Nedelja, 16. oktobar 2022. godine
Nedelja je dan za odmor, većina tako misli.
Odmor malo od sveta, od vesti koje nas okružuju, odmor za nedelju koja stoji pred nama.
Ovu nedelju sam odlučila da provedem uživajući u onome što volim. Pomislila sam da ću je provesti šetajući psa i čitajući knjige, ali na moje veliko zadovoljstvo u našem gradu je organizovana još jedna salsa žurka. Ovoga puta od 14h, želeći da uhvate još tople zrake sunca.
Kafe „Galerija” nije kafić koji posećujem, ali lepo su uradili baštu i veoma je lep prostor za salsu. Omogućili su školi Salsa Cubani da tu održava žurka napolju, bez njih žurke bi se i dalje održavale unutra, ali zašto kada možemo provesti lepo vreme i uhvatiti poslednje zrake sunca.
Prethodne dve godine nisu bile kao ranije. Leto nam je uvek obeležavala muzika napolju, igranke, karnevali i šetnja pored Tamiša.
Kovid i radovi su odlučili da pomute račune. Kada su počeli da rade Korzo, svi mi koji igramo salsu smo znali da više neće biti žurki u Domu kulture, ni napolju, a ni unutra. Zato ova žurka je donela sećanja na stara leta, druženja i igranje uz ritam Kube.
Ponedeljak, 17. oktobar 2022. godine
Ustajem ujutru, standardno vreme za ustajanje mi je 6h. Polako ustajem, spremam se i izvodim psa napolje. Ovoga puta nije mrkli mrak, svetla su popravili ili samo odlučili da i neki ljudi idu na posao, ustaju ujutru da odrade obaveze koje imaju.
Sada po prvi put vidim normalno šahtove koji nedostaju, a gde lako može neko upasti.
Osim mraka, šetnja nam se preterano ne razlikuje od ostalih. Krenemo sa košarkaškog terena gde moj pas Beki vidi sve svoje drugare, njenog druga Tobija, bez kog ne može. Posle se spuštamo ka Tamišu, gde srećemo još jednog druga Boru sa kojim isto obožava da se igra. Posle njenog srećnog igranja, zadovoljne se vraćamo kući.
Iako je bila zadovoljna, ubrzo traži popodnevnu šetnju. Nisam mislila da će se nešto razlikovati, ali kada vam pas lutalica koji je nekad imao kuću i vlasnike priđe i traži da se pomazi jer mu toplota ljudske ruke nedostaje, pa mu onda date malo hrane i nastavite dalje misleći da će tu ostati. Ali on krene još više da vam prilazi, a onda želi da se igra, pa uzme povodac iz vaših ruku i krene da vodi vašeg psa. Znala sam da je Beki zavodnica, ali još mi se nije desilo da je pas uzme za povodac i krene da je otima.
Na svu sreću Natalija je došla da spase dan.
Utorak, 18. oktobar 2022. godine
Nema veće sreće kada ti studije počnu na fakultetu, a ne online. Dve godine studiranja online, bez prakse, mnogo mi je teško palo. Cela situacija koja je počela strahom, uvijeni maskama, strahom za zdravlje porodice, dece i odraslih. Ova godina se vraća u normalu. Fakultetski amfiteatar je popunjen.
Iako me je ovaj utorak usrećio, i dalje će mi biti najgori dan u nedelji, bez obzira na to što je ponedeljak proglašen kao najgori dan u nedelji. Za mene će ostati utorak, jer je utorak dan koji samo postoji i nema nikakvu svrhu.
Sreda, 19. oktobar 2022. godine
Sreda je dan za rad, malo studentskih poslova preko omladinske zadruge. Koliko god da se mizerno plaćaju, ipak se mogu uskladiti sa studijama i zaraditi neki džeparac. Taman pomislite da je petkom i vikendom gužva u buticima, ali varate se, nekad sreda osvoji tu medalju za najveću gužvu, iako nije dan za plate.
Radeći u Zari i to još u „Galeriji”, opet neka galerija u mom životu, videla sam svašta. Od mušterija koji se deru na zaposlene, do nekulturnih devojaka i žena koje nose po 20 stvari i samo im ispadnu iz ruku, okrenu se i nastave dalje, ostavivši to na podu. Naravno tu uvek pobeđuju mušterije koje imaju neke komentare da dobace, ali im moje koleginici ne ostanu dužne. Tako je jedna žena izašla iz kabine, ostavila, naravno unutra po 20 razbacanih stvari i okreće se ka mojoj koleginici i kaže „Vi ste ovde postali džungla kao radnja u Knez Mihajlovoj, ništa se ne može naći”, a na to će koleginica „Džungla smo zbog vas… životinjo!!”
