Doručak sa Ilkić

Jovana Ilkić
Objavljeno 26.07.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 16 mins

Nedelja, 19. jula 2020. godine

Čovek je životinja koja uporno ide protiv svojih nagona, nakon čega još upornije preispituje svoje nezadovoljstvo. Odavno ne volim nedelje, u mojoj porodici nedelja je dan za loše vesti. Loše vesti preboljevam radom, zato nedeljama najviše radim. Dajem sve od sebe da pripremim ostale dane toliko dobro, da ništa ne može da ih skrene sa puta. Volela bih da vikend traje duže, ali čini mi se da svaki atom snage ulažem da proleti.

Umorna sam. Znam da nisam zaokružila sve ambicije, i da me ubrzo očekuje novi početak, praćen novim opterećenjima. Pišem ove reči tražeći dobar razlog.

Čini mi se da svi igramo važne uloge u razvoju onih oko nas, iako deluju sporedno i sporadično. Dovoljno smo zreli da budemo svesni toga koliko je život nemilosrdan, ali ne možemo ga nazvati okrutnim. Život je ono što jeste, prosto. Samo mi, kao narcisoidna bića, očekujemo poseban tretman od svega, pa i života. Bog nije stvorio ljude, ljudi su stvorili njegove fotografije. Srećom, ljudi stvaraju i muziku, svoju najbolju posledicu.

Ponedeljak, 20. jul 2020. godine

Ponedeljak je zapravo jedini dan za koji sam uspešno pripremljena. Ništa me ne može iznenaditi, pa čak ni to koliko je život jedne mlade žene izazovan. Poslednji put pre ovog, kada sam se nalazila na sceni slobodnih, bila sam devojka i čini mi se da sam bila manje zgrožena načinom na koji se svet ophodi prema meni. Sada, kao mladoj ženi, bolno mi je što sam doživljena kao parking za invalide, prostor za pogrešno tumačenje iskrenosti. Nekada je veoma teško biti sam, ali rekla bih, i dalje lakše nego u teškom odnosu.

Čini mi se da mi svet nije oprostio nijedan gram ženstvenosti koji preliva adekvatni i odobreni minimum, kao ni moj glas, želje i misli. Žena koja ima čvrst stav, nezavisno od volje muškarca, sposobna je i na nekom svom putu, posmatrana je kao NLO – s malo radoznalosti i dosta straha, kako niko ne zna šta može učiniti u sledećem trenutku. Zato gazimo.

Lov na veštice možda više ne podrazumeva spaljivanje žena na trgu, ali i dalje je prisutan. Svakoj veštici, odnosno ženi koja odskače tražimo mane, lepimo odvratne reči i pokušavamo da je izmestimo iz koloseka, možda iz zavisti, možda iz straha da će ugroziti ono što mislimo da nam pripada. Možda je adekvatniji naziv lov na ’drolje’, zato što su uvek nevini oni koji love.

Utorak, 21. jul 2020. godine

Nedostaju mi ljudi, najviše da se smejemo zajedno. Mnogi aspekti komunikacije su dosta funkionalno preneti online. Naravno, što bi mnogi rekli: Nije to, to – ali dalje međusobno mazimo kičme, podsećamo se da postojimo. Ipak, nedostaje mi smeh u fizički opipljivom društvu, onaj od koga je svima oko nas malo neprijatno, gde grokćemo i grcamo, pa bude još smešnije. Ima nečega u teškim situacijama što pokreće na sprdnju. Možda jer je težina situacije refleksija stanja uma, u mojoj porodici kada je teško, izlazi se iz toga smehom.

Teško je proceniti šta će biti sa zemljom, bolešću, kretnjom, nama. Neizvesnost je gora i od suočavanja sa bolnim vestima. I šta god da bude, zapravo, to je u redu, kako život nikoga ne miluje i njegov tok je apstraktan i nepredvidiv. Zato, u situaciji koja je veća od pojedinca, grupe i možda cele vrste, smeh sa dragim ljudima je neprocenjiv.

