Dnevnik pretposlednje nedelje u godini

Vasa Pavković
Objavljeno 27.12.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 14 mins

Nedelja, 20. decembar 2020. godine

Običan, miran dan, toliko miran da se plašim kako ni sutra neću imati šta da zapišem, kao ni prekosutra, ni nakosutra i nadalje.

Uveče se završila preterano hvaljena krimi serija Kosti, čiji je kraj ogoleo, do kraja, ono čega sam se plašio: da je reč o seriji s tezom, kojoj ne pomažu ni krv, ni suze, ni dobri glumci…

Ponedeljak, 21. decembar 2020. godine

Osvanuo je svetao, sunčan dan. Prvi dan zime, koja je, što se Banata tiče, vidljiva samo po zidnim kalendarima. Da ne bih ponovo slušao brojke o kovidu, kod nas i u svetu, gde se hiljade mrtvih svakog dana pretvaraju u cifre, uključio sam televizor tek oko podneva. Naravno, tamo su se i dalje vrteli kovidom satrveni ljudi–brojevi. Povremeno bi se kroz tu cifraciju probio Vučićev antipatični lik da saopšti još neku hiperbolu glede našeg najvišeg mesta u regionu (i šire, kako bi se našalio jedan stari filmski komičar).

Dva sata docnije vozio sam automobil Tolstojevom ulicom. S leve strane opazih tri sveže, ovog jutra, srušene kuće. Kraj porušenih, starih banatskih kuća, i s jedne i s druge strane, samo je još po jedna slična kuća svedočila o donedavnom izgledu (tog dela) ulice, jer su se od njih, dalje, i levo i desno, pružale novosagrađene zgrade, dijametralno različitih boja. Uskoro neću više voziti Tolstojevom ulicom, nego odvratnim kanjonom u koji su pančevački investitori pretvorili nekad prijatni, mirni predeo.

Nosim se mišlju da telu koje u pančevačkoj opštini menja nazive ulica predložim promenu imena Tolstojeve ulice odnosno kanjona u Begbedeov kanjon ili De Lilov kanjon ili pak u Peljevinov kanjon. Nema smisla da ime najvećeg ruskog romansijera Lava Tolstoja nadalje označava ovaj surogat.

Na današnji dan 1941. godine je formirana, u Rudu, Prva proletarska brigada. Učinjeno je to tog dana da bi se obeležio Staljinov rođendan. Kasnije, posle sukoba sa Informbiroom, to je „zaboravljeno”.

Dvanaest godina kasnije rođen je moj generacijski drug, jedan od najboljih savremenih srpskih pisaca – Svetislav Basara. Ni to niko nije pomenuo, po medijima, pa evo da to ja učinim.

Utorak, 22. decembar 2020. godine

Umesto sunca, jutro nas je dočekalo bledom svelošću, koju su po gradu rasuli niski svetli oblaci. Ponovo sam preskočio informativne TV emisije i uključio sportski kanal na kojem se prikazivao snimak jučerašnjeg derbija u američkom fudbalu. Ovaj visoko organizovani („dizajnirani” kako govore naši reporteri) sport, pleni kako tim „dizajnom” akcija, tako i surovim prekidima. Pred avetinjski pustim stadionima, koji u normalnim okolnostima primaju sto hiljada gledalaca, američki „fudbaleri” igraju po fer pleju, beskompromisno i surovo. Ne pamtim da je ove godine izbila jedna jedina tučnjava, kakvih je pre promene pravila bilo na svakoj utakmici. Pravila igre su bitna, ako ne i najbitnija, pomišljam misleći na haotičnu i užasnu društvenu scenu u Srbiji koju su stvorili naprednjaci, pa sad na njoj parazitiraju.

Provezao sam se i danas Tolstojevim kanjonom. Preko od one tri srušene kuće, sa druge strane kanjona, primetio sam još dve novosrušene! Investitori nemaju vremena za čekanje. Možda ova vlast padne za godinu ili dve – pa treba iskoristiti aktuelno beznađe i bezvlašće, računaju oni. Put me je odveo do Zmajovine ulice. I tu su se sveže ruševine smenjivale sa novoizgrađenim „postmodernim” trospratnicama u aritmičnim kolonama.

