Dani sporta i razonode

Milica Pavković
Objavljeno 02.02.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Nedelja, 26. januar 2020. godine

Nedelja je dan za D&D. Ove nedelje smo isključivo ženska ekipa jer je Kosta na skijanju. Počinjemo partiju sa samo petnaestak minuta zakašnjenja, što mora da je rekord. Ja sam cele prošle nedelje bila bolesna i još uvek se slabo osećam, ali pošto privodimo kraju ovu kampanju nisam htela da otkažem. Treba nam sat i po vremena da odlučimo da li iz mesta A da idemo u mesto B ili C. Oba su jednako daleko tako da je zaista svejedno i trebalo bi prosto da bacimo novčić, ali kod nas ništa ne može jednostavno. Mislim da smo našoj D. M. napravili čir na želucu svim tim prenemaganjemi komplikovanjem najprostijih misija. Nije ni čudo da smo u dvanaestom mesecu dvomesečne kampanje.

Bez obzira na sve razlike u pristupu igri između mene i Koste kao starijih milenijalaca i ostatka ekipe koji su skoro pa Generacija Z, ipak mi je drago što se i dalje okupljamo i igramo. Mislim da me ti susreti sprečavaju da postanem jedno od onih sredovečnih žvanjkala kojima je Fejsbuk pun postova tipa „Srećan sam što sam imao detinjstvo u kome…” Redovan kontakt sa mlađim generacijama pomaže čoveku da objektivnije vidi i sadašnjicu i prošlost.

Krajem dana stiže vest o pogibiji Kobija Brajanta u padu helikoptera. To je samo po sebi tužno, ali sa njim je bila i trinaestogodišnja ćerka, što celu stvar čini apsolutno užasnom. Još gore, neko je to sve i snimio i okačio na Tviter. Vest me je uznemirila, ali snimak me je totalno paralisao. Pred spavanje ćemo definitivno da čitamo nešto, makar i dosadnu „Sagu o Vešcu”, kako bih malo skrenula misli. Možda i nije loše što smo završili sa Bakerovim Second Apocalypse serijalom; iako su mi se te knjige svidele, ne može se reći da popravljaju raspoloženje.

Ponedeljak, 27. januar 2020. godine

Otkad znam za dan Svetog Save, baš ga volim. Bez obzira na povezanost „svetosavlja” sa omraženim mi nacionalizmom, ipak je veliki deo priče o Svetom Savi, bio istina ili legenda, nekako kul. Za doručak uz smuti dobijamo i perece, tako da dan započinjem nasmejana. Na žalost, osmeh se neće dugo zadržati na mom licu jer ponedeljkom u dnevnim novinama izlazi Reč tajkuna, odvratna kolumna u kojoj se propagira svaka moguća neoliberalna gadost. Igor hoće da mi je čita na glas, ali ja ovog puta zaista nemam snage za to. Danas se po prvi put u poslednje vreme osećam zdravo. Ne pamtim da sam skoro bila tako prehlađena kao prošle nedelje, tako da ovog ponedeljka odlučujem da preskočim sredstvo za dizanje pritiska.

Iako sam bila bolesna, a možda baš i upravo zbog toga, imala sam više posla nego ikada otkako sam se vratila u Srbiju. Ipak, sada su svi ti poslovi skoro gotovi pa ću uskoro ponovo moći da se vratim uobičajnom dnevnom ritmu i prevođenju Tanjicine knjige. To mi je prvi put da prevodim sa srpskog na engleski – nisam imala pojma da će biti baš toliko teže i sporije nego kada se radi obrnuto.

Po prvi put posle dugo vremena, odlučujem da tražim grebalice na trafici. Prodavačica mi pokaže par različitih vrsta, a ja joj kažem da mi da od svake po jednu. Kada je pokušala da mi ih otkuca, sistem joj je pao i na kraju nisam uspela da kupim ništa osim žvaka. Bolji znak da trenutno nemam kockarske sreće mi ni ne treba. A možda me je samo stigla kazna jer na dan Svetog Save nisam ni jednom zapevala Svetosavsku himnu?

