Nedelja, 13. mart 2022. godine
Najgori dan u sedmici. Gori je i od ponedeljka, jer si tad već suočen s obavezama, a nedeljom sediš i čekaš novu radnu nedelju. Sve je mrtvo, sija sunce, ali duva vetar (košavo, imaš li druga posla?!). Imaš slobodan dan, ali provodiš ga nekvalitetno jer nisi pametan kako da se organizuješ zato što si mrzovoljna Bojana. I čemu služi vikend kad traje dva i po minuta?! Petak je npr. jedan baš super dan. Radiš lagano jer znaš da ideš kući i sutra ti ne zvoni alarm. Petak nije vikend, ali je lepši od njega jer čekaš (sreća je lepa samo kad se čeka).
Bojana, ustani iz kreveta, prestani biti džangrizava, pojedi omlet i prošetaj do grada!
Grad je bučan, malo sam se unervozila. Spustiću se na kej, tamo nema automobila sa „sva četiri upaljena samo da nešto završe”.
Da, sija sunce, čak i ne duva vetar jako. Hm, možda mi se raspoloženje popravlja, ipak je samo potrebno ustati i pokrenuti se. Mada, nervira me što je drveće preko puta golo, nije zeleno. Kad će proleće? I zašto sam uletela u pesak? O, super! Renovira se kej, najavili su mnogo izmena. Taman da se buka i svi ljudi presele ovde, mogli bi i tržni centar neki da otvore, pa svi lepo da pređu na kej umesto u Aviv (da, Aviv, nikad neće biti BIG u mojoj glavi)! Taman i one jadne svetionike koje je sačuvao nepristupačni prilaz da približe svima. Odlično mesto za fotogorafisanje! Možda još neki splav postaviti, nema ih dovoljno s preke strane! Ma, ionako će sve biti gotovo možda 2030. godine. A možda samo meni danas ništa ne valja?!
Odoh da čekam ponedeljak.
Ponedeljak, 14. mart 2022. godine
Uspela da se naspavam, spremila predavanja, doručkovala i popila kafu kako bih podigla svoj maleni pritisak. Čak sam i na vreme pošla na stanicu! Sijaaaa suuuunce! Ne moram vucarati zimsku jaknu, već ću obući kaput. I staviću naočare. Možda popodne spremim i ručak, sredim kuću. Do posla ću možda slušati muziku. Ili ne, samo ću uživati, jer je četrdeset pet minuta mira u sopstvenom društvu u busu do Beograda potrebno da se funkcioniše posle kako valja. Gledam kroz prozor, „mozak na pašu”… „Umetnica mora biti zdrava, biti zdrava, bit’, bit’, bit’…” O, Konstrakta, koju si pomamu napravila, ovo se nije dugo desilo. I sve je to super, ali posle više od nedelju dana meni pesma ne izbija iz glave, takoreći, proganja me. Daj, Bojana, ponavljaj stihove za prvi čas: „Stojte, galije carske, gazite… koja li je tajna zdrave kose Megan Markl?”…
Utorak, 15. mart 2022. godine
Ovo je onaj dan koji ti proleti, a ni sam ne znaš u čemu. Ustaneš, spremiš se, odeš, vratiš se, robotski sve. Ručaš, odmoriš, pustiš Slagalicu i spremaš se za krevet. Sve je isto u isto vreme. Kakva monotonija trajanja! Kakav Dan mrmota!
Sreda, 16. mart 2022. godine
Probila se kroz pesak iz Sahare i stigla na posao sva narandžasta. Danas sam posebno sentimentalna prema svojim učenicima. Proveli smo prvo čas retorike, pa onda dvočas srpskog, ali je sve na kraju prešlo u ČOS.
Oni za tri meseca izlaze iz škole. Moji đaci! Pa do juče nisu znali književni rod Romea i Julije, a danas filozofiraju o Dostojevskom! Kako su sazreli! A, sećam se kad sam dobila posao kakve predrasude sam imala. Privatna škola, možda su mali snobovi? Oni su jedva malo mlađi od mene, srednjoškolci, a ja sam jedva kratko na zameni bila u osnovnoj školi! Na kraju se ispostavilo da su oni samo visoka deca.
