Disciplin a Kitschme

Ružica Beč
Objavljeno 30.09.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 14 mins

Nedelja, 23. septembar 2018. godine

Osvanula je nedelja, 9 je sati, okupana prvim jutarnjim suncem, naša kuca Lara spremno čeka svoj Frühstück, a bol u kičmi je nepodnošljiv. Boki kuva jutarnju kafu, daje Lari omiljene granule i naravno Counterpain je spreman da umasira na obolelo mesto mog lumbalnog dela. Ne, moj bol više nije samo duševni on je i fizički. Elem, ispijamo lekić, krema protiv bola je nanesena, Bora se sprema za jutarnju šetnju Lare, deca polako ustaju iz svojih kreveta i čekaju doručak. Evo sada će mama, langsam.

Ne spremamo nedeljni ručak, danas je dan za druženje u malom banatskom selu, ekipa se okuplja oko 12 sati, prasence se sprema za ražanj, raspredaćemo danas mnogo priča.

Haos u kući, svako traži šta bi poneo, čekamo Bokija da se vrati iz šetnje.

Ide Boki obesio nos, ogorčeno mi se obraća „Ekonomski rast je toliko veliki da je prešišao i Mol pumpu i došao na sto metara od našeg prozora”, stara priča svakog nedeljnog jutra BUVLJAK. Muka ljudi na jednom mestu, gomile nekih stvari i potreba da zarade neki dinar i prežive do sledećeg buvljaka. Gle sarkazma, mi idemo na prasence i eto ideje – papci i glava u zamenu za leteći automobil, pa to naš narod ne jede to je spremno za izvoz (samo pomislim šta bi neko dao za par papaka i svinjsku glavu).

Elem krenusmo, nema TV, nema dnevne doze AV, idemo na druženje koje mi je preko potrebno da eliminišem duševni bol protekle nedelje, fizički još postoji, ali idemooooo.

Vozeći se kroz par južnobanatskih sela ka cilju prođosmo i vetro park na koji smo po neki put uspeli baciti pogled jer su nam pažnju odvraćale rupe na putu. Gle kontrasta, tako nam dobro ide nama put i ne treba uskoro ćemo „leteti”.

Stižemo. Mir, tišina, spokoj i miris tek porumenelog prasenceta mami deci osmehe. Kucu jedva obuzdavamo na povodcu. Pa tu su draga lica, dragi ljudi, široki osmesi, rukovanja, poljupci, iskreni zagrljaji… Punimo baterije!

Podelismo se u dva tabora, muška ekipa testira prošlogodišnju šljivu i okreće prasence, dok ženski deo ekipe ispija kafu, priča o deci, muževima, ponekom traču ali i sprema pravu domaću supu i naravno krofne. Baka Mela daje instrukcije ali ne i recept za neizbežne pogačice koje samo ona zna da pripremi. „Mlogo ih volem al’ ne mogu da ih spremam”. Dan divan, svi raspoloženim, veseli, slikanje…

Stigli smo kući, deca iskaču sa tatom iz kola, a ja nastavljam put ka kući mojih roditelja. Svake nedelje treba poređati lekove za celu nedelju, brojim 16 vrsta dnevno, u dozer kutiji mome ocu za minuli rad. Mama još uspeva nekako svoje da potrpa u svoj dozer. Oni su stvarali ovu zemlju, baš sam tužna.

Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća. (I. Andrić)

Dejstvo Counterpain prolazi. Laku noć nova doza je spremna.

Ponedeljak, 24. septembar 2018. godine

Pravi jesenji dan, kiša pada, oblačno, sivo, jednom rečju tužni jesenji dan. Danas ću sigurno provesti dan kod kuće uz dnevnu dozu AV, neizbežna Narodna skupština koja treba da donese neke važne odluke za naše najstarije građane i još ponešto. Redovne aktivnosti oko dece, naravno različite smene što me posebno nervira, a i Boki se jutros probudio sa bolom u laktu.

