Nisu svi koji lutaju izgubljeni

Ivana Orlov Gajan
Objavljeno 03.02.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 8 mins

Nedelja, 27. januar 2019. godine

Nedelja je dan za crkvu. Dobro, mi ne idemo u crkvu, ali se dosta molimo tog dana. Počinje sa „molim te Bože da deca spavaju duže od 7”, „molim te Bože da se ne ugojim od ovog dezerta posle obilnog nedeljnog ručka”, „molim te Bože da bude neki trenutak porodičnog sklada kada se svo troje lepo igraju zajedno, a muž i ja zaljubljeno gledamo čas u njih čas jedno u drugo…”

Ipak, danas ništa od toga – iskrala sam se iz kuće u 5:30, ostavila usnulu porodicu, krenula sa klupskim drugarima put Kikinde, a molitve usmerila na dobre rezultate na turniru.

Pobedila sam! Ne, nisam donela zlatnu medalju kući – pobedila sam sebe, pomerila svoj rekord i to značajno. Uz podršku strpljivih trenera, naporno sam vežbala i pobedila sebe, a te pobede se jedino i računaju. Pokušavam deci da prenesem ove važne životne lekcije – eto baš konkretno na ovom primeru: treba se truditi, ne odustati, pobediti sebe, posvetiti se onome što voliš… Dete 1 prevrće očima i čeka da prođe, dete 2 je suviše uzbuđeno jer joj se klima zub, a dete 3 pita „a gde je to?” Oh… ništa, možda drugi put.

Ponedeljak, 28. januar 2019. godine

Prepričavam svoj doživljaj od nedelje, a ljudi me pitaju šta mi bi da pod „stare dane” počnem da treniram streličarstvo. Rado bih citirala deo iz knjige koju trenutno čitam, a koji u veoma slobodnom prevodu zvuči ovako:

„Postoje dve reči čije značenje oslikava iskrivljen stav o nivoima posvećenosti fizičkim i mentalnim aktivnostima. Ovo su reči amater i diletant. Sada su ove oznake pogrdne. Amater ili diletant je neko ko nije na očekivanom nivou, nije neko koga treba shvatiti ozbiljno, nije profesionalan. Ali originalno amater od latinske reči amare (voleti) se odnosilo na osobu koja voli ono što radi. Slično tome diletant od latinske reči delectare (nalaziti zadovoljstvo u nečemu) je neko ko uživa u svojoj aktivnosti. Ranija značenja su u fokusu imale iskustvo, a ne postignuća; objašnjavala su subjektivnu nagradu koju ostvaruje pojedinac svojom aktivnošću, a nisu se fokusirala na to koliko je aktivnost uspešno izvedena. Sada se ceni uspeh, postignuće, kvalitet izvedbe, a ne kvalitet iskustva. Ništa jasnije ne ilustruje našu promenu stava ka vrednosti nekog iskustva kao sudbina ove dve reči.”

Ipak, ne citiram ništa, samo kažem da imam troje dece, a oni klimnu glavom kao da razumeju, odnosno da je to izgovor za moje neobjašnjivo ponašanje. Toliko puta sam se izvukla iz neprijatne situacije rečima „imam troje dece” da mislim da bi mi i ubistvo oprostili 🙂

Utorak, 29. januar 2019. godine

Utorak, jedan od onih dana: engleski, karate, streličarstvo, joga… sreća da najmlađi član ovog kolektiva nema još nikakvih aktivnosti. Mislim da će biti uskraćen za sve, ali što da se brinem, lepo kažu treće se odgaja samo… računam na to.

Imam problem sa fokusom. Priznajem. Moram da radim na tome. Dok mi misli i ruke beže sa aktivnosti na aktivnost nisam posvećena ničemu više od pet minuta. Zovem to multitasking i baš sam dobra u tome, a baš je zgodno kada nečemu što potencijalno treba da se leči damo fensi naziv i nazovemo to veštinom 21. veka.

Mamu su danas operisali. Zakazano, rutinski. Rutinski – to je valjda medicinski termin za „ne brini, ništa ne može da krene po zlu”. Srećom i nije.

Sreda, 30. januar 2019. godine

Dan za davanje krvi. Svake srede od 9 do 12 časova u prostorije Crvenog krsta dolaze ljudi navučeni na humanost. Dolaze nervozni i besni jer su se stvari promenile, pa se krv više ne daje u Transfuziji kao što su navikli, ali spremni su da „istrpe tu nelagodnost” za dozu dopamina koja im sleduje nakon davanja. Flašicu vode ni ne uzimaju.

Navuku se ljudi na humanost, samo se moraju zaraziti rano u životu, u starijem uzrastu postanu rezistentni.

Ukrala sam malo vremena pre vrtića da se vidim sa kumom B., pa naravno trčim po decu, a deca kada me vide viču „Neeeee!” – neće kući. E sada, da li da budem ponosna što imam tako nezavisnu decu, željnu druženja ili da se postidim što mi se deca ne obraduju i ne žele kući kao da ih tamo neko maltretira.

Četvrtak, 31. januar 2019. godine

Četvrtak, još jedan od onih dana: engleski, karate, streličarstvo, joga… ovoj porodici je potreban menadžer! Može i vozač i bebisiter, a sve što imam je Google kalendar. On je moj drug koji me podseća na treninge, rođendane, druženja, bračni savetnik koji miri želje i mogućnosti, moja prošlost, sadašnjost i budućnost. Bez njega bi ova porodica otišla pod stečaj, a ja u ludnicu.

Pokušavam da se dogovorim sa kumom N. i kumom S. da se vidimo, ali jedan pogled na kalendar i shvatam da je mene teže bukirati od Foo Fighters-e! #samokazem

Petak, 1. februar 2019. godine

Subota je dan za pijacu, mada ja nikada ne idem tamo u tom terminu jer mi je nekako nelagodno. Kada te tamo vide da kupuješ povrće i voće pomisle da znaš da kuvaš – prevelika su to očekivanja, sav taj pritisak :). Kuvanje obavljam danas jer sam sutra službeno odsutna.

Umorna sam od cele nedelje ali ipak odlazim u „Koloseum” na trening posle kojeg se osećam jače.

Za kraj dana pakovanje. Biću odsutna 36 sati od kuće, ali me to ne sprečava da se spakujem kao da idem na sedam dana.

Subota, 2. februar 2019. godine

Danas sam u Bačkoj Palanci na seminaru „Promocija humanih vredosti”. Ubrzo shvatam da mi je gradivo blisko jer ga ustvari ponavljam iz doba kada sam pre dvadesetak godina bila volonter Crvenog krsta.

Gledam mlade volontere oko sebe i sećam se sebe iz tih dana. Sve ostalo je bilo manje važno. Dolaze željni druženja, a odlaze puni znanja, životnih veština… zaraženi doživotno.

Autorka je diletantna supruga i amater majka troje maloletne dece.

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)