Svaki dan je nedelja

Bojana Babić
Objavljeno 17.06.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 14 mins

Nedelja, 10. jun 2018. godine

Krenula sam sa Lucasom u Novi Sad da upoznam jednu mađarsku glumicu sa kojom bih volela da radim. Stižemo na autobusku stanicu po najjačem suncu, ostavljam Lucasa da sam otkriva grad u kom nikada ranije nije bio i odlazim na mesto sastanka. Silvia je već tamo sa osmogodišnjim sinom koji izgleda isto kao ona – ima plavu kosu, svetle oči i milo lice sa brežuljkastim obrazima. Dok on srče šveps na slamčicu, nas dve pričamo o njenom iskustvu na filmu – imala ga je jako malo. Za filmove ih ne zovu, jer govore srpski sa akcentom. „A na kastinge ne idem”, kaže mi Silvia, „ne zato što sam suviše ponosna, nego zato što je karta do Budimpešte skupa. Jednom sam otišla sa prijateljicom vozom do Budimpešte na kasting i dobila sam ulogu”. Pitam je da li misli da ima sličnosti sa likom koji treba da tumači. „To sam ja”, kaže mi Silvia samouvereno, „jer kada jedem batak meni isto tako kaplje ulje na sve strane”.

Pozdravljam se sa Silviom i njenim sinom i nalazim Lucasa u obližnjem kafiću. Sviđa mu se grad, iako je bio samo u jednoj ulici. Odlazimo zajedno do centra i razmišljamo da li da prespavamo u Novom Sadu. Maštamo o tome da potrošimo sve pare na neki nepotrebno skup vikend u hotelu sa saunom i bazenom na krovu. Umesto toga, odlazimo na Petrovaradinsku tvrđavu, sedamo na klupu i gledamo u grad, sve dok ne počne kiša. „Ne znam šta želim da radim u životu”, kaže mi Lucas, „i ne znam gde želim da živim”. „Možemo da živimo bilo gde”, kažem mu, u želji da izbegnem da o tome razmišljam. Odlučujemo da se vratimo u Pančevo. U autobusu vlada teror glasnih telefonskih razgovora usamljenih putnika. Srećem Uroša i upoznajem ga sa Lucasom. Njih dvojica entuzijastično pričaju o Trampovoj Americi, Džordanu Pitersonu i nuklearnom ratu. „Hajde da idemo na pivo nekad”, kaže Uroš, „ovo je bio tako divan razgovor”. Stižemo kući i nemamo snage čak ni za jednu epizodu serije koju volimo da pljujemo.

Ponedeljak, 11. jun 2018. godine

Odlazim u posetu kod mame i mačke. Čini mi se da svaki put sve više liče jedna na drugu. „Bože, kako si ti bela”, kaže mi Milica sažaljivo, ponosna na svoj ten sa Tasosa. Idemo u šetnju na kej i srećemo razne poznanike. Veterinarku koja je uspavala našeg sedamnaestogodišnjeg psa. Nisam tada bila tu, pa sam taj događaj, kao i mnoge druge, prepustila Milici. Srećemo čoveka koji se učtivo javlja mojoj mami. „Ko je to?”, pitam je. „Ma to je jedan komšija koji mi je nosio ve-ce šolju”, kaže mi Milica i ja odlučujem da je ipak ništa više ne pitam. Pojedem sendvič, popijem kafu, uzmem nekoliko knjiga iz police u sobi i vraćam se u drugi stan u kom sada živim sa Lucasom. Nikada nisam živela ovako visoko u Pančevu. Plašim se da ne padnem sa balkona dok gledam krovove zgrada i nekakva brda u daljini koja ranije nisam primećivala.

Predveče idem u šetnju sa Lucasom. Sedimo na klupi u parku i pričamo na portugalskom koji nikada nisam dovoljno naučila, a već ga zaboravljam. „Vidi ko je tamo”, kaže mi Lucas i ja vidim svog šesnaestogodišnjeg brata koji širi ruke da me zagrli. Dižem ruke u vis, kako bih obuhvatila njegov vrat. Čini mi se da je porastao trideset santimetara otkako sam ga poslednji put videla. Osećam se tako malo i staro pored njega. Kaže mi da je našao posao i da će prodavati sladoled preko leta, jer ne odustaje od želje da kupi električnu gitaru i valjda postane jedan od najboljih frajera u gimnaziji. Poželim mu sreću i puštam ga da se vrati svom podjednako visokom i ozbiljnom drugu, da nastave da obilaze park kao panteri.

Utorak, 12. jun 2018. godine

Provodim dan u obilasku lokacija. Zajedno sa ekipom penjem se po brdima, znojim, ostajem bez daha i zaključujem da joga neće biti dovoljna da me pripremi za ovo snimanje. Kada završimo sa brdima, odlazimo u Šušaru kod šumara, da ga pitamo da li možemo da koristimo njegovo dvorište za jednu scenu. „Ma može”, kaže nam šumar, „samo ako se ne plašite ovih kerova”. Jedan mali mešanac i jedan ogromni Azijat ne prestaju da laju. U malom oboru je krmača od trista kila. „Gde vam je druga”, pitam. „Otišla je”, kaže mi šumar i pokazuje na nebo. „Dobila je srčku i jedva se oprasila. Prodao sam je, jer ja nemam srca da koljem krmače”. Šumar nas odvodi u baštu i pokazuje nam polje lavande. „Danas prave neke kapi od lavande da pomognu ljudima da lakše zaspe uveče, a ja im kažem, dođite ovde da kopate polja, pa da vidite kako ćete da spavate, ko zaklani”.

