Nedelja, 4. septrembar 2022. godine
Iako nikad kao mlađa nisam uspevala da opstanem sa pisanjem dnevnika, potrudiću se da me ovaj sad drži bar sedam dana.
Budim se u Bačkoj Palanci. Lenjo se razvlačimo po krevetu. Sveža su jutra, a glava je pomalo luda od džin tonika. Nedelja je, a čeka nas dug dan. Sinoć smo slavili rođendan. Sastalo se društvo s raznih strana, Novosađani, Palančani, ali i moji Pančevci. Volim okupljanja, volim da usrećim ljude, a po njegovom osmehu znam da sam uspela u tome.
Prva polovina dana nam se svela na sređivanje kuće, vraćanje tanjira i čaša na mesto. U ovoj kući već dugo niko ne živi i dopalo mi se da bar na dan glumim domaćicu kuće, pa zato i želim da sve vratim tamo gde sam i našla.
Na nedeljnom smo ručku kod Nikoline mame. Skuvala je žena sve, pa još i šufnudle napravila. Mogu slatke, mogu slane. Ja biram sa sosom od paradajza jer već treću godinu izbegavam šećer (i dobro mi ide).
Volim Snešku jer mi uvek nešto novo kaže o Nikoli kad je bio dete ili mi pokazuje stare fotke. Naravno, tema je i Eurobasket na kom Srbija igra veoma dobro. Svi smo iznenađeni igrama pojedinih igrača i nadamo se finalu.
Popodne se vraćamo za Pančevo. Starka, moja baka Slovakinja, nas čeka s kafom, a mi nosimo tortu. Osećam se kao one žene pre dvadeset godina. On vozi, a ja držim tortu na kolenima i trudim se da ostane u jednom komadu, a da se usput ne uflekam ili ulepim. Tu istu tortu sam u petak veče pravila mnogo duže nego što sam planirala jer sam od iskusnijih drugarica tražila recept „za neku brzu, laganu tortu” i stvarno želim da dođe kod starke u jednom komadu i da joj pokažem svoje „remek delo”. Smešno je stvarno, ali nisam vična s tortama. Niti ih jedem, niti pravim.
Iako je kviz veče, veče provodimo uz TV. Kasno smo se vratili, a ekipa se nije okupila za Kviz 64, pa ostajemo kod kuće. Euforija oko Eurobasketa se zahuhtava, ali rekla bih da su mnogima koji prate sport u stvari najveća preokupacija sada Paninijeve sličice za Svetsko prvenstvo u fudbalu. I nas dvoje smo preokupirani time. Lepimo ih i dogovaramo menjažu.
Ponedeljak, 5. septembar 2022. godine
Standardna gužva ponedeljkom ujutru na putu Pančevo – Beograd. Vozim Novosađanina na Prokop, beogradsku železničku stanicu. Brzi voz Soko stiže za tridesetak minuta do Novog Sada. Počinje svako svoj radni dan i radnu nedelju.
Drugi smo razred. Nama je ovo prvi pravi radni dan. Svi su na okupu i energija je na nivou. „Učiteljice, zašto više nemate crvenu kosu?” Ovo je odeljenje s kojim sam provela celo prošlo polugodište, a sada krećemo u novu avanturu. Ispituju me šta će učiti novo, kada krećemo sa „puta”, zašto je raspored ponedeljkom isti kao prošle godine i šta ćemo raditi na likovnoj sekciji i kada ću ih voditi u akvarijum.
Dan u školi brzo prolazi. Vozim kući jer mi je ponedeljak uglavnom najužurbaniji dan. Kao, odmorila sam se tokom vikenda. Živim s roditeljima koji su sada na moru. Blago njima. Zbog toga imam obavezu da dok nisu tu hranim mačke, koje čak i nisu naše, ali redovno svraćaju na poselo u naše dvorište i mjauču, i kuce, dve vesele crne devojčice i starog Žuleta. Jurim kod starke na ručak, pa u Shape na trening, pa na privatni čas.
A da, digla sam roletne i otvorila prozore, dobro je. Bar će se kuća izlufitirati.
