Nedelja, 5. decembar 2021. godine
Od kada sam rodila blizance, Matiju i Damjana, ujutru kada se probudim vrlo često ne znam koji je dan. Svaki je isti, svaki je drugačiji i svaki je prazničan. Na nedelju liče oni dani kojima je Mlađa slobodan ili oni kada smo kod naših najmilijih, okupljeni oko ručka ili češće oko beba.
Jutra sa dve bebe su, reći ću vam iskreno, haotična. Tu su pelene, pravljenje doručka, igranje, opet pelene, hranjenje, puzanje, nemoj to, nemoj tamo, nemoj ni ti, hej ti, ne čupaj me, pliz.
Jako sam se lako navikla na to da nema vremena za moje jutarnje rituale, a onda sam usput shvatila da ih zapravo nikada nisam ni imala u potpunosti. Ovih dana razmišljam o tome koliko je važno posvetiti se sticanju dobrih navika i rutina. Dok ovo bude čitala mama će sigurno pomisliti – pa ja ti oduvek to pričam. To je tačno, ali u mom slučaju to posađeno seme sporo klija.
Oko podneva dolazi Sara i dan postaje jednostavno lepši. Ugrabile smo pola sata u kuhinji, delim sa njom sve, sa njom nema filtera ni zadrške. Ona je bezuslovna ljubav, ona koja oslobađa. Naravno da sam znala da će Sara obožavati moju decu, ali nisam znala da će to baš ovako izgledati. Zapravo, često pomislim da se oseća slično kao ja. Žao joj je kada plaču, ne bi baš da gledaju TV, jer uvek bira najbolje za njih, pita se da li su dovoljno jeli, spavali, zašto su sad kenjkavi. Delimo iste radosti i strahove kada su oni u pitanju. Možda je to i potpuno očekivano, ne znam, ali za mene je jedna od najlepših stvari koje sam u životu doživela.
Šest popodne doleće i evo ga Mlađa. Ulazi nasmejan, u vazduhu se oseća nestrpljenje, jedva čeka da ih vidi. Dok ja uspavljujem jednog, a on drugog, tiho ćaskamo o danu. Prepričavamo sve radosti dana i sve dosadne stvari koje zanimaju samo roditelje. Laku noć, ljubavi, budi me da ti pomognem ako ih ne čujem, molim te. Mislim se nema šanse, moraš i ti da spavaš, radiš sutra noćnu. I to vam je kratka ljubavna priča u dve replike.
Ponedeljak, 6. decembar 2021. godine
Jutro me zatiče umornu. Bebama rastu zubi i tačno je – kada rastu prvi zubići noći su besane. Mlađa je tu pre podne. Danas radi noćnu smenu, pa je jutro lagano. Mnogo toga novog mi je doneo naš zajednički život, pa i jednu prelepu stvar – jutra sa muzikom. Dok pravimo kafu sa Radio Karoline svira Let it be, pevušimo i šunjamo se u dan. Razmišljam o tome kako bih pre par godina sebe opisala kao osobu koja je mrzovoljna i nervozna ujutru, a sada mi taj opis ne pripada. Promene za mene uvek dolaze lagano i neprimetno, pa kada ih iznenada osvestim osećam se kao da sam dobila poklon, željen, a neočekivan. Nemamo baš puno vremena za predah, čekaju nas obaveze oko beba i stana, ali nama dvoma u ovoj epizodi života ništa nije teško.
Kad je M. kod kuće, ja pomalo radim. Držim časove preko Skajpa, ali ovog puta samo prijateljima. Časovi sa A. su često i spontana terapija za mene i za nju. Imamo posebnu vezu, punu ljubavi i poštovanja. Rad sa ljudima je magičan, regeneriše, preispituje, uči i koliko god da daš, vrati ti duplo. Potpuno sam se pronašla u svom poslu i beskrajno sam zahvalna životu na tome.
Ne znam ko je od nas dvoje oko podneva pustio Balaševića. Taj jedan naizgled nebitan potez potpuno menja dinamiku dana ili bar mojih misli. Đole je moja ljubav i pasija već sigurno 20 godina. Malo šta u životu me je toliko radilo kao tekstovi pesama ovog mađioničara. Uvek sam mislila kako ću morati da se udam za nekoga ko će razumeti i sa mnom deliti ovu moju večnu zaljubljenost i ispostavilo se, na sreću, da sam bila potpuno u pravu.
