Lepota se ne računa ako si govno!

Ana Svilar
Objavljeno 02.02.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 22 mins

Nedelja, 26. januar 2020. godine

Još se nisam navikla da u datumu pišem 2020. Isto tako, posle tačno četiri godine i 17 dana nisam navikla da se budim sama, ponekad, u proseku svakog trećeg vikenda i to mi dalje jako teško pada. Deca nisu tu, a moj umor ne pobeđuje taj osećaj neuspeha i nedostajanja koji osećam četiri godine i 17, ustvari, jutros 18 dana. Navike su baš čudna stvar.

Još sinoć sam gledajući film shvatila da ću se probuditi gripozna, pa pored kreveta držim brufen. Kako sam nekad praktična 🙂 . Kasno sam legla, opet pomućenih misli, osećanja, ali protiv svog bića ne mogu, opet pobeđuje opravdanje: „Nije možda tako mislio”. O da, mila, mislio je. Teška mi je nedelja kad sam sama, ako nemam čime da se uposlim, dok ispijem jutarnju kafu uspevam da srušim svo svoje samopouzdanje, sve dokaze o svom biću uništim i ostanem ogoljena, tako sama. Kakva depresija od žene! A tako se lepo smeje, puno lice života.

Time Out: Čekaj bre Ana, hoćeš li ljudima stvarno dati sve ovako na tacni 🙂 ? Pa do kraja nedelje ćeš pisati o najcrnjim mislima ako ovako nastaviš 🙂 … brišem… pa opet pišem. Pa dobro, svi smo ljudi, samo što su neki i otvoreniji, je l’ tako?

Odgovaram na mejlove skoro do podne. Neka frka je nastala, kraj godine, svi traže nešto, ja samo malo mira… ili bolje ne, setih se kako mi je započeo dan, daj bolje te mejlove. Napolju je lepo vreme, okrećem par brojeva telefona, dogovaram se za neko sunce januarsko. Može, prodato. Lomi temperatura, ali lomim i ja nju, pa ko duže izdrži.

Kasno popodne, stiže poruka tehničke prirode, piše: tri minuta. To je znak da treba da izađem ispred zgrade da pokupim moja dva bandita, sedam i osam godina, male starosne razlike, ali karakterne su nesagledive i svakog dana zahvaljujem Bogu da je tako. Siđem. Čekam, ali mi je i tri minuta predugačko, cupkam. Odu na dva dana, ja ne umem da se snađem i to mi kroz glavu prolazi za ta tri minuta. Ana dokle, gospođo! Prilazi auto, OK, još samo da progutam koju knedlu i kad zaključam vrata stana biću kao nova. Tako svaki put. Izleće mafija, motaju mi se oko nogu, nema razlike u oduševljenju, svi troje skačemo isto i kad odu na dva dana i kad odu na dve nedelje. Malo skačemo, malo knedla, malo tehničko-informativni razgovor i već zaključavam vrata, to, stigli smo na cilj!

E tako, sad je isčešeno srce na mestu. Mazimo se, ljubimo se, Vasa kaže boli ga grlo, nema temperature, nešto se već ustežem, četiri dana pre smo bili u laboratoriji, sve je bilo OK. ‘Ajde Ana, ženo iskuliraj, nije ništa.

Hoću da skuvam gulaš za sutra, Vasa se već mota i gura u kuhinju, hoće on da kuva, počinjemo, ali brzo odustaje.

Smiraj dana, momci su spremni za spavanje, sedamo da gledamo Harija Potera. Ja motam po glavi uobičajne misli: sutra je ponedeljak, ako ne odem na posao moraću da radim od kuće. OK, bolje i to nego da širim virus okolo. Notifikacija na telefonu: poginuo Kobi! Eee ’bem te živote kakva ti je ovo suluda jednačina.

Ponedeljak, 27. januar 2020. godine

U 6 sam kao sova, ne znam ni da li sam spavala u prvi mah. Oči mi gore. Popnem se da proverim decu, niko nema temperaturu. Bravo, moći će na priredbu u „Zmajevoj”. Vasa je u horu, Raša ima recitaciju, vežbao ju je deset dana.

Oni još spavaju, ja lagano krećem u novi dan, ali prvo mejlovi 🙂 .

