Dnevnik povodom dnevnika

Tijana Savatić
Objavljeno 26.07.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Recimo Nedelja

Dnevnici nikada nisu bili moja stvar.

Početi takvim zaključkom možda je najpogodniji način da se razbistre nagomilane misli koje bi u redosledu svog naviranja, već na početku trebalo razabirati nekom jednoznačnom i jasnom tvrdnjom. Dati im čvrsto i jasno polazište, zajedničku tačku, kakva je uglavnom početak. Mislima nakon toga treba omogućiti da kaplju i slivaju kroz sva potonja razmišljanja razvijajući rečenice, pasuse i oblikujući dane. Njihovo nesmetano proticanje verovatno je jedini dosledan način da se ovaj dnevnik, pa i čitava nedelja, ne pretvori u neku vrstu nasilja nad sopstvenim mislima i sopstvenim tekstom. Tako nešto bi svakako bilo suvišno. Nadovezujući se same na sebe, na mislima je da se odavde slobodno razlivaju dok usput prikupljaju sve sporedne, haotične, zagubljene i iznad svega slučajne misli koje će, sad uzajamno, nastavljati da se kovitlaju u često bezrazložno duge i zamorne rečenice. Toliko rečeno o mislima olako dovodi do sledećeg dnevničkog zaključka.

Reklo bi se Ponedeljak

Pisati dnevnik, u ovom slučaju, za mene znači pisati prozu.

Direktno suočavanje sa pitanjima forme po sebi je izazovno kada je u pitanju prelazak zamišljene linije komfora. Takvo prilagođavanje na oblik u kome bih beležila tok sopstvenih misli podrazumevao bi, sa laičkog stanovišta, nizove reči u jednom stabilnom i samouverenom sledu. Reči koje bi pretrajavale svojom uporno horizontalnom i ravnomerno linearnom progresijom ka nekakvom zamišljenom, za sad proizvoljnom, zaključku. Unutrašnji tempo mojih reči time bi asocirao na dinamiku taktiranja potpetica po pločnicima u ritmu koračanja ustaljenom dnevnom rutinom. Tako temeljno, usredsređeno i istrajno, a naizgled tako daleko od izlomljene krivulje slobodnog stiha.

Ono mnogo komplikovanije povodom forme daleko je više uronjeno u pitanje smera mog obraćanja. Pre ostalog, sva moja razmišljanja koja bih sa vrli, Dragi dnevniče natenane i do tančina ispredala i poveravala, svakako bi, od tebe Dnevniče, pretpostavljala nekakvog, makar imaginarnog personalizovanog sagovornika. Onog po pravilu najprisnijeg i najpoverljivijeg, spremnog samo da sluša, ali ne i da postavlja ikakva neželjena pitanja koja bi mogla otežavati hodanje kroz sopstveni misaoni prostor koje bi u tom slučaju podsećalo više na kloparanje po kaldrmi u nekakvoj neudobnoj obući. Na svako sugestivno pitanje, bila bih u stanju da sebi postavim bar još tri za uzvrat, a tu svaka govorljivost gubi svoj polet.

Pisanje dnevnika utoliko je komplikovanije od pisanja bilo kakvog personalizovanog oblika obraćanja, koje je jednostavnije jer očekuje odgovor za uzvrat. Čak i pišući nekome namenski mi ipak bivamo u stanju da unekoliko konciznije odredimo predmet ili makar povod onome što imamo potrebu da podelimo.

Čini se da je Utorak

Specifičnost ovog dnevnika je u tome da se ovde podrazumeva pisanje koje sliku o sebi prenosi na proizvoljno široko platno „javnog”. Javnom se ne može oduzeti to svojstvo da svaku moju reč uzima za fiksno i baš ono što ona sama po sebi jeste, kroz crno na belo, kao nule i jedinice. Takvo jedno javno u stanju je da ovu ličnu korespodenciju sa samom sobom učini daleko višeznačnom. Još jedna specifičnost forme od koje bi se moglo očekivati da bude lična poput prepiske, linearna i shematična poput proze, a donekle ispovedna i refleksivna, ukoliko je to na prvoj liniji način na koji se razumeva poezija, jeste to da dnevničko pisanje ne vezuje za sebe ikakav lirski subjekat, naratološkog pripovedača ili govorljivi karakter u koji bi se maskiralo govoreće Ja. Dnevnik je tu da razotkrije svog autora u svetlu u kome on(a) za sebe ima običaj da bude i biva.

Baš iz tog razloga, slobodne teme nameću se kao najteže. Potreba da se neka misao ili stav iskaže uveliko je univerzalizovana. Mogućnosti da hipotetički neko, čuje, sazna, ili makar spontano bude upućen, u ne manje hipotetično moje razmišljanje na bilo koju temu, otvorena je u onoj meri u kojoj na to upućuje moja potreba i moj način korišćenja mreža društvene govorljivosti. Akutno stanje „društva”, na makar kojim mikro/makro perspektivama, nudi živopisan sijaset gorućih pitanja, koja pred očima te lepljive smese teško deljivog i teško razumljivog javnog, doslovno svakim danom izgaraju novim pobudama da budu ogovorljena u nepreglednim story, stream, feed ulančavanjima stvarajući zaglušujuću mikrofoniju hibridnog medijskog eha u ironičnom momentu medijske netransparentnosti, ili makar nepoverljivosti. Takva kakofonija govorećeg prerušenog u masku mislećeg iznosioca viđenja povodom biločega, može biti iole ograničena ukoliko ja sama kao vlastiti iskazivač sopstvenog mišljenja o svom udelu u toj online horror simfoniji prosudim po stepenu sopstvenog poriva za (samo)iskazivanjem. Ono hronično u smislu dnevničke hronike beleženja svakodnevnih mišljenja u ispovednom maniru podstiče nadimanje onim što se da predpostaviti za tzv. spoljašnju stvarnost upijenu kroz uglavnom već posredovane utiske.