Utorak, 28. januar 2020. godine

Stigao je novi Chapo Trap House, čitaće tekst onog gada Dejvida Frama. Unutarstranački izbori za predsedničkog kandidata počeće sledećeg ponedeljka u Ajovi. Napadi na Bernija su sve jači, ali i gluplji pošto apsolutno ništa ni od kakvog značaja ne mogu da mu nađu.

Neverovatno mi je koliko se trenutno više razumem u američku politiku nego u srpsku. Nekada sam se smejala Igoru što sve to prati i nervira se, a sada sam ja možda i gora od njega. Srpska politika više u meni ne proizvodi ni bes, ni strah niti bilo kakvu drugu emociju. Levica u Srbiji gotovo da ne postoji. Vlast je odvratna, opozicija marginalno bolja (i to ne sva, deo je i gori). Ali opet, dok čekamo da se pojavi neko normalan, sve okolo propada.

Na ručak danas posle dugo vremena idem kod mame i tate. Mama hoće da iskoči iz kože od sreće pošto me dugo nije videla. Drago mi je da mogu da ih vidim makar jednom nedeljno. Mami verovatno ne deluje tako pošto se stalno nešto bunim i podbadam je. Ali za to služe roditelji, zar ne? Kockica mi se ovog puta nije nešto obradovala. Suviše dugo nisam dolazila pa se nadurila. Valjda će se vratiti na normalu kada počnem ponovo redovno da dolazim.

Sreda, 29. januar 2020. godine

Igor me je konačno nagovorio da gledamo anime. Nikada nisam volela ni japanske crtaće ni stripove, sam stil mi ide na živce. Ono malo anime filmova što sam gledala mi je bilo beskrajno dosadno. Taj otpor prema japanskom crtežu i animaciji me je mnogo koštao jer nikada nisam uspela da naučim dovoljno žargona. Ali sada kada više ne živim tamo i imam mnogo manje prilike da čujem japanski pomislila sam da bih možda i mogla da stegnem zube i istrpim par epizoda. Istini za volju, nije da mi se One Punch Man nije svideo. Ipak, ima tu i jedan problem. Meni Japan gotovo nimalo nije nedostajao otkako sam se vratila. Ne zato što je Japan bezveze već sam ja sebi ovde sredila život tako da nemam razloga da previše gledam unazad. Ali kada gledam ovaj crtani, sve i svašta mi deluje poznato a opet nekako nedodirljivo… Nije mi baš svejedno.

Najviše su mi nedostajali vozovi, što sam u neku ruku i predvidela kada sam napuštala Japan prošlog leta. Nedostaje mi da sednem na Jamanote liniju i obrnem ceo krug tek tako, samo zato što volim da posmatram ljude, imam višak vremena, i našla sam prazno sedište. Na kraju me je komični crtani film pomalo i rasplakao. Nije mi lako da to priznam, ali ja jesam romantik. Bez obzira što sam stoprocentno sigurna da nisam pogrešila vrativši se u Srbiju, nedostajaće mi ponešto ponekad. Moram da se naviknem na to. Bolje je da gledam anime i ponekad malo zaplačem nego da Japan potpuno odstranim iz glave, kao da nisam provela skoro četvrtinu života tamo.

Stigao je i novi Radio Westeros. Još jedan kviz. Samo 10 tačnih odgovora na 13 pitanja! Pa dobro, prošlo je dve godine od kada sam poslednji put čitala/slušala bilo koju od knjiga. Vreme je da obnovim gradivo. A i Winds of Winter će valjda izaći ove godine, treba se pripremiti. Ponovo mi pada na pamet da je trebalo da radim doktorat na temu Džordža Martina umesto organizovanog kriminala i demokratizacije. Možda bih ga tako i završila.

