Ko misli o gašenju Sunca dok napolju pljušti kiša

Vladana Plavšić
Objavljeno 21.02.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Nedelja, 14. februar 2021. godine

Davno, kad sam imala sedam godina počelo je moje pisanje i to upravo pisanjem dnevnika. Moj prvi dnevnik bio je crveni sa jagodama, stajao je u kutiji koja se zaključavala malim srebrnim katancem. Ne znam od koga sam ga dobila za rođendan. Unustrašnjost je bila ispunjena ogromnim krivim slovima i stil je bio strogo realističan. Kada pomislim na taj dnevnik setim se svoje babe i opisa jednog pijačnog dana iz 2007. ili 2008.

Ova nedelja je tako vedra. Vraćajući se kući balansirala sam skoro savršeno ivičnjakom dugačke nedovršene staze na Strelištu. Volim da dopustim sebi tu blesavost. Volim ovaj dan, iako obično ne volim nedelje jer su trome i pune iščekivanja. Trebalo mi je puno vremena da se smestim u tom nemiru iščekivanja i složim nekakav mir od onoga što imam. Ipak, naredna nedelja jeste jedno iščekivanje, iščekivanje početka predavanja, iščekivanje jedne crte u vremenu. Moja mama voli crte u vremenu, voli važne datume i njihova obeležavanja, moj tata im nije pridavao toliko značaja. Ja sam izmišljala svoje datume i davala im značenja. Datum kad sam prvi put ugledala svoju prvu veliku ljubav (šta god to značilo, imala sam 11 godina) slavila sam, kasnije sam to proglasila danom kada otvaram pismo sebi koje bih pisala svake godine, a sada je to dan kad je jednoj od mojih najboljih drugarica rođendan. Ipak će se uvek slaviti, ha! Dan državnosti je sutra, susret zime i proleća, hoće li se medved uplašiti svoje senke i vratiti se u zimski san? Nisam znala da da je to isto kao Dan mrmota i da je njihov medved mrmot. Nije lako misliti o Danu državnosti, kada se toliko apsurdnih stvari dešava danas, a znamo da se dešavalo i juče i ja vidim to kao cikluse, istorija koja se ponavlja i mi koji bismo mogli nešto i da naučimo.

Ponedeljak, 15. februar 2021. godine

I dalje se toliko toga dešava spolja, unutra se osećam kao pusta dolina. Glasno je, ali nekako i mirno, osamljeno. Prelepo sam umorna.

Utorak, 16. februar 2021. godine

Baš mnogo spavam ovih dana, nadoknađujem. Puštam sebe da budem lenja i razmažena. Da manje filtriram, da budem malo impulsivna. Da budem ravnodušna i zadovoljna, a ne očarana i razočarana. Da iznenadim sebe. Da budem manje ja, a više odmor. Stereotip.

Mačak prede, kučak hrče. Zamišljam kako ustajem i radim nešto. Sigurna sam da na godišnjem nivou provedem strašnu količinu vremena gledajući u plafon svoje sobe. Plafon je kao prazan papir, upija sve, ali još i ćuti o tome što zna. Papir izdaje.

Jel vas plaši pomisao da bi nekada možda postojala mogućnost da se sačuvaju mentalne slike. Oke, neću da bacam reference i aluzije na distopije.

Loknica mi je pre nekoliko dana rekao da ja volim da ogoljujem ljude i kako dosta njih nema ništa ispod, a od onih koji imaju, retko ko ima hrabrosti da bude ogoljen.

Greška obrazovanja je što ne pazi da ne strpamo sami sebe u kavez. Opreznije mislim, na stranu sada sve dobre stvari, sumnja, kritičko razmišljanje i sve to, to je druga tema. Kada sam bila mlađa i kada bih mislila, „filozofirala” i maštala i posle našla da to već postoji kao istina, da je to neka ideja iz nauke, umetnosti ili filozofije mislila bih o sebi kao o genijalnoj. Sada pomislim kako nisam dovoljno obrazovana. Nekad i samo razmišljanje o nečemu staje do trenutka dok se ne skupi dovoljno znanja.

Jako me nervira što trenutno mislim o ovom što pišem, o baš nekim ljudima koji će ovo čitati i o zamišljenom čitaocu (neko neutralan i zamišljam tu osobu kao sivog avatara, pravi izrazite face dok prelazi preko teksta).

Mislim da tako puno ljudi voli da putuje jer se tada dešava i pomeranje u unutrašnjosti, izolacija od najpoznatijeg i najbližeg, mogućnost da se sagleda i svari, dok zapravo upijaš gomilu nečeg novog, što samo po sebi izaziva pozitivna osećanja.

Sreda, 17. februar 2021. godine

Smirena sam i samo bih da uživam u tome. Treba slaviti prijatelje i tople, iskrene reči, grliti hrabrost i zgrabiti strpljenje.