U jednoj ruci telefon, u drugoj mućkam u tri šolje kafu, čaj i coldrex. Maćka (to joj je ime) mi se mota oko nogu, jedino je ujutru mazna, posle se pretvara u tigra. Ali badava, ja nemam snage ni da je podignem. Javljam bazi da neću doći, može ova država i bez mene danas. A čuš, može ona bez svega što jednu državu krasi, a što ne bi bez mene 🙂 . Smejem se samoj sebi, uhvatila sam se u poluubeđenju da radim bitan posao.

OK, sad će Goja da stigne, nisam joj javila da sam krepala. Ulazi na vrata, rekoh: „Jbg, pao sistem.”

Savindan volim, još kao dete sam ga zavolela. Tog dana u vojvođanskim mestima pekari dele perece. Kako je to samo divno, toplo, ta mala nagrada za đake, neki od njih će nositi to sećanje čvrsto u sebi.

I sirena kreće, oblačenje, košulje, nameštaju se frizure, ko će šta da kaže, gde se ko i sa kim nalazi… nedostaje mi ta dinamika ispraćanja dece u školu, dugo to već ne radim, jer sam u vreme njihovog ustajanja već uveliko na putu ka Beogradu. Sad mislim, zašto i zbog čega to propuštam, ali u sekundi ona druga Ana me popreko pogleda i ja sam već zaboravila tu setu. Raditi se mora, pogotovu kada znaš za koga to radiš. Motivacija mi je ispred nosa, upravo obuva cipelu na pogrešnu nogu 🙂 . Smejemo se. Ljubimo se. Odlaze. Baba Goja prednači, pomalo roditelj, pomalo učitelj i pomalo član bande, stalno nešto muljaju a da ja ne znam.

Prošlo podne. Ja tipkam. Zvoni telefon, Pera GMC. Oooo matori, kako zdravlje, kako mi kancelarija, je l’ sve radi… štima sve, Pera drži sve pod kontrolom, već drugu nedelju je sam, Jovana je na odmoru u Nemačkoj. GMC sam ja osnovala, sama, bez trunke kapitala, pre nešto vise od tri i po godine. Gurala sam, gurali su me, došli smo do referenci i onda sam u nekom momentu prepustila celu koncepciju timu, a ja otišla na drugu stranu. Sad tako vozimo, ja u sopstvenom biznis modelu kao honorarac 🙂 . Slatko zar ne!?

Kaže Pera ima novog klijenta, treba mu pomoć da zatvori ponudu. Hoću, neću, krenem. Ne pamtim kad sam u GMC bila poslednji put po danu. Zatvorimo priču i ja se jedva vratim kući, pada ona grozna, sitna kiša. Deca su već kod kuće. Pričamo kako je bilo. Vasa nije OK, vidim mu u očima. Ja zviznem coldrex i odlučim da ga vodim lekaru.

U dispanzeru kao u košnici. Rašu sam ostavila samog u kući, ali posle dvadeset minuta se već kajem što sam to uradila, iako živimo preko puta dispanzera i realno nemam razloga za brigu. Čekam još malo. Gužva je užasna i shvatam da nećemo stići u ordinaciju ni za narednih pola sata. Zovem Supermena, kažem pomagaj. Supermen bez oklevanja kaže: „To ti je završeno” i sad znam da će Raša biti sa mnom za koji minut.

Sad malo rasterećena sedim sa Vasom, koji je slomljen od temperature i jedan čovek mi pantomimom nešto pokazuje. Gledam ga pravo u oči nadajući se da će nešto da progovori. Međutim, on i dalje prstom upire u mene pa na drugu stranu. Vidim da nešto nije u redu, čovek nije OK. Okrenem pogled, ali on sad maše da bi mi pogled uhvatio. Bez oklevanja kažem čoveku: „Gospodine, ne razumem koju vrstu informacije tražite od mene”, ali pantomima se nastavlja… i tako se to upiranje prstom završilo intervencijom policije na moj poziv. Detalji prevazilaze dužinu ovog teksta. Uglavnom u magli sužene svesti i samokontrole, Supermen mi dovodi Rašu. Bravo, to sam čekala. Prozivaju nas iz ordinacije. Infekcija disajnih puteva, nije uznapredovala, rešiće se četvorodnevnom terapijom antibioticima. OK, nije strašno.