Sreda, 22. jul 2020. godine

Da li čovek zaista nema nijednog prirodnog prijatelja, pa čak ni čoveka? – misao je koja me progoni. Nedostaju mi ljudi, a opet, kao da se plašim da će mi isisati poslednje trunke entuzijazma. Kao da je pandemija virusa ujedno i pandemija energetskog vampirizma. Kao da smo svi toliko željni, da ni ne znamo šta želimo od svoje okoline, ali uzimamo za crne dane. Kao što se prazne apoteke i radnje, praznimo naše saputnike, i oni nas prazne.

Potom se krijemo, zatvaramo, monologe kojima se ubeđujemo da ustanemo iz kreveta čuvamo kao rezervoare teško održivog goriva.

Potom postajemo hladni. Kažu na Zapadu su hladni, ovde je duša, a opet sve nas manje boli kada čujemo za nečiji bol. Isključeni, u svojim ružičastim balončićima. Čini mi se da se stanovništvo Srbije može podeliti na one kojima je život ovde fenomenalan i one za koje je to najveća kazna.

Nakon praznine, dolaze frustracije. Veće od pojedinca i veće od grupa, one su sada pokretač. Često se pitam da li je razum ikada upražnjavan za dragulje kojima se definiše i da li se genetika kaje što ga je od svih vrsta dala čoveku. Život na Zemlji odavno varira od želje za utopijom do konstantne borbe za prevlast. Nisam iznenađena što ljudska rasa pokliče pred virusom. Ljudi su krhki i često nemarni. Od svih igara, naša omiljena je igra Boga. U njoj odlučujemo umesto svih vrsta kada će im isteći rok, i na koliko brutalan način. Nakon toga, pojedinac se iznenađuje i čudi, i čudi, i još malo čudi, malo i žali, malo je i u miru sa sobom i protiv sebe.

Pitam se šta će biti sa nama. Iako težimo ništavilu, pitam se da li sam dovoljno snažna da se nosim sa svojim vremenom. Strah me je za sve oko sebe, znam da ih ne mogu zaštititi, ali trudim se da znaju da su i dalje dobrodošli. U mom naručju možemo da ližemo rane, fantaziramo da smo na moru i pravimo se da nas nije strah zagljaja.

Četvrtak, 23. jul 2020. godine

Napisala bih Teški su i krvavi dani ovog proleća, i u svetu i kod nas, ali uveliko je leto. Ova godina mi je prostorno i vremenski izmeštena iz realnosti, kao da je Dan mrmota još od marta. Informacije koje kruže su više opterećujuće nego upotrebive, kamoli smislene. U mutnoj vodi, teško je upecati nešto za šta pojedinac može biti siguran da je činjenično. COVID-19 je veoma interesantna pojava, kako zahteva da svi (zajedno) budemo odgovorni da bismo bili zdravi. Ukoliko se jedan ponaša rizično, svi su izloženi riziku. Kada se jedan razboli, izmešta se iz zajednice, zarad opšteg dobra. Smisleno nam je nastavimo da budemo zajednica bez pojedinaca, iako je pojedincima potrebno podrške, možda više nego ikada.

S druge strane, da li je društvo ikada marilo za kvalitet življenja i sam život pojedinca? Prepušteni smo sebi odavno, samo sada moramo i sa time da se suočavamo. Naše bolnice nisu imale kapacitete ni pre, naša zemlja ne brine o ljudima, bolest je nova i malo se o njoj zna. Naše interakcije su prisne, mi volimo da se družimo, grlimo, ljubimo, smejemo i pljujemo dok pričamo. Mi poričemo da smo bolesni do krajnje iznemoglosti, jer ni naši poslodavci ne brinu o nama, a želimo da preživimo, i živimo. Okrećem karte jednu za drugom, ali zbunjuje me sve što vidim. Zbunjuje me što imam više poverenja u tarot nego u regulatorne organe i zdravstvene institucije. Možda je do moje opšte nepoverljivosti, a možda mi sada baš jako treba neko kome se može verovati.

