Banjska rapsodija

Silvija Patalov
Objavljeno 19.07.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Draga Sanja,

Ne sećam se našeg prvog susreta, ali su nam ga baba Danica i deda Vitalij prepričavali mnogo puta. Kako su se i oni sa nama upoznali na Tamiškoj obali. Tada smo imale po dve godine života. Od kada sam shvatila šta znači naše prijateljstvo, čuvam ga i nadasve se ponosim njime. I tobom. Ovu nedelju provodim u banji pokraj Mladenovca, Seltersu. Ime je dobila po sličnosti termo-mineralnog sastava vode kojom leči bolesnike i mije namernike, sa onom iz Selters banje u Nemačkoj. Našla sam da su lekovita svojstva ovog predela ljudi otkrili 1893. godine, kada su iskopali prvi bunar sa toplom i slanom vodom. Dr Naum Atanasijević je prodao nasleđeni parni mlin i od tog novca podigao vilu sa trideset ležajeva. To je početak srpskog Seltersa. Nadam se da mu skoro neće doći kraj – da će država ulagati u kadar i pokućstvo ove banje, jer rehabilitacija ljudima ovde ozbiljno pomaže i unapređuje kvalitet života mnogima. Ti znaš, moj hod po banjama u Srbiji je počeo pre osam godina, te sam i ja deo brigade pacijenata koji traže medicinsku uslugu balnealnog tipa.

Tebi, koja me često pitaš kako sam, posvećujem ovaj dnevnik.

Nedelja, 12. jul 2020. godine

Draga Sanja, danas sam uživala u licima svojih ukućana. Posetili su me Nenad i deca. U porodici žive ljubav, mir, radost, sreća, zadovoljstvo, ponos i nada da će srećni trenuci uvek tražiti put ka svetlu ostvarenja. Bio je vreo dan, nadala sam se kupanju za nas četvoro, ali je spoljni bazen u ovom trenutku zatvoren za građanstvo. Još jedna stihijska mera. Uskoro će, verujem, bez dovoljno dobrog razloga, biti otvoren. No, dan smo koristili najbolje što smo mogli. Red ozbiljnog razgovora, pa red smeha. Vi ste na moru, kupajte se i za nas! I to je bila jedna od želja nekad, kada su po JUS-u svi u jednom trenutku stizali na more, al’ dok se ne pokvase u slanoj vodi, da oni koji su na putu uživaju. Nedelja je dan kada sam se nakon što sam gledala odlazeći trag kola mojih milih povukla u stacionarni hlad i mislila o sreći koju imam i koju mi je život doneo i o snazi koju skupljam da to stanje održavam i čuvam. Zahvalna i zadovoljna osećam da u vremenima koja zahtevaju borbu i veću spremnost za donošenje odluka, unutrašnji mir donosi najveci benefit. Čini i da okolnosti na koje ne možemo da utičemo, budu prihvatljivije. A mir se gradi.

Ponedeljak, 13. jul 2020. godine

Moja Sanja, Život čine ljudi: bliski, nežni, prijatelji, poznanici, deca, zahtevni, veseli, mladi, stariji, emotivni partneri, životni saputnici, cimeri, komšije, profesionalci raznih branši, individualni holoni, slučajni prolaznici, novi ljudi i oprobani, roditelji, neznanci… Ovoliku salvu podrške, radosti i ljubavi od ljudi, a posebno mladih ljudi koji se se sa mnom našli na ovom mestu gde je bol konstanta, a svaki korak i pokret uspeh, pa i dar, nisam mogla ni da sanjam.

Moja ekipa uz koju se oporavljam.

Kada dođem ovde, puno razgovaram sa ljudima. Ti susreti se dešavaju u liftu ili na hodnicima, u terapijskim sobama u vreme kada tretmani ne zahtevaju pokrete. Priča se o stanjima u kojima smo se našli, koliko dugo je ko čekao poziv u banju. Pa se pričao porodici, smeštaju, društvu, hrani, bez mnogo pritužbi, ali uz dosta nade za oporavak svakog, hvale se terapeuti. I uvek se kaže: kako je bilo na početku, sada je sjajno. Neki su nestrpljivi, brže bi ka boljitku. Sve je to ljudski. Omiljeni deo komunikacije s ljudima je onaj psihoterapijski. To me svuda prati: valjda su to već uigrane intervencije. To sad možda ide ispred mene, ili sebi laskam. Ljudi su željni otvaranja. U oba slučaja, dobro se zbog tog uvida osećam.

