.. obaveze… blabla… Zeva mi se, ali nije umesno.

Istrčavam i nastavljam u drugo pozorište, danas su na repertoaru „Jadnici”. Opet francuska revolucija kao prepodne u „Šenijeu”, ali ovde mnogo manje glamurozna a više potresna. Od momenta kada obučem te jadne rite u kojima sam večeras piljarica, prostitutka i revolucionarka, i stavim šminku i umetke u kosu, obuzimaju me snažna i izmešana osećanja. Muzika je predivna, priča teška, smenjuju se potresne i komične scene, i posle tri naporna i lepa sata, stojimo na sceni i klanjamo se umorni i srećni.

Vraćam se kući umorna i srećna. Dve male glavice su zaspale, a jedna malo veća me čeka, upravo je isprobala novi make-up tutorijal sa youtube, pa je zadržala sliku na licu da me pita kako izgleda… Divna si mila… Skini to čudo…

Laku noć. La vita e bella.”

Moja mila Naca! Vidiš Nešo, kako ona slatko i lako piše, moraš da je pozoveš da ulepša jednu nedelju našim sugrađanima!

Sreda, 20. jun 2018. godine

Ustajemo. Danas lakše. Odbrojavamo dane u vrtiću. U ovoj zemlji se stalno nešto broji i odbrojava, čak i na ličnom nivou. Još ova i sledeća nedelja i gotovo. Nikada više. Ne volim promene, plaše me, ali se nadamo dobrom. Kraj sezone u pozorištu. Danas generalna, maske, kostimi. Polako se bliži premijera. Ne tako često izvođena opera kod nas, sa divnim arijama. Danas idemo u Narodnu baštu Jelena i ja da se vidimo sa Sanjom. Dogovaramo se skoro godinu i konačno smo uspele. Divno posle podne. Nađa i Maša se igraju. Kasnije je stigla i Maja sa Urošem, koji je primio diplomu. Mali pametni dečko. I on je budući prvak. Vojin nam je najmladje dete u društvu, presladak. Stiglo je i moje dete sa tatom. Bilja je dovela Maju. Deca uživaju, prskaju se, ljuljaju i trče. Srećemo i Sašku sa mlađim sinom. Na kraju, deca su završila u pesku, presrećna i bosa. Podsetim se na to kako je lepo biti dete i uživati u malim, prirodnim, stvarima, bez uticaja kvazi moralnih i društvenih stega i lažnih autoriteta.

Četvrtak, 21. jun 2018. godine

Vrtić. Ovaj put Zoran odvodi Aljošu u isti. Ja se spremam za pozorište. Danas je generalna. Još jedna .Šta danas popravimo i uvežbamo to nas čeka na premijeri. Malo smo je zbrzali, ali tako je to u pozorištu poslednjih godina. Svašta smo mi na toj sceni lepog i manje lepog izveli. Muzika, nešto što može da ponese, izmesti iz svake stvarnosti, kakva god bila, ova naša, društvena, lična, svakodnevna. Posle probe kući i druženje sa moji divnim drugaricama. Naravno,skup u N. bašti. Povela sam i mamu, čuvala je Aljošu posle vrtića. Njih dvoje uživaju, ona ga ljulja i uči brojevima. Matematičarka. Opet smo na okupu, pijemo kafu, a deca se igraju, bezbrižna, kako samo deca mogu da budu, bilo gde i bilo kada, čak i među šljivama.

Petak, 22. jun 2018. godine

Jutro opet isto. Odlazimo u vrtić i shvatam da je ovo, verovatno, poslednje. Stigli smo, ranije nego ikad. Drugari, svi na raspustu, Aljoša jedini iz njihove grupe. Ne volim opraštanja, rasplačem se, rekla sam da ćemo možda doći i sledeće nedelje, a shvatam da je kraj vrtiću! Kad je pre prošlo? Danas sam slobodna. Pred premijeru. I pozorišna sezona se bliži kraju, dve predstave, gala koncert i kraj sezone. Jedino grad ne staje, radi se, sve pršti. Bili su i zvaničnici u poseti. Opet smo među šljivama, s primesama neokolonijalizma. Pravi treći svet. Na ekranu Neša, prelistava štampu na N1. Realan pogled na srpsku stvarnost, ali pitanje je koliko nas je ovde realnih i hrabrih da sagledaju realnost i pokušaju da je promene. Mladi su izgleda dali svoj odgovor na to pitanje. Nepovoljan po društvo i sve nas. Starimo i nestajemo. Čujem se sa Marinom. Dobila sam neke karte, a ona će njene ćerke da vodi na koncert. Moja Marina i njen Peđa, kako ja to kažem bračni par za primer. Sa njihovo troje divne dece. Proveli smo prošlu nedelju uz roštilj i priču. Do kraja dana smo ostali kod kuće zbog potopa. Došla nam je Maja i ostala da spava kod Aljoše. Uživali su.

Subota, 23. jun 2018. godine

Još jedno jutro. Ovaj put ne ustajemo, ali za promenu imamo dvoje dece u kući. Čitam vesti, izveštaje, komentare, više Zoran, a i ja uz njega, o jučerašnjoj jednoj u nizu istorijskih utakmica naših reprezentacija u raznim sportovima. Bio je miks sporta i politike, neizbežnih kada su u pitanju ljudi iz regiona, kako je popularan i politički korektan naziv za nekadašnju državu. Na celom prostoru sve vrvi od patriotizma nove vrste, uz nove ljude i nove pesme, ali stare mitove i predrasude. Uz, naravno, neizbežno učešće pripadnika neke treće strane sa svojim predrasudama i greškama. Sport bi trebalo da doprinosi zbližavanju ljudi, ali izgleda da je ipak samo sublimacija rata u mirnodopskim uslovima, uključujući i takozvane mirotvorce. Ovaj deo dnevnika je viđen kroz Zoranove oči. Večeras je premijera, show must go on. Kraj sezone. Sledeća će biti jubilarna 150. u Narodnom pozorištu. U kući nov početak, đak prvak, sa novim izazovima, u nadi da sve reke imaju svoje ušće.

Autorka je stalna članica Hora Opere Narodnog pozorišta u Beogradu

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)