Sasvim izvesno bi se moglo tvrditi da je Sreda

Po svemu sudeći, slobodna tema kao i sloboda uređivanja sopstvenih virutelnih profila je iluzija. Teme koje se nižu kao reakcije na bilo kakvu aktuelnost okruženja ima toliko u izobilju da je preporučljivo koristiti ih jednokratno, jer u suprotnom postaju higijenski upitne. Odnekud ću već dozvoliti sebi tu ironičnu vrstu slobode da pozajmim opšte mesto o tome da je često dovoljno da govorimo o objektu da bismo bili objektivni, ali da sam izbor objekta o kome govorimo više otkriva o nama samima nego što smo mi u stanju ikada otkriti o objektu našeg govora. Time lako možemo zateći sebe u klopci onoga što prepoznajemo kao ideje od univerzalne važnosti za život i svet u kome živimo, a što samo od sebe ukazuje na odraz nedozrelosti naše svesti. Prvi utisci, kol’ko god se ispostavili precizni, nikada ne mogu biti univerzalne istine, a ono što im je zajedničko, jeste da su im svi podložni.

Do sada već mora da je Četvrtak

Sa ovakvim dnevnicima je daleko složenije. Oni služe da te prizovu tragom pozvanosti da govoriš o biločemu, navedu da piješ sa izvora potrebe izricanja mišljenja od čega se već dugo i sve uspešnije uzdržavaš. Svojim primamljivim Ego-formama – savršenom prilikom da se samointervjuišeš o svemu o čemu si oduvek maštao ili maštala da se iskažeš nikome konkretno – podmeću svoje sitne, primamljive, gotovo neizbežne varalice da se o bilo čemu izjasniš. Po pravilu dnevnici, a naročito javni dnevnici, od sopstvenih autora žele da izmame to priznanje da ipak o nečemu zaista validno razmišljaju čak i onda kada misle da su sve klopke poriva za javnim govorenjem u digitalnom domenu locirali, neutralisali i zapečatili svečanim stvaralačkim zavetom – U posredovanoj autorskoj formi isključivo!

Nema sumnje da je već Petak

Ništa strašnije od slobode izbora. Ništa strašnije od neograničene slobode i posedovanja nedovoljno sebe kojom bi se takva sloboda mogla ispuniti. Pa ipak, slobodna tema pred kojom se sami sebi činimo tako sitnima samo je jedna šupljina u koju se sabiraju sve već postojeće teme, a činjenica da je na svaku temu već sve ispričano, ne čini situaciju nimalo jednostavnijom.

Na nama samima je da počnemo govoriti o nečemu, ali na nama je podjednako da prepoznamo kada je potrebno staviti tačku.

Za kakvom slobodom izraza treba posegnuti u želji da se opišu dva vrapca koja sam danas posmatrala usred svekolike stvarnosti koja me poput vazduha pritiskala od spolja i koja me poput nekakvog potiska iznutra naginje da se iskažem? Da li je dovoljno da se ta spoljašnja i unutrašnja stvarnost nađu negde na sredini kako bi nastao ovaj ili bilo koji tekst? Gde bi se takva sredina mogla susresti u mnogome zavisi od toga da li su se dva pomenuta vrapca nalazila na žičanoj ogradi kojom je okupiran gradski park ili na žičanoj potpori za ruže u mom dvorištu. Oba polazišta su tu, kao podjednako validna.

Da li je već Subota?

Od srede mi još ponestaju karakteri. Moja inicijalna bojazan i anksioznost uzrokovana prevelikim brojem mogućnosti da pišem o bilo čemu isprva bila je usmerena i na, činilo mi se, nepregledni broj karaktera od kojih svaki treba ispuniti. A sada dok svakim slovom crpim preostala slovna mesta ne preostaje mi mnogo prostora da kažem dovoljno o onome o čemu ne bih ni znala šta još reći.

Ova nedelja koja se upravo završava nije tu da stavi izvesnu tačku na radnu sedmicu kojoj vrhuni. Gubeći se u obrušavanjima svake prethodne i svake potonje ona je tu da – u poretku cikličnog i ustaljenog ritma smenjivanja nedelje za nedeljom – stvori određenu atmosferu i pripremi svakog hipotetičkog čitaoca ovih redova da se tačno iduće nedelje svojom slobodnom voljom upusti u još jedno predstojeće čitanje. Baš u onom trenutku u kome će već sledeći pisač dnevnika sebe zateći u istoj (ili makar sličnoj) situaciji suočavanja sa onim što bi trebalo prepoznati kao dnevničku formu, samo kroz verovatno, manje komplikovane rečenice.

Autorka teksta: Tijana Savatić i njen protočni bojler svesti

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)