Život između pukotina

Dragana Jovanović
Objavljeno 28.02.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 16 mins

Nedelja, 21. februar 2021. godine

„Pozivam za svjedoka mastionicu i pero i ono što se perom piše.” (Selimović, Derviš i smrt, Svjetlost, 1967, treće izdanje). Setila sam se ovog citata, jer sam tu knjigu znala napamet u trećem razredu gimnazije. Tada sam i vodila dnevnik, gledala u šolju i pitala se šta donosi budućnost. Sada sam majka, kuvarica, spremkica, što bi rekla moja ćerka. Nedelja je. Jedini dan kada ne sedam za računar i kada ne odgovaram na poruke nikome ko mi nije baš blizak prijatelj. Šta sam ja zamišljala tih devedesetih godina 20. veka? Znate one sastave u školi ili igrice sa drugaricama: Gde ću biti i šta ću raditi daaaaleeeekeee 2021? Iskreno rečeno ne sećam se. Mislim da tinejdžeri imaju zamagljenu ideju o budućnosti, tipa „biću super i biće mi super i super ću izgledati”. Nisam nezadovoljna kako je ispalo: udata sam za gitaristu (san mnogih tinejdžerki u davno „kameno” doba rocka), imam posao koji volim, divnu ćerku i blesavog psa. I dalje slušam rock, nisam više nikome ćerka i još uvek vodim dnevnik. Mada sasvim drugačiji. Vodim dnevnik glavobolje. Tako mi je prepisao neurolog. Taj dnevnik ne zanima šta mislim i osećam, nego koliko sam vode popila i da li sam bila pod stresom. Tipičan 21. vek. Onih devedesetih nisam ni znala reč „stres”, a sada igra glavnu ulogu. Nije ga lako definisati, ali se nadam da ga neće biti ove nedelje. Budim se oko sedam, ali ne moram da ustanem. Ležim još malo, a onda ustajem i spremam palačinke. Uvek nedeljom spremam palačinke. Želim da mojoj ćerki detinjstvo miriše na slatko. Onda svi još malo visimo u kuhinji. Pas naročito uživa u tome. Uvek postoji šansa da će nekome nešto ispasti. Nedeljom se odmara i niko ne bi trebalo da zove pre 9 prepodne. A ni pre 5 popodne. Gde je nestalo to lepo kućno vaspitanje? Ljudi sada bez pardona zovu nedeljom u 3 popodne. I to moja generacija. I stariji. Zar su zaboravili kućni red ili je i to sada passé? Bitna je to tema. I ima ih još mnogo. A većina sleže ramenima i kaže „Pa, šta možemo?” Pa, možemo: Možemo da budemo vaspitani, uviđavni, ljubazni… Ko nam brani! Nema opravdanja. Ja sam sklona držanju predavanja. Zato i radim u školi. Volim da podučavam i objašnjavam. Ja sam „staromodna” i mislim da prosvetni radnici ne smeju da posustanu. Moraju da budu uzori i da budu dosledni. Dok ja tako razmišljam i kuckam levom rukom u iDnevnik, desnom sam skuvala nekoliko ručkova i još desert pride da ima za sledeću nedelju.

Ponedeljak, 22. februar 2021. godine

Posao je neuništiva materija. Sve što nisam uradila juče, praveći prostora za život bez časova, sačekaće me ove nedelje. Budilnik zvoni uobičajeno u sedam, ali ovaj put nemam vremena za ležanje. „Sistemom kosog hica sa elementima vodoravnog skoka u vis” iskačem iz kreveta. Budim i muža i dete i psa, jer je vreme za vrtić, ali me svi ignorišu. Posle će trčati. Moj uobičajeni dan počinje: časovi i spremanje za časove. Sva sreća, pa volim svoj posao, inače bih poludela. Dok se muvam po kuhinji, po glavi mi se muva tema društvenih mreža. Sa učenicima sam 9. februara pričala o Tiktoku. Povod je bio svetski Dan bezbednog interneta, a razlog je to da su se deca, a bogami i odrasli, ozbiljno izgubili u digitalnim bespućima. Onako bez predznanja i bez kompasa. Ja sam IT-entuzijasta i koristim računare još od… Komodora 64! Znači, da kažemo onako fino, već duže vreme. Valjda baš zato mogu da pričam o tome. Imam ličnog iskustva. Inače sam se „skinula” sa FB pre nekoliko nedelja. Kad sam pogledala onu statistiku na mobilnom, šokirala sam se i odmah odlučila da neću ni sekund više biti nesvesna roba. I dok ja razmišljam o sledećoj društveno-korisnoj temi koju ću obrađivati sutra, između časova i časova provlači se život. Nekada ga primetim, nekada ga čak malo i živim, ali najčešće me mimoiđe.