M. odlazi na posao, a u stan ulazi ili, tačnije, uleće tročlana ekipa spremna za kupanje i uspavljivanje beba. Ekipu ćemo nazvati jednim imenom – moji. Mama i tata su potpuno poludeli za unucima, da je i Sara poludela, to već znate i evo ih – pričaju u glas, nosaju, pevaju. Sreća pa imamo dve bebe, jedna je premalo.
Dan završavam dugim telefonskim razgovorom sa kumom. To vam je jedan ljubavni razgovor o svemu što čini ova naša dva ista, različita i potpuno isprepletana života.
Utorak, 7. decembar 2021. godine
Danas je utorak i pao je prvi sneg. O ovom divnom događaju sam dobila i dva obaveštenja – jedno od Sare, a drugo od kume. Mora se ispoštovati tradicija i zamisliti želja. Ja uvek, na prevaru, zamislim bar dve i evo jednu ću otkriti – da se Matija i Damjan raduju snegu, da se sankaju i smrznu jednog prelepog zimskog dana Gospodnjeg. Sneg se nije zadržavao, topio se čim pogodi tlo, ali je to već bilo jutro kada je pao prvi sneg i to ništa ne može da pokvari.
Odmah da vam kažem, nije bio neki dan. Jedan lekarski pregled nas je zabrinuo i iako je verovatno sve u redu, bar na kratko uvukao se strah u sve nas. Ja imam svoj sistem, način na koji se nosim sa strahom. Govorim sebi da će sve ovo proći i da će se uskoro ukazati u svojim pravim malim dimenzijama.
Ali, dan nije tu da ga obeleže ovakvi događaji, pa ni moja iznenadna pulsirajuća glavobolja, već da ti, Tamara, vidiš koliki je tvoj sistem podrške. Porodica me zove da me ohrabri, puni su ideja i rešenja.
Posle podne dolazi dvočlana ekipa, baka i deda i njih ćemo nazvati jednim imenom – Mlađini. Zaljubljeno gledaju u svoje nastavke, izgleda da su samo to čekali celog dana, da sa oduševljenjem prate svaki njihov pokret.
Porodica je divna stvar, jer je veza sa njima doživotna i ništa je ne može preseći. Sve je u meni zahvalno i srećno.
Sreda, 8. decembar 2021. godine
Noćas sam sanjala baku. U pidžami gledam kroz prozor njene dnevne sobe, napolju je napadao veliki sneg, onaj koji sam samo u Sarajevu doživela. Nas dve nešto ćaskamo na čistoj ijekavici i sve je dobro, unutra je toplo i osećam se spokojno. Bude me bebe, svaki je u svom krevecu, ko zna kada sam ih ja noćas, u nekom bunilu, spustila tu i pokrila.
Ujutru su raspoloženi i brbljivi, pogotovo Daške i razmišljam hoće li on biti kao ja kada sam bila mala. Priča se da sam samo mlela, o svemu pod kapom nebeskom. Ni danas nije puno drugačije, da vam budem iskrena.
Mlađa pita šta će nam kuvati. On obožava da kuva, to je njegovo vreme za opuštanje i uživanje. On zapravo voli da stvara. Da koristi svoje ruke kako bi sastavio, rastavio, napravio, naslikao, stvorio. Danas ništa posebno, mi sa dečacima. Na podu, na krevetu, u krilu, u ogradici, u hranilici, na glavi, na plafonu.
Predveče ponovo uleću moji, Mlađa i ja idemo u kupovinu svega za bebe. Ja se radujem da izađem na hladnoću, da razgledam po prodavnicama, da slušam muziku u kolima, da kupimo sve što nam treba i ponešto što nam ne treba. Možda deluje da je to zato što sam ovih dana stalno sa decom kod kuće, ali ne, ja sam se uvek tome radovala. Sa punim kesama se vraćamo u stan, svi smo na okupu, smejemo se i lepo mi je.
Četvrtak, 9. decembar 2021. godine
Dobro jutro pilići, danas smo sami nas troje i biće nam sjajno.
