„Ustanimo protiv zla, zajedno to možemo”

Svetlana Gavrilov
Objavljeno 07.04.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Nedelja, 31. mart 2019. godine

Budi me miris kafe. Na stolu je i hrskavi kroasan. Uz prvi zalogaj shvatam da sam sanjala. Budalo, ti si mama… Kafa se nije skuvala sama, a sa kroasanima sam raskrstila… Svi još spavaju. Okrećem se na drugu stranu i žmurim. To ne traje dovoljno dugo jer se pojavljuje jučerašnja slavljenica i traži doručak.

Uživamo u doručku i razgovoru jedan na jedan. Pregršt pitanja. Trudim se da na sva odgovorim. Nema lepšeg osećaja od ponovnog gledanja na svet detinjim očima.

Najavili su kišu. Ništa od moje današnje šetnje. Kalendarski smo u proleću, ali nikako da ga uočimo. I dalje je hladno, brrr.

Nedavno sam se setila nekog crtaća koji se u mom detinjstvu puštao u školskom programu RTB-a. Pronalazim ga na YouTube-u. „Cvrle ide u grad”, u originalu ”Hoppity goes to town”. Preteča crtaća o bubama i mravićima. V. traži da gledamo zajedno. Pristajem i negde na pola zadremam. Ipak je nedelja. A i kiša.

V. i ja odlazimo u kupovinu. Kako smo sele u kola, kiša se pojačava. Nekako ispetljavamo… prodavnica, kese, kiša, ručak.

Popodne provodim i razgovoru sa kumovima preko Viber-a… Sa dozom humora, pretresamo razne teme. Dugo se nismo čuli. Deca rastu, a vreme nezaustavljivo teče.
Pravim prijateljstvima ni razdaljina, ni vreme, ne mogu ništa. Pripadam generaciji koja je stasavala u vreme raspada zemlje, platila danak svim vojevanjima u kojima nismo učestvovali – svojim glavama, svojim odlaskom iz zemlje ili svojim zdravljem. A u otadžbini je sve već decenijama nenormalno.

I kad sam već otpisala dan, kiša staje i pojavljuje se sunce.

Ostavljam pepeljuganje koje me čeka i izlazim napolje.

Šetam po kraju.

Stidljivi tragovi da je proleće blizu.

Krokusi i visibabe.

Drveće je potpuno ogoljeno, gazim po kišom ulepljenom, suvom hrastovom lišću.

Kroz šumu se vidi reka Hadson i pruga koja nas deli od vode.

Nikada se neću navići da u pravom kapitalizmu profit diktira hoće li se prići reci…

Ipak, šuma i Hadson kroz granje me uvek neodoljivo podsete na prilaz Dunavu u Čortanovcima, detinjstvo i leta provedena na Fruškoj Gori.

Umesto vile Stanković kroz granje i pored puta razbacane su šarmantne vile različitih stilova od kojih su mnoge načete zubom vremena.

Čitam vesti. Zuzana Čaputova izabrana za novu predsednicu Slovačke. Vreme žena tek dolazi, u to sam sigurna.

Ponedeljak, 1. april 2019. godine

Kasnimo u školu.

Vozim. Gužva na putu za posao.

Kada ste na putu kojim se ređe ide, iznenađenja su svakodnevna. Pokušavam da svarim loše vesti. Šta je, tu je….

Komšinica K. vraća tanjir i donosi poklon za V. Božanstvena torbica. V. je oduševljena.

M. sutra ima godišnji državni test iz engleskog. Borim se da ode u krevet na vreme.

Čitam članak u NY Times-u o ženama liderima. Na PBS-u (Public Broadcasting Service) Kristijan Amanpur (eng. Christiane Amanpour) vodi večernji program. Razgovara se o Bregzitu. Bregzit je veliki pad za britansku nauku. Videćemo kako će se sve to završiti. Nekadašnja perjanica PBS-a, Charlie Rose, ekspresno je „sklonjen” na talasu #metoo promena. PBS je sve ono sto bi RTS mogao biti, a nije.

Utorak, 2. april 2019. godine

Jedan od onih dana kad ništa ne ide kako treba…

Sreda, 3. april 2019. godine

Prvi znaci proleća. Konačno!