Utorak, 23. februar 2021. godine

Da li sam odštampala kontrolne za sva odeljenja? Imam onaj osećaj da mi se ne ide u školu, ali moram, jer sam nastavnik. Naporna je bila prošla nedelja, a ni ova se ne da. Časovi, prevod, časovi, rešavanje „međudečjih” i „međuodraslih” problema. Sva sreća, pa volim posao. I uvek se dajem potpuno. Ja u učionicu ne nosim samo udžbenike. Ja ponesem, a nekad i zaboravim tamo, celu sebe. Pre dvadesetak godina su mi starije kolege rekle da neću još dugo tako, a ja sam rekla da neću da radim u prosveti, kad ne budem tako. I eto, ja još tako i još uvek sam tu. Nekada se pitam da li bi iko primetio kada bih se manje davala? Ja sam od onih ljudi, koje svoje probleme ostave kod kuće, ali bukvalno. Kod kuće plačem, kod kuće sam bolesna, kod kuće ne mogu, ali na poslu uvek sedim u prvoj klupi sa podignuta dva prsta. Nekako sve mislim „ko će, ako ne ja”. A onda mislim „sve ćeš spomen-ploču dobiti”. Ali zapravo sam dobila baš puno „spomen-ploča”. To su svi moji učenici. Ja nisam baš volela svoju nastavnicu nemačkog u osnovnoj školi. Šta više, plašila sam je se. Kad sam se našla na njenom mestu, rekla sam sebi: „Šta god da radiš u učionici, deca te se neće plašiti i neće misliti da je nemački težak.” Nadam se da sam uspela u tome. Neki bivši đaci potrče da se jave, kad me vide. A ako želim da se to nastavi, moram da požurim u školu. A posle škole, još posla. Nadam se da ću ugurati bar malo života u pukotine.

Sreda, 24. februar 2021. godine

Opet mi sat zvoni u sedam. Odmah opsesivno počinjem da vrtim po glavi šta sve treba danas da uradim. Da odvedem ćerku u vrtić? Ne, to rade muž i pas. Da skuvam ručak? Ne, to radi muž. Da raširim veš? Ne, to radi muž. Da idem na posao? O, da. Ceo dan! To radim ja. I onda se tema dana sama nametnula: muško-ženski odnosi, muški i ženski poslovi, „feminizam”… Ovo poslednje je pod znacima navoda namerno. Nikad nisam bila ljubitelj 8. marta i karanfila. A tu je sve počelo. Ja nekako živim taj feminizam i nisu mi dragi svi njegovi segmenti. Da ne bude zabune: Ozbiljno verujem da svako živo biće ima pravo na život, slobodu i izbor. Mene muči to što mnoge „jake”, „samostalne” žene zapravo nemaju pravo na izbor. I ova dva prideva su namerno pod znacima navoda. Ja ne volim takve definicije. „Žena zmaj” je samo sinonim za aždaju. U našoj porodici je trenutno takva podela poslova i obaveza. Oba posla moga muža su ozbiljno uništena pandemijom i onda sam ja mogla i morala da preuzmem zadatak „lova plena”. Nadam se da neće tako doveka. Ja volim da mi se donese ulov iako sam vegetarijanac, volim da me neko povede, kad zna put. Nije da ga ja ne znam, ali je nekad lepše zatvoriti oči i prepustiti se. Volim da mogu da biram. To je sloboda. I tako… Sedim u školi i gledam kako deca rade kontrolni. Danas ceo dan imam kontrolne. Nije baš da ih imam ja, imaju ih učenici. Ali takva konstrukcija samo pokazuje kakav odnos većina prosvetnih radnika ima prema svom poslu. Mi sve to doživljavamo lično. Često se smejem sa kolegama, kad ih pitam šta im rade deca. Uvek sledi kontrapitanje: „Privatna ili školska?”