Izgleda da sam ušla u formu sa hodanjem, vratila se na moje kilometre.

Danas sam probala koktel koji mi se ne sviđa.

Četvrtak, 18. februar 2021. godine

Zaista mogu da kažem da sam se vratila u formu što se tiče hodanja. Prehodala sam danas 15 kilometara, odlučila sam da se vratim na to hodanje od ranije jer mi strašno prija i potrebna mi je fizička aktivnost.

Ono što sada želim od sebe je rad i posvećenost. Odmorila sam se prethodnih dana, puno ljudi i puno osećanja.

Sve je u nekim krugovima i samo se tako vrati nepozvano, nekad protrči pored tebe, nekad je to rasejanost i smeh, nekad je to način na koji živiš u trenutku, užurbanost i upijanje svega. I grč u listu, stvarno, ne mora baš sve da mi se vraća. Obećala sam sebi da neću da upotrebim reč „kontemplacija” u ovom dnevniku tako da (tačka).

Petak, 19. februar 2021. godine

Sunce se danas rasejalo svuda po gradu i poraslo u nama. Neumorna svetlost crtala je svoj put po svemu što je pred nju palo. Zapravo savršen trenutak za navesti me da mislim o kraju civilizacije. Jer ko misli o gašenju Sunca dok napolju pljušti kiša.

Danas dok sam sedela u kafiću i slušala osobu preko puta, stvarno sam je slušala, videla sam sebe u svim prethodnim danima i trenucima kako sedim i slušam. Ovo je kao poruka za mene izgleda da se vraćam u ritam gde više kupujem, a manje prodajem (neću da vam objasnim ovo, ovo je samo za mene, sebičan momenat). Metaslušanje.

Nisam se osećala dovoljno maleno i nakon osvešćivanja da sam u vremenu Zemlje tu kraće od prdeža, pa sam rešila da odgledam The Matrix (1999), ne znam stvarno što mi se nije dalo pre u životu da ga pogledam. Gledala sam Solaris (1972) prvo, sad bi jedan moj drug rekao da treba da gledam top šop da se uzemljim. Razumem sada što i Kijanu Rivs spada u te frajere, neću sada da vam kažem ko su mi omiljeni glumci, pa da imate neki sud o meni odmah. Analiziranje, to je tako jedna moćna i nezaustavljiva sila, pogotovo kad si ja.

A ja uvek uzmem crvenu pilulu, uvek, uvek. Moram sve da znam i da razumem i da bude istina, ma šta me čekalo tamo. Ljudi ne žive iskreno svoje živote, zaista je retko ko na kontinumu bliže istini nego obmani. I onda imamo oči i momente razotkrivanja koje slavi svetska poezija i zašto pre svega poezija. Zato što se dese veliki pogledi i razumevanja, ali istina je da svačije oči govore drugim jezikom i da su neprevodive. I onda nekad spoznamo istine i imamo ih u rukama, ali ne postoje reči za sve što se tamo nađe, ne postoji stvarnost za sve što je u nama kao bićima. Ostaju samo reči, reči, reči, da nas izdaju, umesto da predvode ono što smo.

Subota, 20. februar 2021. godine

Mim stranice nekad imaju odlične društvene komentare. Ljudi koji to rade često na zaista inteligentan i duhovit način govore o društvenoj stvarnosti. Mlaka satira zato što je u svemu tome što rade naglašena kultura lenjosti, prosereavanje pre svega. I to je u nekom smislu protraćena energija, ne mogu da se setim sada filozofa, ali ja uvek tražim nekako da stvari budu korisne, dugo mi je trebalo da naučim da se zabavljam radi zabave. I sada kada to radim, ja imam neka psihološka objašnjenja toga u smislu zašto je potrebno i zašto je prirodno.

Magla koja je pojela Sunce. Ja koja sam pojela voće iz čaja. Ja koja jedem i čaj. Osećala sam se kao neki biljojed na četiri noge. Zaboravila sam i zimu i vreme, bile smo samo nas dve, magla i pričanje priča.

Dekine slušalice još uvek imaju njen miris i svaki put se nasmejem kad je namirišem. Ne njuškam ljude, dobro, neke njuškam. Mirišite stvari, ne mislim na hranu, kad ste gladni, odložite nagon, osetite samo lepotu i ništa više. Miris rooibos čaja, miris čaja od nane, miris kokosa, miris tek opranih ruku. Cele nedelje mi to prolazi kroz glavu, porasla je temperatura i toliko je mirisa dostupno u vazduhu. Miris zemlje, neki miris koji sam ja utripovala da je miris kore drveća, dobro, i smrdi Pančevo, ali i vazduh miriše na ludilo.

Autorka je studentkinja psihologije, piše pesme, pije čaj i živi čitav život koji trenutno nije kompaktan da se spakuje u tri rečenice u italiku

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)