Teško je bilo ne nasmejati se. Mislim da je ovde na kraju uvreda bila za životinje, jer su životinje znatno pristojnije nego kupci koji dolaze. A ima ih svakakvih, od nekih influenserki koje misle da svako treba da ih zna i stalno govore „Da li ti znaš ko sam ja?”, a uvek naiđu na moje zbunjeno lice, jer su iste kao i svake druge, kosa ispeglana, izgleda kao metla, preterano našminkane bez ukusa. Stvarno mislim da ne treba da poznajem taj deo sveta, a i za mene su kao i svaki drugi kupci.
Teško je doći do glasa u ovoj zemlji kada želiš da se razlikuješ i da budeš samo svoja.
Četvrtak, 20. oktobar 2022. godine
Dan kao i svaki drugi započet u 6h sati, šetajući psa, posle odlazak na fakultet, kasnije učenje, a posle spremanje za još jedno kvizno veče. Pab kvizovi su u poslednje vreme privukli kako starije, tako i mlade da se sa prijateljima oprobaju u proveri znanja. Tako i ja sa svojim prijateljima idem četvrkom da se malo zabavim, naučim nešto novo i vidim šta treba da još malo izučim. Nekad nam pitanja legnu, nekad ne, ali lepo je učestvovati.
Petak, 21. oktobar 2022. godine
Ovaj dan sam odlučila provesti u prirodi.
Umesto šetnje po naselju, odlučila sam sa sestrom Natalijom i psom Beki otići na Čardak.
Jedno čarobno mesto, lepo za provod sa prijateljima, porodicom ili prosto sa kućnim ljubimcima. Ima puno terena za košarku, fudbal i odbojku, trava oko tih terena je prelepa, slatka za neki piknik, ako neko odluči da dođe u popodnevnim satima. Natalija i ja smo odlučile da prepešačimo dve staze od po tri kilometara. I tako nas tri pođosmo zajedno sa još nekim psima koji su nam se pridružili.
Pošto je Natalija morala raditi u određeno vreme, nismo mogle da sedimo čitav dan i uživamo u prirodi.
Zato sam popodne odlučila da posetim hipodrom u Beogradu, gde sam ranije volontirala. Učila da treniram konje i radila sa terapeutskim konjima. Konjima koji su za decu sa smetnjama u razvoju. Učeći od teraputa koji je najbolji pristup, kako konjima, tako i deci.
Lepo je osetiti se slobodan, videvši kako konji slobodno trče, uživaju u slobodi, kako im griva leti po vetru.
Takođe je divno videti da se deca smiruju u prisustvu plemenitih životinja.
Naravno u državi ništa nije idealno, tako nisu ni štale, negde propada krov, negde nemaju grejanje, čak nema ni toaleta, nešto što je osnovna životna potreba, pa se zimi ljudi smrzavaju radeći u štali i trče u obližnji kafić koji zapravo nije blizu, ali lepo je znati da su ljudi požrtvovani i da žele omogućiti deci terapije koje su im potrebne. To naravno nisu primarni tretmani za decu, ali kao dopuna tretmanima jesu dobri, pomažu deci da budu u svom ambijentu, okruženi prirodom i životinjama.
Ovaj dan je proleteo okružen prirodom, videćemo šta donosi sutrašnji dan.
Subota, 22. oktobar 2022. godine
Ove subote Natalija, Maja, Ivana, Saška, Vladana i ja idemo na mali vikend u Suboticu.
Prvi put sam u poseti Subotici, obišla sam mnogo gradova u Srbiji, ali Subotica nije bila jedan od njih.
Gužvu koju viđam svaki dan u Beogradu zbog fakulteta, a sad ta gužva prelazi i u Pančevo zbog blizine Beogradu, bilo mi je potrebno pobeći.
Subotica je grad koji treba doživeti. Okružen trgovima, zelenilom, prelepom arhitekturom. Trenutak gde vas gradska kuća podseti na muzej kinematogragije u Torinu. Jeste da građevine nisu ni približne, ali lepo je vratiti se duhom u Italiju u kojoj sam bila letos. Vratila sam se lepoj, velelepnoj, dekorativnoj arhitekturi. Arhitekturu Subotice karakteriše stil art nouveau, ispunjen dekorima. Svaka vrata su lepo oslikana, vitraži na staklima prelepo uređeni, ispunjeni pričom, tako da sve deluje čarobno. Enerijeri su urađeni sa ukusom, velelepni, ali svedeni.
Grad je ispunjen muzikom, prirodom, osmesima ljudi, ali i mi kao grupa smo poneli fantastično raspoloženje.
Veče smo provele uz dobru muziku, u duhu umetnosti, slušajući Kate Bush, Kim Wilde i naravno igrajući društvene igre.
Lepo je biti van Pančeva i udisati drugačiji vazduh.
Autorka je sanjarka, velika obožavateljka knjiga, plesa, prirode, putovanja…