Odlazak do lekara oko mojih aktivnosti i Boki je uspeo da se prošvercuje da pregleda lakat. Terapija lekića i čekamo da za koji dan ode ortopedu. Posle druženja sa zdravstvom tata me dočekuje ispred vrata, svratio da vidi kako sam i da mi javi da se penzije vraćaju na nivo 2014. godine. „Molim te ‘ćeri moje, objasni mi šta to tačno znači?” Razmišljam da li da mu kažem surovu istinu ali neka i onako mi je uvek davao podršku, daću je i ja njemu. Tata pazi sad: „Nadam se da će svi penzioneri najzad shvatiti šta im se dešava i okrenuti peščani sat”. „Dosta, ćerko, shvatio sam i ja ću tužiti državu pa ako doživim super ako ne eto vama nekog nasledstva HA, HA, HA!”, reče moj taja.

Dan je prošao kao što sam i pretpostavljala, dosadno, i lociram se ispred TV da čujem novosti sa N1 tačno u 19 sati. Vesti dana „Pronađen gradonačelnik Beograda posle 100 dana, penzije se vraćaju na nivo 2014. godine bez zakonskog usaglašavanja za rast inflacije, oteto se neće vratiti čak ni na rate, ‘Jura’ se seli (beži) u Albaniju, ostaje samo dilema da li je bio gol ili nije bio gol na derbiju Zvezda – Partizan”. Toliko od mene…

Utorak, 25. septembar 2018. godine

Sunce, sunce zubato. Kafa, prva jutarnja i nezaobilazno ludilo – majstori, iznad nas hoblovanje parketa tačno u 8 sati krenuše da rade. Redovne aktivnosti jutarnje, svako traži svoje: deca, kuca i muž. Za mene novina, pa ja sam kod kuće, prosto rečeno. Sve ove aktivnosti smo delili, sada naradih se ja pošteno svako jutro, a doktor rekao da što više odmaram.

Danas imam domaći zadatak, Teacher Bojana zadala domaći prevesti tekst Great language learners, bogme nije kratak, ali biću radno angažovana celo prepodne i radiće sive ćelije. Kome još trebaju? Ipak „pamet” vam niko ne može oduzeti, zato radimo na sebi za bolje dane kada će se prave vrednosti vrednovati i intelegencija poštovati. Sada dosta sa ovim temama jer trenutno nemamo kome da ih plasiramo. Šta skuvati za ručak? Npr. sladak kupus, rešeno, pripremljeno za krčkanje, a biće bogme i za sutra. Muž takođe osim svog posla radi kao porodični taksista, razvozi babe i dede kod doktora, decu u školu, treninzi, engleski… a naravno malo će i sebe obradovati nešto za svoju dušu. Ode na tribinu u „Kupe”, kao neće dugo, boli ga lakat. Eto njega sada je tačno 00:25. Laku noć!

Sreda, 26. septembar 2018. godine

U 8:30 zvoni mi mobilni, „Ruška, dolaze majstori, budi u pripravnosti komšiji ispod nas kaplje voda”, Boki mi javlja. O ne, ne mogu da verujem opet majstori, hoću li ih se skoro otarasiti.

Majstori su stigli kreću konstatacije: „Pa ne znam nije od slivnika, ali da izvadimo” – vade; „Da pogledamo možda je od WC šolje” – skidaju. Konstatacija „Pa dobro sam pretpostavio, jeste novo, ali fabrički guma ne dihtuje – to je!” „Gospođo, nema problema, sve ćemo vratiti na svoje mesto – ne brinite”. Šta da kažem, već posmatram kako mi od kupatila postaje nešto što je nekad bilo kupatilo. Ne, neću da se nerviram, pa to je samo kupatilo. Šta je to u odnosu na sve što preživljavamo, bar su ljudi „stručnjaci-vodoinstalateri”, nadam se, pošto me više ništa ne može iznenaditi kad zanatlije postaju direktori, upravnici… zašto možda profesori, novinari, doktori ne bi bili vodoinstalateri. Jednom mi je jedan stari vodoinstalater rekao „Ne brini kada ja to nafigujem i stegnem s šajbnu ima da bude ko bog”, i onda stavi selotep.