Čekajući Dušicu, na pijaci, posmatrao sam veselo jato vrapčića, koji su cvrkutali, zanimajući se oko tezgi sa semenjem. U jednom momentu, kao kamen s neba, pala je među vrapčiće neka siva ptica. Pomislio sam – gugutka. Ali dok se misao još formirala, videh da je to mlad kobac i da je kandžama zgrabio jednog od vrapčića. Čulo je još samo jedno „dživ”, kao izraz smrtne neverice ulovljene ptičice, i kobac je odleteo van prostora pijace i mog pogleda.

Sreda, 23. decembar 2020. godine

Ustao sam ranije no obično. Uključio  televizor. Na ekranu se Vučić, biće u Golubincima, najironičnije moguće obraćao opoziciji, tvrdeći da će oni sigurno pobediti na sledećim izborima. Onda se „beskrajno” (više puta) zahvaljivao predstavniku japanskih investitora, koji ga je sa strane, zbunjeno posmatrao… Promenih kanal.

Ali pogled kroz prozor na sedmom spratu pokaza sunce raspršeno po čitavom gradskom predelu. Pomislih kako je današnji dan retka prilika da u Deliblatskoj peščari, poslednje nedelje u decembru, vidim i fotografišem nekog dnevnog leptira.

Oko podneva parkirao sam auto na malom parkingu, preko od kafića „Devojačka noć”. Izašavši iz kabine, čuo sam kako ciči testera, negde u blizini. Samo tri minuta docnije, kod crkvice brvnare, video sam i snimio, kraj zidića zvonare, na odbačenom drvenom krstu, čak dva Admirala (Vanessa atalanta). Posle sam video još pet-šest od kojih sam neke i fotografisao. Uz njih video sam i jednog Mnogobojca (Nymphalis polychloros)! To je bilo lepo čudo!

Koračajući kraj igrališta, prema bazenu, shvatih da se predeo strahovito promenio. Skoro sve drveće, kraj zemnog puta za bazen je posečeno! Staza je pregrađena poleglim granjem, uz istaknutu žutu tablu da je strogo zabranjen pristup nezaposlenima. Prišavši bliže, videh da je porušena i cela šuma s desne strane, bogata šuma koja se po grebenu pružala sve do napuštenog Doma za stare!

Ali to nije bilo sve!

Šapući: – Bože, da li je ovo moguće! – i ponavljajući te reči kao da sam začaran, otpešačio sam, s jezom u kičmi, stazom podno bazena prema asfaltnom putu. Posečeno je bilo skoro svako drvo duž puta i dalje od puta, uništena ljupka livadica na kojoj sam preko decenije i po posmatrao i fotografisao dnevne leptire, spremajući knjigu Dnevni leptiri Deliblatske peščare.

Ubrzo je kraj mene prošao i traktor s prikolicom dupke natovaren oblicama bagrema…

Sve je uništeno! Kakva je samo šteta počinjena živom svetu, kakav je samo ovo ekocid!!

Fotografišući užas, videh par kosova, kako lete nisko iznad poleglih drveta i granja, slećući tu i tamo, kao u neverici.

Četvrtak, 24. decembar 2020. godine

Od svega se pravi TV šou! Prvo pred kamerama vakcinu prima Brnabićka, potom Darija KT. Potom i dr Kon. Onda tzv. premijerka drži govor. Kao i obično, kad vođe naprednjaka govore, laži se ne preskaču.

Kaže Branbićka da smo drugi u Evropi krenuli s vakcinama. Naravno da je to netačno – Britanci već nekoliko dana daju vakcine, hiljadama ljudi, Rusi su krenuli još ranije… Ali šta mari – kad jednom počne da se obmanjuje, nema prekidanja.

Za sedam miliona naših ljudi, nabavljeno je nešto manje od 5.000 doza, što znači da će u prvom koraku biti vakcinisano manje od 2500 ljudi. Uglavnom najstarijih penzionera, po staračkim domovima.

Ispod svake lažljive naprednjačke rečenice, vrlo brzo i jasno se može nazreti obmana, trik, smicalica, nepotpuna informacija, uličarska manipulacija itd. itd.

Ali oni drugačije ne znaju.

Neka nam je Bog u pomoći!

Petak, 25. decembar 2020. godine

Probudila me je kiša. Prvo što sam pomislio beše: – Vidi, bogati, meteorolozi su bili u pravu!

Padala je celog dana, i evo sada, dok se bliži ponoć, i dalje pada.

U Pančevcu na prvoj strani naslov kakav se nije pojavio bar trideset godina: „Nastavlja se uređenje centra grada, Pančevo će biti najlepše u Srbiji”. Jedino nedostaje znak usklika da se potcrta hiperboličnost tvrdnje.