Stižem kući, napolju mi već nekako miriše na jesen. Uspevam taman da skuvam kafu i uključim basket. Igra Srbija, a to je poseban doživljaj.
Današnji dan ko prava musaka: red obaveza, red zadovoljstva pa tako puta dva. Ovaj pegleraj što mi je mama ostavila je začin ili onaj „final touch” što bi rekao mili mi pjevač Knez.
Utorak, 6. septembar 2022. godine
Nemam prvi čas. Pomislio bi čovek da ću da spavam duže. Jok. Pišem crtice za današnji roditeljski. Početak je školske godine i operativne stvari ću ispričati brzo. Ima onaj drugi problem, u odeljenju, ali o tome neću ovde.
Dan prolazi sporo i u iščekivanju roditeljskog, a nakon toga ova zgažena krpa juri kući. Nikola je tu, pa svraćamo do Aviva. Za vikend imamo rođendane pa biramo poklone, ali tražimo i novu česmu za kupatilo koju ćemo nekako, morati da zamenimo do povratka mornara. Veče je uobičajeno. Lepimo sličice, klopamo picu i pijemo vino. Igra Srbija. Zaspali smo pred kraj utakmice, nije do vina, roditelji su zaista bili naporni. Sva sreća košarkaši su dobili Izrael pa nas nije dočekalo iznenađenje ujutru.
Sreda, 7. septembar 2022. godine
Nekako kad dođe sreda, lakše se diše. Pola je prošlo, imamo još ovoliko. Za početak, stanje redovno. Od jutra škola, popodne trening i po koji privatni čas. Gradivo mi šeta od drugog pa sve do petog razreda, ali đaci su odmorni pa još uvek svi slušaju i imaju želju da se dokažu i pokažu i da prve ocene budu odlične.
Gledam kako da iskoristim onaj 11. novembar za neki beg odavde i odmor. Obišli smo par agencija. Potrebno mi je nešto blizu i da ne košta mnogo. Biće verovatno opet Budimpešta, ali i dalje me drži ona poseta mađarskoj prestonici u februaru ove godine. S uzbuđenjem čekamo i voz do Budimpešte. Koliko bi to bilo strava. Beograd – Novi Sad – Budimpešta. A još ako izdejstvujemo da se vrate i redovni polasci voza iz Pančeva. Ihahaaj, gde će nam biti kraj?
Kupili smo i česmu. Moram ovo da vam napišem. Lepa baterija, lako se namešta. Tako bar kaže moj tata na viberu. U stvarnosti je malo drugačije. Za početak, u potrazi smo za alatom. Ima sve, ali „vidi tamo u ormanu, u podrumu, imaš i u traktoru”. Ključevi raznih veličina, papagajke, sve sam savladala. Nikola pokušava, ja asistiram, ali ne ide. Primorani smo da u devet uveče pozovemo majstora da tata ne bi morao da majstoriše čim se vrati. Super majstor. Neće pivo, rakiju, ali mu treba stara česmu koju nam je drpio. Bukvalno drpio. Šta ćeš, mladi, neiskusni, a uslužni.
Veče završavam ribanjem kupatila, ali sada bar znam šta ću kupiti Nikoli za rođendan. Kofer s alatom.
Četvrtak, 8. septembar 2022. godine
Hladno je i teško mi je da ustanem. Na telefonu poruka u viber grupi Razdragane, koleginica javlja da ima temperaturu. Najverovatnije korona. Opet ta korona. Ceo dan na poslu sam na dva fronta, u II-1 i II-2 pa mi dan u školi preleće.
Moji se večeras vraćaju s mora. Želim da sredim kuću, a imam i privatne časove koje moram da odradim. Ishendlovaću sve, kao i uvek. Na časove plesa u Beodensu i dalje ne stižem da se organizujem i krenem u ovoj sezoni. A divno mi je tamo. Ponovo plešem, posle 13 godina. Grupa je mala, sve zaljubljenici u ples i odlično se slažemo.
Mama javlja da su blizu i kupim ih kod Grge taman u pauzi za poluvreme. Odmorni su i nasmejani. Ovo mi je najvažnije. Kao neko ko je prvi put putovao u Grčku na more, oduševljeni su girosom, Grcima, morem.