Utorak, 14. jul 2020. godine

Krupni, plavi golubovi, gaćani, grlice, grivnaši, pećinari. Mislim da sam ih sve videla. Vesnici duša, slete mi na obod terase. Čekam da mi ostave koje perce. Dok ih posmatram, želim želje. Isto se ponašam sa tragom mlaznjaka na nebu. Nebo s pticama je plemenitije od neba s motorima. Ptice nam prenose vesti. Za prenos ljudi, kao nekad, sačekaćemo bolja vremena. Golubovi inkliniraju ljudima, grade svoja gnezda nekad i na zemlji. Porodični su, negujući, partnerski nastrojeni. Za razliku od većine ptica, oba roditelja koja se zajedno brinu o mladuncima proizvode zobno mleko kojim na smenu hrane mladunce. Od njih smo mi ljudi preuzeli izraz za zaštićene i zaljubljene: golupčici. Mislim o mojim mladima. Nedostaju mi. I Nenad s njima. A još preksinoć smo se zagrlili. Kriza kao takva – promena.

Sreda, 15. jul 2020. godine

Jednolični dani pružaju svojom rutinom protokola priliku da se slobodno vreme kreira po volji. To je ta filozofska subkategorija dokolice. Ekvilibrijum misli i osećanja dovodi nas u liniju novih saznanja kako ćemo najbolje od sada činiti i kako se pačati sa životom. Bude to i refleksivna petlja za metaučenje i nadkreaciju. Samo da nas dodirne.

Stižem to da delim sa mamom i Milanom. Raduju me tokom prepodneva, na proputovanju su za Soko banju. Nek se odmore, lepi moji.

Četvrtak, 16. jul 2020. godine

Obilazim cveće, grmlje i ukrasne krošnje drveća. Tu je i drvo jasmina. Mirisno. Pa ružičnjak, borovi, jele, smrča. Vazduh podno Kosmaja. Osvajam ravnotežu, ushićena. Kada smo Nenad i ja zajedno, šetamo Mladenovcem, brzo jedno drugom pričamo o svemu. Izlijem ljubav i s puno ljubavi se vratim da završim započeti posao.

Petak, 17. jul 2020. godine

Svakog jutra kada lekar poseti našu banjsku sobu, pita moju dragu cimerku da li sam pročitala tu debelu knjigu. U to vreme sam na terapiji na bazenu. Ona joj odgovori da je još gustiram. U pitanju je Metagenealogija proslavljenog režisera, psihoterapeuta i mistika Hodorovskog. Ispod njega je potpisan i Marijan Kosta. Sam autor kaže: spoj umetnosti, psihologije i metafizike.

Ova sekvenca mi se dopala: „Intelekt je, ustvari neprijatelj duše, jer se usuđuje da poželi da shvati nasleđe duha za šta nije sposoban ni pod kakvim okolnostima zato što je duh daleko superiorniji od intelekta jer ne podrazumeva samo intelekt, nego takođe i srce” (Gemut, Duh). I to je, mislim, kompletno.

Subota, 18. jul 2020. godine

Kapsulirani u stacionarnom okviru, retko govorimo o tendenciji zaražavanja kovidom. Bez obzira što nam stižu posete iz spoljnog sveta, a zaposleni žive sa svojim ukućanima na različitim adresama duž Beograda i Mladenovca. Kada se vratim kući, snimiću sa Segom FB live po već našoj tradicionalnoj šemi: on me pita, ja odgovaram, pa obrnuto… i pričamo o međuljudskum odnosima i solidarnosti i potrebi čuvanja drugih i sebe u novim okolnostima. Moj Sega je pripadnik Z generacije sa gabaritnim kapacitetom za empatiju. Moja Ena, Z girl takođe, prijemčivija je za multitasking.

Hladnije je i ja puno šetam. Ako bi ovako nastavila, medikamentozna th mi ne bi ni bila potrebna. Državu bih poštedela troška lečenja. Međutim, ms je bolest sa hiljadu lica i svako od njih zahteva tretman. Naša država to još nije spremna da prepozna. Samo ću napisati. Lek za sve!

Radujem se Lucinom rastu, tvojoj i Igorovoj porodici. Volite se i čuvajte. Mi se veoma radujemo da vas vidimo čim pre. Voli te Silvija

Autorka je pevačica, majka, drugarica, gospojica

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)