Vraćam se u Pančevu izujedana i crvena od sunca. Nalazim se sa Lucasom, Borisom, Slađom, Anđelom i Vukom u „Sladu”. Boris crta Lucasu kako izgledaju gajde. „Kad zakolju kozu, onda ovde gde joj je bila glava ide ovaj deo, a ovde gde joj je bila noga ide pisak, tako da ti u stvari duvaš u nogu mrtve koze”, objašnjava Boris, dok Lucas zbunjeno klima glavom. Posle piva odlazimo u park i slušamo Borisa, Vuka i Lucasa kako stidljivo sviraju gitaru, dok oko nas kruže i laju psi koje niko neće.

Sreda, 13. jun 2018. godine

Kasnim da se nađem sa tatom u krugu. Bio je u Nikšiću preko vikenda i tamo igrao predstavu za decu. „U jebote, što si bela”, kaže mi dok naslanja svoju preplanulu ruku na moju. Sednemo na dve koka-kole, da mi tata ispriča kako je bilo u Crnoj Gori i da me pita da li pišem i da li sam smislila šta ću da radim u životu. Na oba pitanja odgovaram negativno.

Uveče se nalazim sa Anom koja živi u Švedskoj. Njena mama mi je pomagala kada sam upisivala dramaturgiju i objasnila mi šta je Frajtagova piramida. Ana priča polako i nervira se svaki put kada ne može da se seti neke reči. Došla je ovde da bude kuma na venčanju i plaši se da ne napravi neku grešku tokom ceremonije. „Šta ako mi padne sveća i zapalim crkvu?”, pita me Ana. Pričam previše brzo i ostrašćeno i u jednom trenutku postajem dosadna samoj sebi. Ana i ja se rastajemo u parku, pored spomenika poginulima u otadžbinskim ratovima. „Šta to znači otadžbinski?”, pita me Ana. „To ne znači ništa”, kažem joj. Obećavamo jedna drugoj da nećemo da dozvolimo da prođu još četiri godine do nađeg sledećeg viđenja.

Četvrtak, 14. jun 2018. godine

Danas ceo dan sedim i radim na knjizi snimanja za film koji ću raditi u avgustu. To je najveći razlog što sam sada u Srbiji. Lucas mi kaže da treba da se opustim i uživam u čitavom procesu pripreme i ja pokušavam da ga poslušam. Na Fejsbuku pročitam vest da je nestao još jedan novinar u Srbiji. Počinje svetsko prvenstvo u fudbalu i Lucas ide kod Ognjena da gleda otvaranje. Odlučujem da im se pridružim malo kasnije.

Nikada nisam bila u ovom delu grada gde su ulice dobile nazive po različitim gradovima. Niška, Skopska, Kraljevačka… U blizini su ulice koje se zovu po mitskim junacima. Jug Bogdanova, Majke Jugovića, Ivana Kosančića. Zatičem Ognjena, Živana i Lucasa kako sede u bašti u tišini. Kuća je divna i meni se uopšte ne priča. Slušamo Zapu i dogovaramo se da li da gledamo film ili da igramo Xbox, sve dok ne bude suviše kasno za bilo šta. Odlazim sa Živanom i Lucasom i na putu ka kući srećemo Živanove prijatelje koje ne poznajem. Dečko čijeg se imena ne sećam počinje da nam priča o ekološkom naselju koje je osnovao, o kućama od blata i životu bez mesa. Iako se slažem sa njegovim idejama, ne mogu da ga slušam. Živan i Lucas se dogovaraju da se vide sutradan u isto vreme, na istom mestu.

Petak, 15. jun 2018. godine

Nalazim se sa Borisom u „Pogonu” jer mi je obećao da će da mi crta storibord. On dolazi uznemiren i kaže mi kako mu se na Fejsbuku javljaju ljudi koji su uvređeni zbog stripa koji crta. Ni posle dva sata mukotrpnog crtanja ne može da izbije komentare iz glave. Pokušavam da ga smirim. Zašto bi se neko uopšte vređao zbog stripa u kom samog sebe predstavlja kao najvećeg luzera. Posle šest sati i tri piva, uspevamo da završimo storibord i Boris je mnogo smireniji. Ubeđujem ga da idemo da gledamo utakmicu sa Ognjenom, Živanom i Lucasom. Zatičem sličnu scenu kao i juče, samo što su ovog puta Živan i Lucas obučeni u Ognjenove pidžame. Došli su ovamo po najvećoj kiši, bez kišobrana, bez taksija, objašnjava mi Ognjen. Gaće su im bile mokre.

Utakmica između Kristijana Ronalda i španske reprezentacije završava se izjednačeno. Počinjem da brinem o tome šta sve moram da pripremim za sutra, pa zovem taksi i idem kući posle prvog piva. Lucas, Boris i Živan ostaju kod Ognjena predugo i odlučuju da ipak nije u redu da kod njega u kući gledaju svaku utakmicu ovog svetskog prvenstva. Pokušavam da zaspim rano, ali negde u gradu neko ima dozvolu da pušta muziku za kolektivno samoubistvo do sutra ujutru…

Subota, 16. jun 2018. godine

Budim se prerano i kroz prozore vidim gustu maglu. Pokušavam da nastavim da spavam, ali sam suviše nestrpljiva. Lucas pronalazi način da gleda utakmice preko neta, umesto kod Ognjena. Idem u Beograd i plaćam kartu koja je poskupela. Devedesetpetica se kvari i ja odlučujem da ipak hodam do kancelarije. Sastanak traje duže nego što sam planirala, a ja još uvek nisam završila dnevnik…

Autorka je rođena u Pančevu, studirala film u Beogradu, Lisabonu, Edinburgu i Talinu i trenutno ne zna gde živi

Ostavi komentar

  • (not be published)