Nije da često ne poželim posao u državnoj školi, pa još u Pančevu, ne bih putovala ovoliko, imala bih bolje uslove. Ipak, Bojana, ti si ovaj posao dobila preko konkursa, na osnovu svog CV-ja i razgovora za posao. Neko je smatrao da vrediš i dao ti šansu. Ne moraš sama sebi objašnjavati kako se posao dobija u državnoj školi (a da nije zamena). Izvodiš svoje maturante ponosno! Eno, Tea je osvojila treće mesto na takmičenju u besedništvu!
Nije sve tako sivo (ili narandžasto).
Četvrtak, 17. mart 2022. godine
Ovo je jedan od onih dana kad imaš gomilu obaveza (pola njih si sam sebi spremio da se počastiš), a pokušavaš poslednji atom snage da izvučeš iz sebe kako bi pregurao. Onaj dan kad đake mrzi da uče, a tebe mrzi da ih učiš. Lagano se tema sa sintagmi prenela na rat u Ukrajini. Shvatili smo zajedno kako se ova tema, kao i bilo koja aktuelna tema koja nas potresa i plaši, nekako smirila u našim glavama i ne okupira nas u istoj meri kao što je pre dve nedelje. Tad su se učenici na 10 minuta vraćali toj priči, tražeći od mene neku potvrdu da kod nas neće biti rata. I drago mi je da nisu više toliko preplašeni jer se u strahu ne živi. Kad je počela korona, to je jedina tema bila, svi su živeli u strahu, brinuli zbog umrlih, a onda vremenom svakodnevne brojke, koje su bile sve veće, više nisu nikoga baš toliko plašile. Čovek valjda mehanizmom odbrane od loših stvari navikne svoj mozak i kao da blago umanji empatiju da bi mogao živeti normalno u nekoj meri.
Na kraju časa reče mali Ilija (misao koju je negde čuo): „Smrt pojedinca je tragedija, a smrt velikog broja ljudi je statistika”.
Petak, 18. mart 2022. godine
Dan je bio veseo. Bila sam raspoložena sve vreme, pa sam takva rešila da vodim drugaricu u bioskop kako bismo gledale film Leto kad sam naučila da letim. Zaista me je privukla vedra reklama. Kupile smo kokice i ušle u salu. Međutim, tamo 40 osnovnoškolaca, tri nastavnice i nas dve. Pogledale smo se. Jesmo li malo omašile u izboru filma? Deca su bila glasna, gađala se i očajnim pogledom sam upitala drugaricu da odustanemo. Ipak, posle 10 minuta filma smešile smo se zajedno s decom. Izašli smo veseli, i deca i mi, i pevušile smo čitavo veče pesmu Osmijeh. Konstatacija moje drugarice jeste da su se deca poistovetila s glavnom junakinjom, a nas dve s njenom bakom. U to ime smo se kucnule čašama s vinom. Najteže je biti tinejdžer!
U povratku sam prošla pored Doma omladine i kroz otvoren prozor čula zvuk harmonike s probe KUD-a ,,Stanko Paunović”. Osetila sam veliku setu, ljubav prema folkloru valjda nikad ne prođe. Cupkala sam par sekundi u ritmu dobro poznate koreografije, a onda nastavila kući s osmejkom.
Lep dan!
Subota, 19. mart 2022. godine
Ona jedina radna subota u mesecu, ali dovoljna! Ipak, odlučila sam da ostatak dana provedem napolju na keju i uživam. Jela sam girice i dozivala proleće. Ne mogu da dočekam ono toplo sunce i da kajakom odem do svetionika, pa onda nazad do Železničkog mosta. Čaplje, zmijice, komarci, ribolovci, sunce, voda, čokoladica i ja.
Gledajući tako u Tamiš, primetila sam da sve patke plivaju u paru. Pretpostavljam da je ova lepša mužjak. Ima baš lepe boje, prelivaju se plava i zelena (baš kao ona naftna mrlja 10m uzvodno).
Kako grane sunce, tako se smanji broj stvari koje mi mogu pokvariti raspoloženje (osim možda ovog smeća koje pluta ili životari po travi i svemu živom!).
Drži me entuzijazam da ću izaći večeras u „Kupe” ili u „Voz” i tako otvoriti sezonu života bez korone i sertifikata posle 20č.
Ipak, neću ništa sebe forsirati. Ostaću danas spontana!
Autorka je profesorka, a pomalo i nastavnica srpskog jezika i književnosti, lokalpatriota