Da bi se opstalo u svetu „ideologije” naprednjaka, mora se neprekidno insistirati na superlativima, po svaku cenu i bez osvrtanja. Mora se biti prvi, najlepši, najbogatiji, najbrži, najproduktivniji, najnaj… Samo nek se raspiruje optimizam – a šta će se potom uraditi?! – koga je još za to briga?! Ko će se toga setiti za mesec, dva ili pola godine?!

Na tvrdnju s naslovnice odmah se postavlja pitanje: – Pančevo će biti lepše od Beograda? Ili od Novog Sada? Ili od Niša? Ili od Subotice, koja je zvanično najlepši grad Vojvodine. Ili od divnog Sombora? Ili od odavno sređenog Kraljeva? Ili od male i ufinjene Bajine Bašte? Ili od Vršca, u svakom pogledu uspešnijeg od Pančeva… I tako bi se moglo nabrajati i nabrajati…

No koga je za to briga?!

Kao i za podnaslov „Ubrzo ćemo dobiti i kliničko-bolnički centar kakav i dolikuje jednom gradu u južnom Banatu”. Nadam se samo da to ubrzo neće biti kao sa beogradskim metroom…

Listajući isti broj gradskog nedeljnika, vidim da su posmrtnice objavljene čak na 15 strana! Verovatno nikad više u novijoj istoriji Pančevca! Među umrlima je, pretpostavljam većinom od kovida, i nekoliko mojih prijatelja i poznanika. A slično je bilo i prošle i pretprošle nedelje.

Uprkos svakom optimizmu, kovid uzima danak, daleko veći od onog koji priznaje tzv. struka. I tu smo, što bi rekli naprednjaci, „prvi u regionu”.

Subota, 26. decembar 2020. godine

Prošla je još jedna nedelja. Današnji dan beše kao tiha poenta tog malog tamnog procesa:

Odlazak na Gradski pijac, na kojem je bilo više prodavaca nego kupaca.

Odlazak do bankovnog automata na Tesli, koji prepodne nije radio.

Vožnja Tolstojevim kanjonom, gde sam zapazio još jedan juče srušeni ugao.

Kafa, koju nam je skuvala ćerka Milica, kako to obično čini subotom, skoknuvši s Koteža na Teslu „da nas vidi” i obraduje.

Vest da mi je danas, u Beogradu, izašla Antologija srpske postmoderne priče Vrhovi.

I za kraj: danas je rođendan moje majke. Preminula je pre skoro tri godine, u pančevačkom staračkom domu. Za svaki rođendan pričala nam je kako su roditelji pohitali da je prijave kod matične službe, u Virovitici, umesto da su, te daleke 1928. sačekali pet-šest dana, i tako joj, po njenim rečima, uštedeli čitavu jednu godinu života!

Ali oni su požurili, nisu mislili na njenu budućnost!

Sutra je nedelja, nadam se da će biti mirna, kao i prošla što je bila.

Autor je rođeni Pančevac. Pisac, ljubitelj košarke, američkog fudbala, rok muzike i stripova. U prirodi fotografiše dnevne leptire o kojima je napisao tri knjige. Penzioner.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

One Comment to: Dnevnik pretposlednje nedelje u godini

  1. Avatar

    DUH VREMENA

    30 decembra, 2020

    One Way Out – At Fillmore East, 1971
    Fillmore East bilo je omiljeno mesto rok muzičara u Njujorku nalik Studentskom u Pančevu. Snimljen uživo, koncert grupe The Allman Brothers band bio poslednji na ovom mestu. Po zatvaranju hrama muzike krajem iste godine poginuo je Duan Allman, slajd gitarista i vođa grupe.
    https://www.youtube.com/watch?v=yJ9twEldw_M
    1967.g, snimljen je film Bonny and Clyde. Filmsku priču o Elizabeti Parker i Česnatu Berou, te njihovoj bandi, uradio je Artur Pen.
    https://www.youtube.com/watch?v=siEe6NWDfJU

    Svitanje
    https://www.youtube.com/watch?v=KFGm7rZkzsU
    Statesboro Blues
    https://www.youtube.com/watch?v=ezPZxfS1jys
    Udvaranje
    https://www.youtube.com/watch?v=9smHLhj75CU
    Jessica
    https://www.youtube.com/watch?v=vTOozRAJ8dU
    Sumrak

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)