Četvrtak, 30. januar 2020. godine

Nakon što smo pogledali poslednji deo Ratova zvezda, Igor i ja smo bili toliko iritirani glupošću istog filma da smo odlučili da sednemo i samostalno napišemo alternativni scenario, ubeđeni da ćemo moći da smislimo nešto bolje nego što je Dizni napravio. Ipak, neke druge stvari su uletele u raspored, nerviranje se smlačilo, i mi smo na to zaboravili… dok nas Youtube nije podsetio. Pogledali smo jedan od tih hejterskih SW video klipova i ponovo osetili inspiraciju, tako da smo seli i počeli da pišemo. Taman sam se raspisala kad je došlo je vreme za odlazak kod kozmetičara, pa je ovaj projekat ponovo pauziran. Da li će moja verzija Kajlo Rena ikada biti razrađena u nešto više od beleške koja kaže Not Emo Not Adam Driver, ostaje da se vidi.

Petak, 31. januar 2020. godine

Sutra treba da predam ovaj dnevnik, a ja sam sve pisala samo u kratkim crtama i sada moram da sve zgotovim u jednom danu. Svaki put ista priča. Ne mogu da se nateram da posao odradim pre roka. Kad god mi sat otkucava, bilo da pregledam dečije radove, bilo da prevodim nešto ili apliciram za neki posao, ja obećam sebi da se više nikada neću dovesti u takvu situaciju. A već sledeće nedelje opet sam na istom mestu. Ima sve to neko objašnjenje, sigurno! Fejsbuk sugeriše da ni izbliza nisam jedina kojoj se to dešava. Možda smo mi odlagači u stvari standard, a ovi što sve rade na vreme i kako treba su aberacija? Možda bi ustvari oni trebalo da razgovaraju sa terapeutima i pitaju se šta sa njima nije u redu?

Danas izlazi Bojack Horseman finale ali mislim da ćemo i to ostaviti za sutra. Ja volim da bindžujem, ali Igor je umereniji, tako da je moguće i da rastegnemo BJ preko celog vikenda plus ponedeljak.

Britanija u ponoć izlazi iz EU. Konačno! Iako mi je Brexit bio neviđeni izvor zabave prvih godinu dana, stvarno su do kraja smorili. Da sam ja nešto u EU, ubacila bih Srbiju na mesto Britanije po kratkom postupku iz čiste zajebancije. Na žalost, EU administracija se ne sastoji od meni sličnih.

Subota, 1. februar 2020. godine

Kao i skoro svakog jutra, prvo što uradim kada se probudim je da dohvatim telefon. Simon me na lajnu pita da li sam već odgledala nove Bojack Horseman epizode! Nakon pretresanja svih serija koje trenutno gledamo, prelazimo na Anatolijevu svadbu. On i dečko već kupuju avionsku kartu. Ja ću malo teže da idem za Tokijo ovog maja, ali valjda ću im doći na prvu godišnjicu.

Posle Simona se čujem sa Emilom, ali je veza nešto loša. Nismo stigli da se ispričamo. Zatim se javlja Sunčica. Veza je opet dosta loša, ali smo uporne tako da nekako ipak probrbljamo oko sat vremena, a onda je vreme za ručak i utakmicu.

Poslednje dve Liverpulove utakmice sam praktično propustila iako sam sedela ispred ekrana i navodno gledala. Zapravo sam sve vreme blejala u ekran telefona i igrala neke glupe igrice. Koliko god da sam srećna zbog Liverpulovog uspeha ove sezone, tako abnormalno dobri rezultati čine stvari manje zanimljivim. Ovaj put odlučujem da ostavim telefon u drugoj sobi i kao da su hteli da me nagrade, odigrali su baš lepu utakmicu sa Sautemptonom. Deluje mi da se Sautemptonovi napadači ponašaju prema Virdžilu van Dajku kako bih i ja da ga vidim uživo – prvo se nekako uzvrpolje i unezvere, a onda padnu na dupe.

Autorka je bila, jeste a nada se i da će ostati, nalevo nasađena svaštarka

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)