Prvih par puta kada je trebalo da ostanem sama sa bebama sam osećala neku tremu u stomaku. To je bio strah pomešan sa nesigurnošću. Plašila sam se da li sam dovoljno dorasla zadatku da odgovorim na svaku njihovu potrebu, da ni jednog ne zapostavim i da sve uradim savršeno. Sad mi ta osećanja deluju čudno jer smo nas troje tim, sve je lako, sve je prirodno i opušteno.
Ne znam kakav će vam život biti ali znam kako nam je sada, a pošto ništa od ovoga nećete upamtiti, pričaću vam o raznim danima u našem životu i ovom jednom četvrtku kad je mama bila sama sa bebama. Mašina kosa je bila razbarušena, gledao je oko sebe otvorenim, radoznalim očima. Te oči su iznenadan, otvoren prostor. Kroz Dašketa struji radost, bez mnogo prepreka. Njegove oči su užarene, on je spreman za doživljaj i smeh. Svašta umete, da puzite, stojite, sedite, okrećete se, da dohvatite, bacite, da se udubite u igru, reagujete na muziku, na osmeh. Spazite jedan drugog, pa se oduševite, zbunite, prepoznate. Sve me razumete i ja tačno znam šta vi želite i koliko mi verujete. Dan je razdragan, prolazi brzo i odjednom, evo ga tata. Radujete se, poskakujete, a u tati srce zvekeće.
Laku noć, pilići, danas smo bili sami nas troje i bilo nam je sjajno.
Petak, 10. decembar 2021. godine
Još jednom spavamo i onda kitimo stan. Jedva čekam lampice, ukrase, sveće, figurice i jelku. Jedva čekam i da bebe porastu, pa da otpakuju razne igračke, da im daju imena i odlike. Praznična magija počinje sutra, a za danas imamo plan. Doći će nam tetka Jasmina i seka Simona, doći će nam Nataša, biće puna kuća, a puna kuća je uvek radost onome koji zna da se raduje.
Simona je ušla tiho, na prstima, jer bebe spavaju i svojim malim trogodišnjim bićem ispunila stan. „Pssst”, opominje mene kada nešto pitam. Prerasla je sve njihove igračke, ali je vuku da ih čačne. Mnogo sam srećna što Maša i Daša imaju sestru i znam da je odgovornost na nama da im pokažemo koliko je to važno i sveto.
Stiže i Nataša, prelepo izgleda, kaže mi da ide posle negde na muziku. Pomislim kako mi to malo nedostaje, sve to, da mirišem, da se sredim, da slušam muziku, da sam sa drugaricama.
Nataša obožava Dašu i Mašu, postala je punopravan član njihovog sveta, a ja volim nju. Ima svetlu dušu i u sebi mnogo prostora za druge.
Subota, 11. decembar 2021. godine
Danas ništa ne ide po planu. Ja sam planirala sledeće: vodimo bebe kod mojih, a mi odlazimo da kupimo Sari poklone za useljenje i nakon te srećne kupovine svi zajedno radosno ručamo. Međutim, kiša pada neprestano, u prodavnici mojih poklona kažu da nešto ne može, a da bi moglo treba da je radni dan, uglavnom pokloni danas ne mogu da se kupe i to je tako i kraj.
Već dugo učim da ništa ne može na silu, jasno mi je da se stvari moraju prihvatiti, ali kada god se desi ovako nešto ja se osetim kao malo dete kojem je neko na silu prekinuo dan u luna parku. „Mnogo se raduješ, zato je to”, kaže Mlađa, koji sve prihvata smireno i zrelo.
Ipak svi zajedno ručamo, pričamo o Sarinoj kući, o tom jedvačekanom useljenju. Koga briga što je kiša i koga briga za ženu iz prodavnice poklona. Bebe su zaspale, a mi smo izvadili sve ukrase koje imamo. Uskoro će stan zasvetleti i svakodnevno nas podsećati da je vreme da se radujemo.
Ljudi moji, srećan vam decembar, srećni vam praznici, srećno vam sve.
Autorku teksta najbolje opisuje sledeći stih: „Ja sam sebe manji komad, veći deo čini nomad, a taj čudak nešto bunca, njemu nikad dosta sunca”