Mastori odoše, sve je OK, a ja dočekujem i ispraćam, telefoniram, peglam, u stvari svašta radim, a ništa ne radim. Ne, osećam da nisam produktivna več pasivno-aktivna domaćica, ali šta ću rekao doktor opušteno bez stresa!!!

Četvrtak, 27. septembar 2018. godine

Danas je Krstovdan, kažu ne valja danas raditi kućne poslove. Rodilo, znači danas sam free. Imam ručak od juče, znači uživancija. Moram da uradim domaći zadatak iz engleskog i da odem na čas pa brzo da prionem na posao. Sin je stigao iz škole, ali vidim krenulo je sa virusima, zapušen nos, kašljucanje, mučnina… Naravno to besplatno zdravstvo, sada treba izdojiti bar dve hiljade dinara za prevenciju, septolete, kapi za nos, neki rehidrant. Šta ćemo nego pravac apoteka.

Dolazim sa časa i dočekuje me i ćerka sa istim simptomima, znači preventiva puta dva. Boki odlazi ponovo do apoteke, a ja šta ću nego da voskiram parket. Kada me uhvati nervoza ja uzmem krpu pa lagano po voskiranju poda.

Petak, 28. septembar 2018. godine

Obožavam petak, oduvek sam ga volela, još iz školskih dana, znajući da je gotovo sa školom za tu nedelju. Sada ga obožavam više nego moja deca iz istog razloga kao što volim i raspuste, jer kada se oni raspuste raspustimo se i mi roditelji. Da li  je to normalno? Naravno da nije, da nam je školstvo kao u svetu, da je škola zabava u kojoj deca kroz igru uče, da knjige ostaju u školi, da je škola samo pre podne i da kao porodica svako popodne možemo da šetamo, da se držimo i sl. A ne ovako od petka do petka – prođe ŽIVOT. Danas nam u goste dolaze dragi ljudi, spremam večeru – lazanje, palačinke i uživancija. Ljudi sa kojima možemo slobodno da komentarišemo, da koristimo svoj mozak i da nam zbog toga niko ne kaže no-no.

Subota, 29. septembar 2018. godine

Ovonedeljni dnevnik završavam današnjim danom, dan koji je mnogo obećavao, ali eto moramo da poteramo decu da nauče gradivo, da propitujemo i da završim poslove koje nisam mogla te zbog praznika, te zbog gostiju i sl. Krećem u akciju peglanja, rešavam da pogledam emisiju Tanje Vojtehovski Život priča. Premotavam emisiju na početak, spremam dasku za peglanje i počinjem sa gledanjem, sa peglanjem i sa plakanjem. Bivši major Gligić sada vozač kamiona, čovek koji je 21 godinu proveo u vojsci, bio na ratištu i rešio da u maju ove godine napusti vojsku iz svima znanih razloga. Suze nisam mogla da zaustavim dok je pričao o 1999. godini, 5. oktobru i sadašnjoj situaciji. Ovakav čovek na je potreban, ovakvi ne treba da nas napuštaju. Odgledah emisiju, prepričavam mužu koji je upravo stigao sa posla šta sam gledala, kada eto vanrednog saopštenja na TV „predsednik naredio da vojska bude na  najvišoj borbenoj gotovosti” (nemam veliko P na tastaturi). Bože kakav apsurd, do pre 20 minuta gledah emisiju o bivšem majoru i za tren ovo saopštenje. Da li je to slučajnost ili se Univerzum igra sa nama? Šta reći a ne zaplakati!

Autorka je diplomirani vaspitač i bivši direktor Predškolske ustanove „Dečja radost“ Pančevo

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)