Pod ovim nebom

Nedelja, 10. oktobar 2021. godine

Gretel je moja prijateljica iz Danske i bila mi je u poseti pre desetak godina. Zavolela je Pančevo, dopala joj se, za nju do tada nepoznata, vojvođanska arhitektura i rado je sa mnom šetala pančevačkim ušorenim ulicama. Sve joj je bilo interesantno i šarmantno.

Danas prolazim tim istim ulicama, setih se nje i razmišljam o tome da li bi Gretel prepoznala Pančevo?

Da li bi rekla da je postalo veliko rušilište ili gradilište bez ikakvog reda i logike?

Da li bi uvažila argument da su porušene istorijske zgrade bile zapuštene i pune prljavljštine ili bi nas, dobronamerno, podsetila da se radi konzervacija, a ako to nije moguće, rekonstrukcija takvih zdanja?

Da li bi je prenerazilo videvši da su na malenim placevima sagrađene velike zgrade, da neke guše jedna drugu, dok neke štrče kao osmatračnice?

Da li bi razumela potrebu da se zauzme svaki centimetar ne samo svoje, nego i tuđe površine?

Da li bi se pitala kako je moguće da infrastruktura za toliko stambenih objekata ne postoji i da o prirodnom provetravanju prostora niko ne vodi računa?

Šta bi rekla na to da se planira izgradnja zgrada na zelenim površinama i još seče drveće zbog toga?

Sigurna sam da bi Gretel rekla da su arhiteror i urbanohoror zavladali Pančevom i užasnuta pobegla u svoj lep i sređen Gudme.

Neko će reći da ovo nije Danska, ali i ne treba da bude. Mi bi trebalo da sačuvamo svoj identitet, svoju prepoznatljivost. Potrebno je sređivati i ulepšavati grad i ići u korak s vremenom, ali čuvajući kulturno nasleđe i prirodu za buduća pokolenja.

Arhitektura je deo kulture. Suviše često se zaboravlja da kulturu čine ljudi. Najbolje arhitekte to ne zaboravljaju, već toj činjenici daju pravi značaj.

Ponedeljak, 11. oktobar 2021. godine

Danas su Nesvrstani ponovo u Beogradu, obeležavaju svoj šezdeseti rođendan. Iako kiša nemilice pada, naša prestonica je u, pomalo, prazničnom raspoloženju jer ugošćuje više od sto stranih delegacija. Stojim kraj prozora mog Centra za medijaciju i gledam ulicu kako je okićena zastavama zemalja članica Nesvrstanih. Raspoređene su na banderama i to u buketu – jedna naša i tri strane i beznadežno pokušavam da pogodim kojim državama pripadaju. Nikada nisam bila dobra u raspoznavanju zastava.

Razmišljam o vremenu dok je Jugoslavija bila ne samo članica nego i jedna od osnivačica Pokreta nesvrstanih, o Titu, Jovanki i setih se da je u RTS-u još otvorena izložba „Jovanka Broz u boji – modni svet prve dame Jugoslavije”, pa sam rešila da je pogledam, ipak, bila je prva dama trideset godina.

Haljine su vrhunske, kao da su juče šivene, a i ostale njene stvari su u perfektnom stanju. Najinteresantniji su mi originalni crteži Anđelke Slijepčević, Aleksandra Joksimovića i Klare Rotšild, mada ih ima malo. Mislim da je ova izložba samo uvod u jedan veći, sveobuhvatniji projekat jer materijala ima dovoljno,a zanimljivo je ispričati istoriju i na ovaj način. Izložbom, ipak, dominira Jovanka na fotografijama. Jovanka Broz je bila prirodna lepotica sa veličanstvenim osmehom koji pleni. Na svakoj fotografiji izgleda prelepo, pogotovo u ranijem periodu. Molijer je rekao da se lepim ženama sve može oprostiti, ali ne i Jovanki. Njoj se ništa nije oprostilo, ni za ono za šta je (možda) kriva, a ni za ono za šta sigurno nije bila kriva. Onu, koju je časopis Point de Vue images du monde u podnaslovu opisao kao „Kraljicu bez krune madam Jovanka Tito Broz”, a u tekstu napisali: „Zadivljeni smo otmenošću madam Tito Broz”, jedva su dočekali da je u spavaćici izbace iz kuće i uvaljaju u blato. Te svoje haljine nikada više nije videla, a ni ostale stvari. Možda bi joj sudbina bila lakša da nije bila tako lepa, možda joj ne bi toliko zavideli, pa onda ne bi zadnjih četrdeset godina svog života proživela u oskudici, kao osuđenik bez presude, jedno vreme i bez struje u kući koja prokišnjava. Danas je to opet luksuzna vila sa novim stanarkama.

