Duge noći

Mileta Mijatović
Objavljeno 03.12.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Nedelja, 26. novembar 2017. godine

Ponoć, subota još traje, zatvoreni smo u hotelskoj sobi u Oslu s našim domaćinom. Đorđa nisam video devet godina, eksplozija potisnutih emocija. Imam osećaj kao da nastavljamo neki razgovor od prošle nedelje. On je na poslu pripremio teme za razgovor, to je bio dobar početak. U subotu oko osam smo rekli ‘ajde da popijemo po pićence i raziđemo se lagano, ali planovi se lako menjaju, postoje noći za preterivanje. Pijemo viski, ne smem Đorđa ni da pitam koliko sve ovo košta. U zemlji smo gde je verovatno alkohol najskuplji na svetu i pijemo treću bocu viskija i ne bilo kog viskija nego najboljeg viskija. Na glas razmišljam kako bi bio to dobar turistički potez za Norvešku. Štedite cele godine i dođite ovde da se napijete, ovde je pijanstvo najslađe! Led je u hodniku, na TV-u nema MTV-a, žalimo se na recepciji, ali bez uspeha. Ne prestajemo da razgovaramo, vraćaju se slike iz prošlosti, izbeglički centar u Pančevu, putovanja, auto-stop, knjige, filmovi, bivši prijatelji kojima se izgubio svaki trag, naviru teme same od sebe, zavera budala, sačekaj, nije šala, sačekaj, pa je li ovo najbolje, da li ovome težimo? Dobro! Onda imamo dokaz da je svet stvarno zakovrnuo ali to sigurno nije razlog da ne nazdravimo, i tako do jutra, pratim ga oko pola pet, Anna uveliko spava. Pušimo po cigaretu ispred hotela. Ne sviće.

Budi nas alarm, deset je sati, doručak traje do 11, a već u 12 treba da napustimo hotel. Juče smo bili kao dva seljaka na doručku, a jutros već kao rok zvezde. Izvini da li si to sela na naše mesto? Vidiš da smo tu stavili čaj. Verovatno smo pijani od sinoć. Procenjujem da će Đorđe spavati još dugo, sam je rekao da nije u formi pa ga i ne cimam, no evo ti njega, kaže spreman je za akciju. Idemo u Munkov muzej, blago smo razočarani. Dvoje umetnika je izabralo Munkove redove, sad im se i ne sećam imena, koji su uticali na njihov rad, ali više ima njihovih radova, uglavnom dosadnih. Ne znam šta da kažem. Izuzev par Munkovih grafika koje ranije nisam video, može se reći za postavku govno s mlekom, što bi rekli naši stari. Idemo do obale, švercujemo se u prevozu, normalno. Šetamo po krovu opere, ponos grada, okolo velika gradilišta na sve strane, Đorđe nam pokazuje zgrade koje niču, ovo će biti nova biblioteka, ovo novi Munkov muzej. Na svakom korakom u ovom gradu imaš isti osećaj: da, bogati smo pa šta? Vraćamo se u Goteberg. Kiša pada. Mi padamo u krevet.

Ponedeljak, 27. novembar 2017. godine

Mamuran dan, ne izlazim iz stana. Beli mi šalje prve verzije pesama „Klopke za pionira” koje smo snimili pre puta, zadovoljan sam, a najvažnije je da sam ja zadovoljan, ako razumete šta hoću da vam kažem. Pustim sve tri pesme u lup i uživam: krava otelila, krmača oprasila, kobila oždrebila, kučka okotila, a žena? Žena pobacila. Čovek kao takav izumire, malo se rađa puno se umire. Dolazi sporo lepa kao duga – beeeeela kuga. Šaljem mu komentare, par puta mi je zasmetalo kako mi zvuči glas, intezitet muzike i glasa se ne poklapa do kraja i to smeta mom osetljivom uhu. Nadam se da postoje bolje verzije sa snimanja ili ako je ne postoje da ih snimimo ponovo kad se vratim, ako bude vremena jer vreme je novac. Anna se vraća s posla, ljubimo se na kauču.

Utorak, 28. novembar 2017. godine

Ceo dan sam na četu s koleginicama iz Matrijaršije, planiramo 2018. godinu, računamo, sabiramo, gledamo kako da budemo pametni, a ne glupi. Kako vodu da okrenemo na našu vodenicu. Šta nam se najviše radi? Šta stvarno želimo? Uglavnom se slažemo za divno čudo, samim tim brzo napredujemo. Trošimo hiljade i hiljade evra, gađamo se parama. Dogovaramo se ko da nam dolazi u goste, kod koga mi da idemo u goste. Kad ćemo u Marsej, kad u Berlin, kad u Porto? Šalju mi fotke iz Matrijaršije, radi se svaki dan, nove slike, grafike, nove unikatne tapete. Drma me nostalgija, ali zadovoljan sam kako radi moj algoritam na You Tube-u, pojačavam muziku, pevaju Relja x Cobi x Stoja: Samo jako, brzo trošim zarađeno lako, samo jako nikad ništa ne može mi zakon. Mi pušteni sa lanca, nosimo zlatne lance, ne pitaj je zašto ona voli kriminalce… Radimo do kasno.