Četvrtak, 25. februar 2021. godine

Koji je danas dan? Ležim i razmišljam koji je dan, koja sam smena, koje sve obaveze imam danas. Posle nekoliko trenutka, misli i realnost se spajaju i shvatam da je četvrtak. To ne znači baš ništa. Dan kao i svi ostali dani, časovi između kojih će se ugurati život. Ako uspe. Danas ću između časova i časova da uguram kupovinu. Ne šoping kao zabavu, već kupovinu kao potrebu. Oduvek sam volela da kupujem onlajn, i pre pandemije. I sad mi je zabavnije onlajn, nego u prodavnici. Tamo se često dešavaju neprijatne stvari. Evo istinitog događaja od pre neki dan: Često kupujem u Maxiju. Ima jedan u mom komšiluku, pa ga smatram „mojim Maxijem”, jer sam sa zaposlenima na „ti”. Onaj veliki Maxi nije moj Maxi, ali odem tamo kada su mi potrebni organski proizvodi. Davno sam u Nemačkoj naučila da plaćam na samouslužnim kasama i koristim ih i kod nas. Dolazim do kase, vadim stvari, a prodavačica, koja je do tada nešto slagala, ostavlja posao, podboči se i stane tik uz mene. Ja pomislim da se brine da li umem, pa joj ljubazno kažem da ne brine i da može da nastavi da radi. Ona kaže da mora da stoji i gleda me, jer joj je to posao. Sva sreća, pa sam naučila da ne moram da podučavam ljude, kad nisam plaćena za to, pa joj ne kažem ništa, već „napravim facu” i nastavim da provlačim robu. Ovaj kratak dijalog je čuo i radnik, recimo, obezbeđenja, pa je osetio potrebu da koleginicu odbrani. I njega „iskuliram”, ali u sebi nisam baš hladna. Odem kući i presavijem e-tabak i pošaljem ga na adresu tipa radovasslusamo@maxi.rs. Moj muž je ubeđen da od takvih ”angrymails” nema ništa. Ali ja ih pišem, i pričam,i hoću da podučavam, i moram da menjam… Kada bih se pomirila sa lošim stvarima, ja bih sigurno prestala da postojim kao ja. Ljuta sam bila na ove radnike Maxija, jer jedna je stvar diskretno nadzirati događaje, a druga je stvar disati nekome za vrat. Naročito u doba korone. Naravno, mislim figurativno. Znate onaj osećaj kada uđete u prodavnicu, a prodavac vas prati kao da ste osuđeni lopov. Izgleda da nama diskretnost nije baš urođena. Neki narodi znaju da poštuju privatnost i lični prostor. U svakom smislu.

Petak, 26. februar 2021. godine

Tek je petak. Ja se petku ne radujem kao sav normalan svet, jer radim i subotom. Ja se radujem suboti popodne. Zato ću preskočiti ovaj petak zatvorenih očiju i uskočiti u subotu popodne. I tako su danas na rasporedu samo časovi i ni malo života između.

Subota, 27. februar 2021. godine

Subota je. Iako ne mogu da spavam duže, ja joj se radujem, jer to znači da mi za nekoliko sati počinje onaj život mimo časova. Danas ćemo se videti sa kumovima. Mnogo volim moju Bobu. Helena bi rekla da je to njena Boba, a meni je drago što tako misli. Ona joj je kao tetka. Ne. Ona joj je rođena tetka. Konačno ću kuvati, pričati srpski i uživati u porodici.

I umesto zaključka: Nije bitno da li je stvarno, bitno je da je istinito.

Autorka je MA prof. nemačkog jezika i književnosti, žena zmaj, takozvana aždaja, koja voli decu i životinje, ali ih ne jede, jer je vegetarijanka

Ostavi komentar

  • (not be published)