Chiao Bella!

Utorak, 12. oktobar 2021. godine

Javljaju mi stranke da imaju koronu, pa otkazuju zakazanu medijaciju pred sam njen početak. Ne zameram, samo da ozdrave. Bračni par je u pitanju, žele da se razvedu preko medijacije. Nešto razmišljam, razlog za razvod je nerazumevanje i neslaganje, a sada su prinuđeni da provedu puno vremena zajedno, pa eto prilike da prevaziđu nesuglasice i ostanu zajedno. Nadam se da neće biti sasvim suprotno, ali ja navijam za njih.

Potom me zove koleginica i kaže da je danas održano prvo ročište po privatnoj tužbi miroslava aleksića (namerno pišem malim slovima i nemam nameru da mu tepam nadimkom), inače optuženog za krivična dela silovanja i polnog uznemiravanja svojih učenica, a protiv novinarke Ivane Mastilović Jasnić koja je objavila ispovest jedne žrtve. Tuži je zbog povrede ugleda, koji je sam sebi uništio. Dotični se nije pojavio u sudu, sud je predložio medijaciju, a novinarka ju je odbila. Naravno da je odbila, ja bih isto. Slučaj jeste načelno medijabilan, ali u suštini, on to nije. Krajnje pojednostavljeno, to bi značilo da se ona njemu izvini (pre toga da preko medijacije shvati kakvu bol mu je nanela i objasni da nije imala nameru da mu naruši ugled), a on (shvativši da ona nije htela njega da povredi, već samo da pomogne devojci) da prihvati izvinjenje i povuče tužbu. Da li je to realno? Meni nije. Potpuno razumem novinarku i divim joj se, ne samo zbog ovog čina, već zbog svega što je uradila i napisala. Sada će je maltretirati po sudu mesecima. Na svako ročište ona će morati da odlazi, a on ne, dovoljan je njegov punomoćnik.

Čitam jednu lepu vest,novinar Nenad Živković je dobio na sudu RTV Pančevo. Oni su njemu, zaista, na najgnusniji način, povredili i ugled i čast i napravili mnogo problema u životu. Možda će ih ova presuda naterati da se okrenu pravim temama, recimo da saznaju i obaveste građane ko ih truje kada u gradu ne može da se diše, a ne da etiketiraju ljude s renomeom.

Sreda, 13. oktobar 2021. godine

Čekam u redu na kasi u marketu dok kasirka ne završi sa prethodnim kupcima, dvojicom mladih Indijaca. Dok pakuju kupljene stvari, kasirka, čas namrštena, čas koluta očima i uzdisanjem pokazuje nestrpljenje kada će oni da odu. Kada sam došla na red, kasirka mi reče:

„Bolje da se nisam sunčala ovog leta.”

Ja: Molim

Ona: Ma kad vidim njih takve, baš su čudni.

Ja: Kako to mislite?

Ona: Drugi je to svet.

Ja: Pa drugačiji su, šta je u tome loše?

Ona: Ništa, ali drugi je to narod… ne znam. (Sad se već povlači jer kod mene nije izazvala očekivanu reakciju).

Ja: Ali svi smo ljudi.

Ona: Ma jesmo, ali su oni toliko drugačiji mentalitet, skroz su različiti od nas, plaše me.

Ja: Zbog čega ih se plašite, šta je čudno u tome što su različiti, radili su isto što i ja, kupovali robu i bili su fini?