Stižem kući neobično ranije…

Devojčice se raduju mom povratku… Pazim da prvo postavim pitanje kako je bilo u školi, a tek onda šta imaju za domaći da me mudrica V. ponovo ne prekori…

Tinejdžerka u najavi standardno ne skida slušalice sa ušiju, čak ni kad joj se obratim… Vidim da će nam biti ludo… Taman kad preživimo jedan, počeće drugi pubertet… Tešim se da komšinica T. ima tri ćerke i da će iz puberteta izaći tek za 14 godina…

Komšinica K. opet vežba, upevava se…

U kuhinji je najbolje čujemo. Medicinska sestra u penziji nastupa sa a kapela grupom.

Mora da se bliži koncert.

Čitam vesti srpske, hrvatske… U balkanskim državicama svuda je isto. Teško bolesnu decu lečimo SMS-om… Odnos prema bolesnima i najranjivijima govori mnogo o tome ima li socijalne pravde u društvu, ali i o svima onima koji pristaju da u takvim društvima žive.

Četvrtak, 4. april 2019. godine

Danas, kao i obično četvrtkom, radim na Menhetnu. Deca odlaze u školu, a ja pešice da ulovim međugradski voz. Na Grand Central stanici je gužva. Ništa novo! Još 20-tak kvartova pešice. Uživam u konačno prolećnom vremenu. Sinoć sam primetila prvo rascvetalo drveće. Žardinjere na Park aveniji su prave prolećne. Ali ne dam se prevariti. Znam da to žardinjersko proleće nije pravo nego a la Potemkin, presađeno iz nekog staklenika. Lale u bašti Crkve Sv. Bartolomeja žive u realnom vremenu i još su daleko od cvetanja.

Naporan dan na poslu. Jurim na voz…

Na putu do kuće odgovaram na elektronsku poštu i čitam vesti. Živimo u smutnim vremenima… Populizam vlada planetom. Udarna vest sa ove strane bare je Milerov izveštaj…

Političare i pelene treba menjati često, i to iz istih razloga. Ova se sentenca pogrešno pripisuje Mark Tvenu. U eri „lažnih” informacija, ništa ne uzimati zdravo za gotovo…

Vesti iz Srbije: Manevri vladajuće partije su montipajtonovski… Građevine loših temelja se samourušavaju. Pašće svi padu skloni.

Dojče vele (DW) prenosi analizu učesnika protesta 1od5miliona koja kaže:
„Direktor istraživanja u ovoj organizaciji, Slobodan Cvejić, je na prezentaciji rezultata rekao da je reč o protestima protiv političkog establišmenta, protiv prethodne i aktuelne političke elite. Za DW je precizirao ovaj iskaz: „Kontrola medijskog prostora od strane sadašnje vlasti, korupcija u njenim redovima i želja za smenom sadašnje vlasti su direktno istaknuti, reakcija na prethodne režime se javlja posredno, kroz detaljnije ispitivanje političkog profila učesnika protesta.”

Kod kuće me dočekuju deca dvadesetprvog veka. Devojčice su umrežene. U istu igru. Sede jedna pored druge, komentarišu svoje poteze u igrici. Razgovaraju (tešim se da je, eto, i to komunikacija).

M. se hvali da je u igricu ušao novi lik „tvor” po njenoj ideji. Pisala je tvorcima igrice skoro svakodnevno, a kaže, mislila je da to niko ni ne čita.

Petak, 5. april 2019. godine

Ponovo je hladno. Oko nule.

Petkom radim od kuće. Tempo je intenzivan. Nekoliko konferencijiskih poziva, gomila e-mejlova, nekoliko power point slajdova koje moram da stvorim na brzinu… Ova poslovna nedelja me je potpuno iscedila. Jedva čekam vikend i uživanje u malim stvarima.

Subota, 6. april 2019. godine

Subota je dan za telefoniranje i Skype razgovore sa dragim ljudima. Danas je i dan za rođendane. Čeka nas i jedna dečija rođendanska proslava, pa brzo završavam virtuelne razgovore.

Na današnji dan, u nacističkom bombardovanju Beograda tokom Drugog svetskog rata, u potpunosti je izgorela Narodna biblioteka na Kosančićevom vencu. U požaru je, prema procenama, nestalo najmanje 300 000 knjiga. Od pripremljene evakuacije dragocenog fonda odustalo se u poslednji čas. O tome kako se odnosimo prema svom kulturnom nasleđu govori izgled zgarišta biblioteke, a strah me je da će našim nečinjenjem to isto govoriti i „Gondola” na Kalemegdanu.

Zlo je, kako kaže Đorđe Lebović u romanu „Semper Idem”, uvek isto. Treba ga prepoznati, treba mu se odupreti. Sigurna sam, mi to možemo.

Autorka je član biblioteke, šetač i sanjar koji nikad ne odustaje.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)