Idemo kući. Malo smućkani, ali preživeli smo i teže dane. Sćućurićemo se svi u isti krevet i zaboravićemo šta se desilo.

Utorak, 28. januar 2020. godine

Ustajem sa pritiskom u glavi, ali to je to, ne mogu sebi da priuštim još jedan dan izostanka, već imam pet stvari koje treba da završim do ručka. Maleni spavaju u mom krevetu, neću da ih budim. Gledam na sat, nemam vremena za kafu kod kuće, izlazim iz stana, na stepeništu predajem štafetu Goji, tako funkcionišemo… čini mi se vekovima. Razmenjujemo informacije, ona kaže donela je svežu piletinu za supicu, ja kažem ima ručak, veš je ostao u mašini, sve to ne zaustavljajući se, ona šipči gora, ja trčim dole.

Ulazim u Vlajkovićevu, tamo ništa ne odaje da me čeka lom. Pomislim u sebi, evo trika za danas. Uđem u kancelariju, tamo sedi kolega već, sveže pečeni tata, malo rasčupan. Pitam kako je prošla noć, odgovara sa: „ludo” i meni je sve jasno. Otvaram poštu i vidim da je broj neotvorenih pristiglih mejlova znatno veći od očekivanog i opet pomislim trik.

Ceo dan mi prolazi u atmosferi brzanja i rešavanja zadataka, stižem samo na kratko da čujem stanje kod kuće. Nije najbolje, ali sad je ta glupa faza.

Kući stižem kasnije. Mama je na izmaku strpljenja, opet se svičujemo na vratima.

Čistim i sečem gomilu voća, svi preskačemo večeru osim Maćke, ona ne mari za nove sojeve gripa.

Sreda, 29. januar 2020. godine

Čudno je to kad na kraju treba da objasniš kako ti prolazi najveći deo dana na poslu. To upravo pokušavam, sada kada je 18.30. Hoću reći, sad kada pokušavam da se setim kojim redosledom je sve teklo, teško mi ide, ali onda pogledam u notes i vidim da sam jedanaest od četrnaest stavki koje sam danas zacrtala štiklirala. I to tako postaje zaključak dana. Pauzu za ručak sam iskoristila da se vidim sa Mikicom i Nikicom (ubiće me za ove nadimke) studentima, koji rade na projektu „Avantura Zelembaća”. Momci su izvanredni, sada im pomažem da pokrenu nov projekat i taj entuzijazam koji oni imaju mi jako prija.

Kući dolazim na vreme. Malo crtkamo, malo radimo domaći. Pečemo palačinke, Vasi se vraća apetit. Ja razmenim par poruka sa Kumom, još jedan Superheroj i leđa koja me nose. Dobro je, svi smo živi, još jedan dan je pri kraju.

Čujem jednim uhom na TV prof. dr Dragicu Grujić, sadašnju v.d. direktorku Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, kako između ostalog komentariše da gotovo nema građanina u Srbiji koji nije ušao na taj Institut ili zbog sebe ili zbog sebi bližnjih. Od te informacije mi klecnu kolena.

Maleni su zaspali, ja brzo menjam plan da ću pogledati film i počinjem da preslušavam neke stare plejliste. Svaka stvar mi vraća osećaj od pre deceniju ili više. Koliko sam samo bila bezbrižna. Kaže ona opasnija Ana: „A vidi te sad”. Smejem se i mislim šta sutra da obučem, idem u Nemanjinu 11.

Raša u jedan posle ponoći gori. I znam da je on sad na redu.

Četvrtak, 30. januar 2020. godine

Eee jutros se šminkam. Svi oni koji me vide svaki dan znaju koliko je to retko. I stalno dobijam kritike na tu temu koje idu odprilike ovako: „Jaoo tako lepa i vitka žena, a tako bleda, što ne staviš malo korektora da pokriješ podočnjake”. A moj odgovor na to ne postoji. Nit mi smeta kritika, samo imam osećaj da svi akteri u toj priči gube vreme i energiju. E sad sa ovom fasadom očekujem drugu vrstu komentara: „Aaa eto vidiš kako dobro izgledaš sada, pazi samo da te neko ne ukrade…” Evo svi samo mene čekaju, sa sve šminkom, samo ne znam kud će sa mnom kad me operu od boje 🙂 . E moji vi, lepota se ne računa ako si govno!