Ona: Pa dobro, nisu svi, ima ih raznih.

Ja: Da, kao što i nas ima raznih.

Rezignirano se pozdravih i odem.

Lepo je Ajnštajn rekao da je lakše razbiti atom nego predrasude.

Ali, treba pokušavati.

Četvrtak, 14. oktobar 2021. godine

Po ko zna koji put nalazim hrpu bačenih knjiga na asfaltu pored kontejnera za đubre. Uvek me podseti na slučaj o privatnoj stručnoj biblioteci koju je godinama stvarao akademik koji je otišao u penziju, a potom umro. Njegova supruga je želela da nađe novi dom za njegove, s ljubavlju čuvane, knjige. Mnoge te knjige bile su retke, ali nisu bile posebno vredne. Ono što je biblioteci davalo vrednost je zbirka kao takva, skladište specijalizovanog znanja, čak, u određenoj meri, povratne informacije o sećanju, metodama i iskustvu ovog stručnjaka i njegove generacije. Njegova supruga je želela da je pokloni njegovom fakultetu, ali on nije imao prostora, a ni potrebe za njom. Vrlo brzo je i ona umrla i sudbina te biblioteke mi je nepoznata, ali je naslućujem.

Naravno da je pristup knjigama na internetu fantastična stvar, imam i ja virtuelnu biblioteku na Kindleu i čitam puno toga online. Međutim, postoji ozbiljan rizik u mišljenju da jedno može u potpunosti zameniti drugo ili da će, u nekim slučajevima, digitalizovane knjige, pohranjene danas, biti dostupne zauvek.

Uostalom, na Kindleu ne možete dobiti posvetu autora ili autogram, zar ne?

Petak, 15. oktobar 2021. godine

„Nema te umetnosti koja bi opravdala skrnavljenje Gospoda i Majke Božije!”

Ovako burna reakcija jedne gospođe, naterala me je da ovog tmurnog dana pohitam na Kosančićev venac i proverim šta ju je tako pogodilo na izložbi Jovane Dimitrijević u galeriji „DivArt”. Odmah da kažem da stvarno ne znam šta je izazvalo toliki gnev te dame.

Kad sam ušla, prvo me je obasjala svetlost i toplina njenih slika. Likovni kritičari za Jovanina dela kažu da su to nekanonske, odnosno savremene ikone. Meni se pre čini da su joj ikone bile inspiracija. Krajnje svedena dela do suštine. Uglavnom prikazuju odnos Bogorodice i Hrista i to na jedan izuzetno topao i suptilan način. Sve je na Jovaninim slikama izduženo – likovi, vratovi, ruke. Likovi podsećaju na Modiljanija. Sa svih slika zrači velika ljubav i optimizam, iako su joj teme tužne. Dopadaju mi se pozadine njenih slika, slikala ih je u dve boje, jedna je plava – koja podseća na vizantijsko plavo, a druga sunčano zlatna.

Ovo je Jovanina prva izložba i sigurna sam tek prva u nizu, a meni su njene slike osvetlile ovaj sumoran dan.

Subota, 16. oktobar 2021. godine

Pravim knedle sa šljivama, one naše, prave vojvođanske. Znači, ne one od jednog krompira i kile brašna, već pola-pola, to je mera, trun soli i samo malo šećera u prezlu. Sad su knedle postale popularne, ali prilagođene današnjim, na jako slatko naviknutim nepcima, pa ih prave testave i vrlo slatke. Ove naše vojvođanske nisu baš svima po ukusu i često su se u mojoj kući čule nedoumice gostiju, te da li je to glavno jelo ili desert ili ako je slano jelo zašto je slatko, a ako je slatko, zašto nije baš slatko? No, o ukusima ne vredi raspravljati, naročito kada je hrana u pitanju, tako da se ja više ne upuštam u diskusije te vrste, nego ih pravim za moje proverene degustatore.

Inače, onaj čije ime pišem malim slovima i njegova žena tužili su i Biljanu Srbljanović zbog uvrede. Ne bude tu ništa od medijacije.

Autorka je diplomirana pravnica i medijatorka