Sreda, 29. novembar 2017. godine

Konačno smo uspeli da nađemo sitoštamparsku radionicu u Goteburgu, dogovorili smo da dođemo i pogledamo je. Velika zgrada na obali, umetnički kolektiv na tri sprata. Jakob, naš domaćin dolazi na biciklu, otključava velika vrata, idemo od prostorije do prostorije, ovde su keramičari, ovde su hakeri, ovde su stolari, ovde litografija, ovde su slikari, ovde skulptori, grafiteri, ovde je duboka štampa i za kraj ono najvažnije – sitoštampa. Velika sita, soba za otvaranje sita, stolovi za štampu na tekstilu dugi po deset metara, dva vakum stola, veliki moćan nož, bigerica… Već dugo želim da štampamo velike formate. Nekada smo štampali kod Hjua u dvaes kvadrata, a vidi sad radionica na tri sprata. Odlazimo na pivo u obližnji bar, dogovaramo se o mogućoj saradnji, mora da se ispoštuje određena procedura, ali sve zvuči izvodljivo, godišnja članarina je dvesta evra ali može se napraviti i dogovor za mesec dana. Baš lepo. Preko puta u prodavnici kod Arapa kupujem makedonski duvan, što se kaže, ispod štanda, za osamdeset kruna, dosta dobar posao, dosta sam dobro prošao. Uvek se nerviram kad moram brdo para da trošim na duvan u inostranstvu, a ja sam jedan od onih ljudi koji ne vole da se nerviraju, volim kad sam miran. Vraćamo se kući, znam da su zaljubljeni ljudi dosadni pa neću da vas smaram, idemo da spavamo.

Četvrtak, 30. novembar 2017. godine

Propao nam je plan da idemo na brod, na božićni ručak, nije se prijavilo dovoljno ljudi pa su jednostavno otkazali krstarenje. Koje sranje. Nije sve lako kao što izgleda, prelazimo na Plan B, idemo u luna park Liseberg. Naši prijatelji Emili i Andi i njihov dvogodišnji sin Dino, nisam ih video od maja ove godine kada smo bili kod njih u kući u šumi daleko od gradske vreve, koju je Endi kupio pre desetak godina. Uzeo je anarhistički kredit da bi napravio komunu, anarhistički kredit je isti kao i običan kredit samo bez kamate. Srdačno se pozdravljamo, biramo restoran i odlazimo u obilazak, na sve strane mamipare. U celom parku ne sme da se puši pa opet sisam snus, ali nije to to kad nema dima, ali to je već normalna situacija. Dino prvi put ide kod Deda Mraza da mu kaže šta želi da dobije za poklon, okolo patuljci marljivo rade u tri smene, jedni spavaju, a jedni rade, pakuju poklone, imaju puno velikih mašina koje im pomažu da stignu jer su sva deca bila dobra preko godine i sad svoj toj deci treba obezbediti poklone.

Petak, 1. decembar 2017. godine

Jako miran dan, sređujem pesme za novu zbirku, mučim se pa uživam i tako u krug. Hokus pokus tražim focus, igram se s rečima, s rimama, grešim pa problem rešim. Iznerviram se, pa sam sebe oduševim. E tako. Odlučujemo da nigde ne idemo, da je najbolje ostati u toplom domu. Kuvamo, ležimo na kauču, slušamo malo strim IDJ videos, malo hitove na radiju. Razgovaramo, planiramo, smejemo se, spremamo večeru, kuvamo vino sve u svemu dosta nam je fino.

Subota, 2. decembar 2017. godine

U goste nam je došao Annin tata, jedemo božićni kolač koji smo sinoć ispekli, neobavezno ćaskamo. Odlazimo u Muzej na Rembrantovu izložbu, danas je otvaranje pa je ulaz slobodan. Idemo na večeru u obližnji restoran, mešam pića. Ima neka žurka u kraju, zovemo Huga i Markusa da nam se pridruže, može se reći da se radi o zvezdama Novog doba, Hugo je 2016. odneo neformalnu nagradu – najomiljeni gost Novog Doba. Ne mogu da se ne setim žurke od pre desetak dana kada smo ostali sami sa Anninim mladim kolegama, uspešnim programerima i njima dvojicom. Teške teme u sitne sate. Hugo ih gleda u oči i govori „ne brinite ništa kad dođe naše vreme vi prvi idete u gulag”. Popili smo svo pivo, odlazimo da im se pridružimo. Noć je mlada.

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)