Petak, 24. jul 2020. godine

Približavamo se kraju ovog vojažerstva, a nismo se upoznali. Ja sam Jovana, ali mi je draže Ilkić. Imam dvadeset četiri godine, iz Pančeva sam i čini mi se da ću još neko vreme biti tu. Završila sam Farmaceutski fakultet u Beogradu i sada sam na doktoratu iz socijalne farmacije. To je, jednostavno rečeno, podoblast javnog zdravlja. Paralelno radim u farmaceutskoj kući, i radim na osnivanju koalicije za inovaciju u globalnom zdravlju. Imam pregršt hobija i interesovanja, i kao da se trkam sa svojim vremenom kako bih sve ostvarila. Volim životinje i želela bih da se izvinim prirodi za sve što smo joj učinili. Nemam psa, ali volela bih da živim sa jednim. Spavam sa dve ajkule, Anakinom i Obi Vanom, volim da grlim nešto dok spavam. Ne bih želela da imam decu, ali ukoliko se predomislim, i ona bi se zvala Anakin i Obi Van, nevezano za pol. Moja porodica je mala, i najveća na svetu. Mnoge moje majke me nisu rodile i zauvek ću im biti zahvalna. Oca sam imala jednog do pre šest godina, ali pre šest godina zauvek ostaje juče. Mislim da ljudski um nije u stanju da razume gubitak i konačnost. Mislim da ljudski um nije u stanju da razume ljudski um. Često boravim u svetu izmeštenog od ovog u kojem čitate o mojoj nedelji. Mašta je velika klopka, jedini porok kojem se ne mogu odupreti.

Subota, 25. jul 2020. godine

Budim se prerano, čak i vikendima. U proseku u šest, često ranije. Najkasnije u sedam, jer u sedam pijem lek. I volim jutra. Volim mir i bezbriž i sigurnost da ništa ne propuštam, jer svi koje znam uglavnom spavaju. Volim spore i duge doručke, kada gledam filmove i pišem, odgovaram slatkim momcima na poruke koje sam prespavala. Volim te segmente slobode, jer sam tu samo ja i mogu da razmenjujem misli sa svojim mislima bez novih zadataka i malih infarkta, koji nalaze put do mojih dana. Ipak, veoma loše spavam u poslednje vreme, brinem se za sve oko sebe, ljudsko i neljudsko, neizvesnost je koncept koji se ne uklapa u okvire čovečijeg uma. Mi volimo da znamo, barem stvari koje su nam okej da znamo. S druge strane, nada je veoma bitna, barem za nadahnuće. Kada je neizvesno, sve je moguće, pa čak i stvari koje jako želimo, iako su to verovatno najbolje stvari koje nam se neće desiti. I vera.

Verujem da moramo učiti svoju decu da vole ovaj svet, kako bismo ga svi mogli voleti jednog dana. I ljubav se vežba. Verujem da mnoge stvari možemo da promenimo, ali velika je razlika između donošenja promena i čekanja istih. Verujem da ni sloboda ni jednakost nisu ono što zapravo želimo, jer želimo da budemo posebni i tako uspešno robujemo našim malim svakodnevicama. Verujem i u sudbinu, i horoskop, i ljubav, i prijateljstva, i čovečanstvo i u prirodu, radujem se stvarima toliko, da mi za mnoge nije ni bitno da li će se desiti. Sigurna sam da to univerzumu ne znači, jer materija je materija i ona kruži pa kruži, ali nežive čestice koje me grade, izgradile su i svest i snove i mnoge svetove koje posećujem i u kojima pišem. I verujem da je život jedno mučno putovanje, na koje ipak treba otići, provesti se kao u Paraliji u drugom srednje, smejati se, raditi, zidati sebe i nešto svoje, voleti. Voleti baš puno, onoliko koliko se može, jer ljudi najbolje uče kroz primere.

A onda se vratiti kući.

Autor je proročica iz Pančeva

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)