Dobijamo i Poljake. Pet utakmica, pet pobeda. Gde ćeš bolje?! Čitam komentare na sajtovima. Odmah smo svi poleteli. Vidimo Orlove u finalu, ovo je ekipa za medalju, niko Tea više i ne spominje. Čekamo nedelju i osminu finala. Iskreno se nadam da neće biti ono “ko visoko leti, nisko pada”. Pu pu.
Ležem kasno jer je mama puna priča i doživljaja pa se smejemo. A da, jeli smo i burek.
Petak, 9. septembar 2022. godine
Opšta ludnica sa ovim sličicama. Napravila sam viber grupu i tu se dogovaramo. Kažu u grupi, dobro se neko setio da napravi. Mislim se, a ko će nego ja. Zaljubljenik u sport, fudbal, neko ko se druži sa fudbalerima i voli da ih okuplja. Oni koji me znaju, znaju da sam organizator Memorijalnog turnira „Igrajmo za Milku”, koji se održava svakog juna. Ovo sakupljanje sličica me vraća u to neko davno vreme kada smo Milka i ja zajedno kupovali, skupljali, menjali se, tapkali i lepili. Baš taj album iz 2010. sam završila za njega. Ne znam, verovatno sam zato toliko zaluđena i posvećena.
Danima se jurimo po gradu, menjamo. Iako do Svetskog ima više od dva meseca, svi kao da se takmičimo ko će pre da popuni album. Ima ovih što kupuju po cele kutije. Nemojte, ljudi, bezveze je. Gubi se ona čar koju osetiš menjenjem kada nabaviš npr. Mesija ili Ronalda ili onu poslednju koja ti fali da popuniš reprezentaciju. Ili bar ja tako to vidim.
Vozi me Soko u sedam sati za Novi Sad. Ovde pada kiša, razbija. Ne može se dobiti taxi. Kasnimo na rođ jer smo se, jelte, menjali i lepili sličice u album. Kao deca smo, ali strava je, svi veliki sad to rade. Nemojte me ubeđivati u suprotno. Hvala.
Subota, 10. septembar 2022. godine
Mrzim kada me alarm budi i subotom. A tako je bilo danas. Dogovorili smo u grupi za menjažu u Pančevu, a nisam računala na to da ću kasno leći, da će mi biti baš lepo i toplo da ležim, da će padati kiša i da će nam trebati više vremena da stignemo.
Vozimo za Pančevo. Doručak smo obavili ekspresno i tanano – čitaj jeli smo pahuljice, ali Starka je najavila da će za ručak praviti „pirohe”. Pokušaću da objasnim. To je kao preklopljeno testo, tašnice, koje su unutra punjene pekmezom, obarene u vodi, a zatim posipane makom i šećerom (u mom slučaju medom). Kod nas se toga napravi velika količina jer mnogo volimo, a sada su tu i ujka, ujna i brat iz Australije pa je dupla mera obavezna. Nisam napisala, ali i pre neki dan je kuvala rezance s kupusom i opet šećerom, naravno.. Stvarno, Starka, daj malo neki kuvani kupus ili boraniju bez mesa, čorbu. Jeste da je prošlo leto, ali treba liniju održavati.
Ovaj dnevnik završavam onako slatko i s lepim dogadjajem. Kumić slavi veliki sedmi rođendan u igraonici. On je moje prvo dete, prvi bebać u društvu, a sada je već veliki momak, prvak, a ima i simpatiju. Na rođendanu je bilo bučno, veselo. Deca su skakala, igrala se i bila nasmejana. Oduvali smo sedam svećica i poželeli slavljeniku još mnogo, mnogo osmeha i desetostruki broj svećica na torti.
Lepih fotki u telefonu i punog stomaka, odjavljujem se iz ove pisanije. Nadam se da sam uspela da odgovorim na „temu” i zahvalna sam redakciji što mi je dala ovu priliku. Moji dani su mahom ispunjeni i vrlo slični, ali ja uživam u njima. Budite dobri i navijajte za Srbiju na Eurobasketu.
Autorka je učiteljica, vatreni navijač reprezentacije Srbije, dete u duši, zaljubljenik u hranu i život
