U ravnici nije dosadno

Objavljeno 23.01.2022.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 16 mins

Nedelja, 16. januar 2022. godine

Potpuni predah od proteklih dana.

Jutro nedeljom podrazumeva porodično valjanje po krevetu i mazuljkanje sa decom. Plan za danas je da se provedemo van kuće, aktivni, bez obzira na vremenske uslove, jednoglasno se dogovaramo da je to klizanje u ledenoj dvorani „Pionir”. Ne zna se ko je srećniji, deca ili mama i tata. Mlađe dete Vasilije, za koji dan puni pet godina i prvi put je stao na klizaljke, uspešno. Doduše, bio je kao Bambi na ledu, ali vredelo je truda, dopalo mu se. Moja devojčica Kalina i ja uvek se uživimo dok klizamo i to u omiljene uloge Tese i Skota, kanadskog klizačkog para i aktuelnih olimpijskih šampiona u umetničkom klizanju, čije smo izvedbe na ledu nebrojano puta gledale na jutjubu.

Po povratku kasno poslepodne koristim za lenji odmor. Uključujem za svoj gušt film. Dvoumim se između sjajnog Short Cuts (1993), čuvenog američkog režisera Roberta Almana ili Point Blank (1967) i za mene najveću facu Li Marvina. Što bi Bajaga u pesmi rekao: „Klasiku voli onaj ko razume”.

Kraj dana je rezervisan za neophodno generalno kupanje i sređivanje za predstojeću radnu nedelju. Peru se kose, sečem 60 noktiju, biramo šta će ko obući ujutru i propeglam ako ima šta.

Ponedeljak, 17. januar 2022. godine

Još uvek nije svanulo. Ustajem pre 6, kao i svakog drugog radnog dana. Nije mi bogzna kako teško, ranoranilac sam uvek bila. Danas je prvi je dan škole nakon zimskog raspusta. Deca su spremna za polazak, pa svako svojim obavezama. Nemanja je pre nas troje otišao na Beovoz i pravac posao. Vraćamo se u rutinu. Malo su se potukli na vratima dok smo izlazili iz stana. Napolju je vedro i hladno. Uzimam iz garaže zgrade u kojoj stanujem svoj bicikl, kojim najefikasnije funkcionišem do posla i nazad. Vasilije seda na partreger sedište, a Kalina stoji sa školskim rancem na leđima. Guram ih prvo do vrtića koji je srećom odmah iza zgrade, pa nas dve nastavljamo put škole i posla. Vozim sporo i pažljivo, prilično je klizavo ovako rano. Ćaskamo i uživamo. Danas sam se doterala za posao, na glavi imam moju crnu šubaru od prirodnog krzna, koju sam sebi kupila od prve plate pre trinaest godina u krznari u ulici Žarka Zrenjanina, crveni kaput i crveni ruž na usnama koji je možda malo kič u 7 sati ujutru, ali ne marim, ja se dobro osećam.

Završen je deo dana koji se mora odraditi. Još uvek puna elana, čekam onaj zanimljiviji deo, odlazak na triatlon trening plivanja. Sat vremena koji se resetujem od svih obaveza. I Vasa i Kalina idu sa mnom. Vasa na obuku neplivača, a Kalina u školicu triatlona sa ostalim sjajnim klincima kod trenera Nikole Vincera, mog dugogodišnjeg prijatelja, čoveka velikog srca i vazda dobrog raspoloženja. Prijao mi je trening kao i uvek.

Povečerje je deci ranije nakon plivanja, umorili su se.

Utorak, 18. januar 2022. godine

Opet sve istim redom, na bicikl, razvezi decu pa na posao, ne kasnim, stižem tačno na vreme u 7:30. Koleginica nas je obradovala donevši nam za doručak domaće kobasice od divlje svinje, pinđur i čvarke. Istrčala sam iz zgrade samo do pekare „Bistro” po vruće kifle sa kimom. Doslovno je bila petnaestominutna eksplozija ukusa.