No, danas je „tašna-mašna” dan, jer sam na spisku današnjih posetilaca Vlade. I mislim na sinoćnu izjavu dr Grujić i koliko građana Srbije je imalo priliku da poseti zgradu Vlade. Malo. Eto, ja imam to zadovoljstvo, pa mi bi i malo drago. Nastavljam niz osunčanu ulicu Kneza Miloša sa jednim nasmejanim brkom.

Posle posla trčim na neformalni sastanak sa jednim mladim bračnim parom koji pokreće svoj agrobiznis. Oboje su mlađi od mene, značajno. U meni neki lep osećaj što mogu da im pomognem. Razmenismo ideje, planove, i ja odlazim sa nekom vrstom ubeđenja da su oni na početku fantastičnog puta. Želim im svu sreću.

Odlazim kod mame, jer su sad tamo dva bolesnika, jedan već živnuo, ali i dalje pod antibioticima, drugi sa temperaturom koja ne može da se obori. Celu noć grlim Rašu, toliko je topao da imam utisak da ga moje telo hladi. Ovaj virus je užasan.

Petak, 31. januar 2020. godine

Budi me misao da uopšte ne znam u kom je statusu moja odbrana specijalističkog rada. Kad me tako strefi neka u sred sna odmah krenem da se znojim. Ta anksioznost oko postdiplomskih studija traje već dve godine. I mada mi nije bilo neohodno, želela sam da ih upišem, jer u tom momentu nisam znala šta pametnije da uradim za sebe. Svaka normalna žena u krizi identiteta bi otišla kod frizera i promenila frizuru, ili bi negde otputovala, našla frajera, ja sam upisala postdiplomske! Bož’ budale! I sad se sa tim davim toliko dugo, da mi ni mentor više ne veruje da ću završiti 🙂 . A ostao je samo završni rad… i par nekih administrativnih teškoća… sa ženom, koja očima ne može da me vidi… i tako najveća prepreka mom uspehu postade šalteruša 🙂 .

No, vratimo se temi… ja oblivena znojem, pišem mejl dok idem ka Beogradu. Šalteruši… pišem… pa brišem… nisam ga poslala do kraja dana, bojim se 🙂 .

Stižem na posao, standardno raspoređujem mejlove, planiram sledeću nedelju, imam obuku koja traje tri vezana dana, moram da odigram nešto unapred. OK, sve je pod kontrolom, u ponedeljak moram da napravim dvostruki salto, al’ nekako ću izvesti sve.

Cupkam, čekam da „zvoni” i da palim.

Putujem ka maminoj kući, razmišljam kad će proleće, da sve ozeleni. Jako se tome radujem. Vrtim neke slike, i ukapiram da bi idealan pozdrav proleću bila klupa na ulici ispred mamine kuće. Da, to ću da uradim. Žudim da doživim neke mirne dane nakom ovako burnih godina, ali ne vidim sebe nigde drugde nego tu gde sam sada. Ne želim da odlazim, želim samo da rešim neke situacije i da budem tu. A baš često čujem kako bi neko otišao ili odlazi. Gde ćete ljudi, ostanite da probamo bar još jednom nešto da uradimo? Sada smo pametniji, zreliji…

Subota, 1. februar 2020. godine

Jutro, svi spavaju. Prepipavam sve redom, niko nema temperaturu. O, bravo, pobedili smo i ovaj put.

Subota kod mame ne garantuje odmor, jer kod mame svako malo defiluju neki majstori (svi koji me znaju, znaju za muke tantalove i renoviranje koje traje predugo). Ali ono što znam jeste da ću dobiti kafu u krevetu i da će mama spremiti doručak.

Ali ova subota mi se posrećila. Otvorila sam prozor, uopšte nije hladno i čujem kako ptice pevaju. SuperBaka drži logistiku ceo dan, dok mi radimo domaći koji je zaostao u proteklim danima. Stižem da pogledam dva filma. U kući je udobno, toplo. Sutra izlazimo u šetnju, u inat svim virusnim sojevima ovog sveta. Ja još sređujem tekst za redakciju sa Energetskog portala, koja je želela da predstavi moj rad sa decom u odbrani Planete od zagađenja. Opet sam nasmejanog brka i nadam se da ću dati doprinos, makar minimalni, da ovaj svet bude bolje mesto za svu našu decu.

Autorka je… Google sve zna!

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)