Jedem bez griže savesti, moram priznati, jer je trening trčanja danas posle podne u Narodnoj bašti, treba snage po ovoj zimi. Trčanje zimi posebno volim, zgodno je za dugoprugaše. Prisećam se poslednjeg od tri moja istrčana maratona (42 kilometra), bio je baš po ciči zimi u Moskvi, uoči pandemije. Moskva, tako impresivna, remek-delo ruskog klasicizma i nove umetnosti. Beskrajno velika, živa, organizovana i čista. Budi sva čula. Start maratona je bio na olimpijskom stadionu Lužnjiki rano pre podne. Spoljašnja temperatura je u minusu ispod nule, onako po ruski. Na startu je bilo dvadeset hiljada maratonaca iz svih krajeva sveta. Trčala sam sa mojim dragim prijateljem Dekijem Jelačom. Trasa maratona je obuhvatala najpoznatije znamenitosti, pored Crvenog trga i crkve Svetog Vasilija Blaženog, Kremlja, Boljšoj teatra, fascinantog Hrama Hrista Spasitelja, Puškinovog muzeja, parka Gorki, Lomonosov univerziteta i niza drugih građevina, ulica i parkova. Pogledom sam upijala svaki pretrčani kilometar. Adrenalin je bio na najvišem nivou. U cilju preplavile su me emocije, ispunila sam svoj san. Deki je kroz osmeh dobacio: „Kad doživiš ovako nešto, više nisi isti čovek”. Zaista je tako! Naša podrška i verni navijači Vaska i Nemanja su nas nakon njihove višesatne šetnje dočekali i produžismo u popularni Hard rock cafe na zasluženo pivo.

Deca večeraju pa igramo „Čoveče, ne ljuti se!” Deset minuta se stvarno niko nije ljutio, a onda je bilo svašta…

Kalini se još ne spava, čujem je iz sobe preslišava se tablicu množenja. Vasi čitam stoti put po želji Diznijevu knjigu Mačke iz visokog društva. Slatko smo se uspavali zajedno.

Sreda, 19. januar 2022. godine

Bogojavljanje je. Lep praznik, praznik nade kao i uobičajan radni dan bez puno sekiranja.

Na kratko sam sa posla otišla do Crkve sa dva tornja, tačnije Crkve Uspenja Presvete Bogorodice po Bogojavljansku vodu. Ulazim u kuću, uključujem radio koji mi je moj Nemanja poklonio za rođendan pre par godina, vredi svaki dinar. Taman počinje da svira Smak „Bluz u parku”. Vreme je odjednom stalo na tih sedam minuta slušanja koliko i traje pesma. Dirnu me u dušu. Smak je moja velika ljubav.

Sredom, uglavnom redovno, kao i danas, odlazim na večernji trening plivanja na gradskom bazenu. Takmičarska sezona u triatlonu startuje od maja. Uvek se početkom juna održava sad već tradicionalni Pančevački triatlon. Glavna organizacija trke je na keju ispred kafića „Voz”, anganžuju se brojni prijatelji triatlon kluba „Tamiš”. Za tu priliku se ograđuje deo za parkiranje bicikala koje uzimaju učesnici nakon plivanja u dužini od 750 metara. Nisi pravi Pančevac ako nisi plivao u Tamišu bar jednom u životu. Više puta sam se takmičila i prava je avantura zaplivati u toj ravničarskoj reci, naročito uzvodno. Vrsni veslači u čamcima i gnjurci prate takmičare duž celog plivačkog segmenta trke, pa je bezbednost svih učesnika na najvišem nivou. Po izlasku iz vode, dotrčava svako do svog bicikla, obuva se, stavlja kacigu i nastavlja vozeći 20 kilometara pored najstarije pivare na Balkanu, Vajfertove pivare, koja je nažalost zapuštena i oronula, zatim pored Crvenog magacina pa prema luci „Dunav”, vozi se više krugova. I kao poslednja disciplina koju čini jedan sprint triatlon (postoji duplo duža dužina triatlon trke u sva tri segmenta, takozvani Olimpijski triatlon) je trčanje pet kilometara duž živopisnog keja, tik uz reku. Sve generacije učestvuju, najviše je školske dece svih uzrasta, studenti i mi nesto malo stariji zaljubljenici u sport koji godinama ne odustajemo. Prava zabava i sportski praznik.

Pred spavanje sa dopisujem sa kumom Cecom koja živi u Beču sa porodicom već pet godina. Nedostaje mi.

Četvrtak, 20. januar 2022. godine

Crveno slovo je danas, veliki svetac. Predveče ćemo otići kod prijatelja da obeležimo i proslavimo Svetog Jovana.

Mom sinu je sutra peti rođendan i želi da mu napravim tortu u obliku Sneška Belića. Obećala sam da hoću. Mada, lakše mi je da naručim u poslastičarnici, ipak napravićemo je zajedno čim se vratim sa posla i on iz vrtića. Nacrtao je specijalno za mene crtež, dvojicu Čiča Gliša, jedan ima tri crne dlake na glavi i to je on, a drugi ima tri plave dlake na glavi i to sam ja. Uokvireni smo u crvenom srcu. U malim znacima pažnje ništa nije malo!

Kuhinja je nakon napravljene torte prljava do plafona, slavljenik musav i umazan od šlaga, čokoladne mrvice i ostala pipava dekoracija je svuda okolo. Ali misliću o tome sutra.

Moram se što pre uljuditi i krenuti jer žurimo na slavu. Jedva čekam da popijem pivo.

Stigli smo, nas desetak na okupu, stara ekipa i dragoceni trenuci. Prizor okupljanja, slavlja i radosti je skoro zaboravljen. Reč po reč, zalogaj po zalogaj, gutljaj po gutljaj i vreme je za polazak. Svi smo se uželeli jedni drugih. Vidno raspoloženi i Bogami pripiti krenusmo da se razilazimo svako svojoj kući.

Bio je ovo dug dan.

Petak, 21. januar 2022. godine

Izdržala sam nekako radni dan od osam sati i krećem konačno sa posla. Od jutros mi se vrzma po glavi i pevušim u sebi veselu pesmu „Friday Im In Love” – The Cure. Usput do kuće, kao kolekcionar, obavezno svakog petka na trafici kupim srpski superbrend Politikin Zabavnik.

Na današnji dan pre pet godina, divni doktor Rastko Vasić, carskim rezom, na svet je doneo Vasilija. Žurka je već najavljena za društvance iz vrtića. Doći će deca kod nas u kuću. Omatorio je brzo, već peti rođendan slavi. Pravim užurbano sa pomoćnicom Kalinom male sendviče po starom dobrom običaju od baget hleba, margarina, šunke, rendanog kačkavalja i  na vrhu po par kolutića kiselih krastavčića. Svi smo ih voleli, ne može da se pogreši sa ovim rođendanskim izborom posluženja.

Omiljeni ujka Bane dolazi prvi, donosi kućni bioskop – projektor za gledanje filmova i crtaća na zidu. Doživljaj pravog bioskopa iako su u sobi. Klinci će sigurno biti oduševljeni.

Već je 10 sati, rođendan je u potpunosti uspeo. Uvaljujem se u fotelju u dnevnoj sobi, toliko sam umorna da ne znam kako ću uopšte ustati i kontam kako moram haos u stanu da sređujem do sledećeg vikenda nakon što je protutnjalo desetak petogodišnjaka kroz nju.

Subota, 22. januar 2022. godine

Dok pravim proju pijuckam kafu s nogu i iskradam se iz kuće u 7:30 na standardni trening plivanja subotom dok ostatak ukućana spava čvrstim snom. Isplivala sam se i razmrdala pošteno. Vraćam se oko 9, ekipa tek ustaje, nisu ni primetili da sam bila odsutna.

Deca obavljaju jutarnje rituale pa smo raskitili novogodišnju jelku, verovatno je bila najšarenija u komšiluku. Ćerka odlazi na čas pevanja sa horom.

Moji su nas zvali na raniji ručak pa su me spasili današnjeg kuvanja i motanja po kuhinji. Slobodno vreme do ručka provodim u horizontali gledajući alpsko skijanje na Eurosportu kao uvertiru u predstojeće zimske olimpijske igre koje će se održati ove godine tokom dve nedelje februara u Pekingu. Pravi raj za oči i odmor za dušu. Strastvena sam ljubiteljka zimskih sportova, naročito skijanja i ski skokova. Još kao dete u kući su se svake zime gledali ski skokovi i čuvene novogodišnje „Četiri skakaonice”. Tradicija je nastavljena.

Moj dragi je predložio da damo sebi oduška i odemo na večeru negde u gradu. Bira kafanu „Kordun”, dobro poznatu pravim gurmanima i specijalitet kuće – svinjsku barenu kolenicu sa renom. Zadovoljno se slažem jer još uvek imam osećaj gladi nakon jutrašnjeg plivanja. Kad smo u tom kraju nastavljamo na koju partiju bilijara kod našeg dragog Baneta u omiljeno mesto za večernji izlazak – kafić „Babis”.

Subota je u dobrom raspoloženju privedena kraju…

Autorka je majka, sestra, supruga, tetka, iz hobija triatlonka i maratonka, po zanimanju diplomirani ekonomista i zaljubljenik u prirodu

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

One Comment to: U ravnici nije dosadno

  1. Zeljko Tesanovic

    23 januara, 2022

    Bravo. Lepo napisano. Jel’ to stalna rubrika? Odakle ti tu? Hoće li biti još tekstova? Lepo, lepo.

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)