Nedelja, 15. septembar 2024. godine
Budim se u Orlandu, kod tašte u kući. Sinoć sam stigao u Majami iz Njujorka, potrpao ženu i decu u auto i iznenadio ih izletom u Diznilend. Tri sata vožnje posle napornog puta, ali morao sam. Službeni put u Njujork se odužio pa sam propustio ćerkin rođendan. To mi je bio način da se iskupim. Muškarac mora da se izvinjava i kad se vraća iz rudnika. Haha.
Nikada nisam voleo zabavne parkove. Nemam stomak za vašarske vožnje, ne plašim se, ali me uhvati mučnina. Hrana je uglavnom loša, provedeš dan po nekakvim redovima, za sve i svašta. Na tropskoj vrućini, to postane posebno nepodnošljivo. Ali, stari Volt je bio izuzetan vizionar. Teško je ostati cinik u toj fantaziji koju je osmislio. Mešavina starih, dobrih vremena i vrlog, novog futurizma.
Na moje klince, ništa od onoga što me je iritiralo nije imalo ni najmanjeg efekta. Na sreću, ni na moju ženu. Malo po malo, priključio sam se opštem veselju. Par piva je pomoglo, kao i dim koji sam ižickao od Šilje na pauzi. Namirisao sam ga iza neke ograde, pored kontejnera za đubre. Takve stvari, koje se valjaju iza kulisa, strogo se kriju – kako se ne bi narušio osećaj da se nalazite u svetu mašte. Ali mene je uvek privlačilo naličje života. Bacio sam pogled preko ograde i ugledao nekakvog smušenog klinca u kostimu Šilje. Šiljina glava mu je visila na leđima, kao kapuljača. Ličio je na Kurta Kobejna. Provukao sam se do njega i pozajmio dim. Posle toga sam se osećao kao Baja Patak.
Ponedeljak, 16. septembar 2024. godine
Žena me podseća da je kod klinke u obdaništu tema dana da se obuku u radnu uniformu njihovih roditelja. Pripremila joj je odelo sa kravatom i šoferskom kapom, da liči na ćaleta, vozača limuzine. Vozači limuzine odavno ne nose kape, negodujem, a mogla si i da je obučeš kao Šekspira – ipak sam ja pre svega pesnik! Sprdam se, ali nije mi lako. Haha.
Ove nedelje se selimo, ne znam gde mi je glava. Razmišljam kako nije trebalo da prihvatim Nenadov poziv da pišem ovaj dnevnik. I znam da ću to pomisliti još mnogo puta pre nego što ga završim. Ali to su pisci. Ne možemo da odbijemo kad nas neko pita da nešto napišemo. Zovem mog Pančevca Vuka da mi preporuči neke „muvere” – kompaniju za selidbe. I sam sam se nekada bavio tim poslom, ali u Njujorku. Na Floridi sam još uvek relativno svež, i on je bolje upućen u lokalna dešavanja. Savetuje me da kupim materijal u veleprodaji (je l’ se to tako zove?), a on će mi pozajmiti njegov kombi, pa da to obavimo sami. Nije loše uštedeti pare, ali nismo mi više oni mlađani fizikalci. Niko ne želi da isčaši koleno ili ušine kičmu za picu i par piva. Kaže, ma jok, mi smo iz Panćeva, Srpske Sparte, šta je to za nas. Obodrilo me je to, nije da nije. OK, selimo se sami. Tek uveče čujem da je neko ponovo pucao na Trampa, i to blizu nas, u Palm Biču. Pitam ženu dal je čula za to. Kaže da jeste i da se pita kako to da stalno promašuju.
Utorak, 17. septembar 2024. godine
Jutros sam imao intervju za posao, preko „zuma”. Prvi put od 2011. Tada sam dobio posao na kom sam se zadržao četiri godine. Od 2015. sam „samozaposlen”. Odgovara mi to, volim da sam određujem svoje radno i slobodno vreme, da nemam šefove i rokove, zacrtane obaveze. Ali ne volim rizik koji to podrazumeva; nepredvidivost zarade, prepuštenost okrutnim zakonima kapitalizma. Taj rizik me nije plašio dok sam bio samac, ali od kad imam ženu i decu, počeo sam da se brinem. Pa ipak, kada sam dobio ponudu za posao, prvi instinkt mi je bio da odbijem. Porazgovarao sam sa ženom, i ona me je ubedila da odradim intervju jer nemam šta da izgubim. Pa jeste. S takvim stavom sam i ušao u razgovor s potencijalnim poslodavcem. Mlad tip, mlađi od mene, otvoren, šarmantan, vrlo imućan. Živi samo sa devojkom, u prestižnom kraju Majamija. Treba im šofer da ih razvozi na posao, fakultet, teretanu, golf i tenis, ručkove i večere. Normalno radno vreme, slobodni vikendi, gomila slobodnih dana kad su na putovanjima van grada. Plata nije problem, više im je važno da nađu nekog čiji „personaliti” im odgovara. Na kraju mi je rekao da će intervjuisati još par ljudi pa bi sledeći korak bio da se nađemo uživo. Odmah mi je bilo jasno zašto je toliko uspešan. Na početku intervjua sam se osećao kao da on mene treba da moli da prihvatim, a na kraju kao da ja treba da molim njega. Haha.
Odlazim kod Vuka da pokupim kombi za selidbu. Upućuje me do nekog magacina gde mogu da kupim kutije i kojekakav materijal po povoljnoj ceni. Kaže da mu dolaze njegovi iz Pančeva i da neće moći da mi pomogne. Nema veze, imamo još par „srpskih spartanaca” na južnoj Floridi, zvaću njih. Rastajemo se brzo, znam da me čekaju dva-tri dana napornog posla. Palim radio u kombiju, a spiker najavljuje paklene vrućine u naredna dva-tri dana. Blago meni.
Uveče, nakon što smo uspavali klince, žena i ja počinjemo da se pakujemo. Radili smo predano skoro do ponoći. Onda smo seli da popijemo po pivo. Pustio sam Riblju čorbu. Kaže ona „Što ovaj tip ima dobar glas…” Kažem joj da je imao, umro je pre neki dan. Prevodim joj „Pogledaj dom svoj, anđele”. Kaže mi da se naježila.
Sreda, 18. septembar 2024. godine
Idem na aerodrom po tasta. Živi u Njujorku, ali dolazi da nam pomogne oko selidbe i sitnih popravki oko kuće. I on je nekad radio selidbe, kao i ja, kao i svaki imigrant. Doneo je kutiju sa alatom. Pravi profesionalac. Pitam ga da li hoće da da odemo na ručak, ali odmahuje glavom. Ko još fizikališe s punim stomakom, pita.
Kažem vam, pravi profesionalac.
U redu, pustimo „soku”, njegovu trinidađansku muziku i prionemo na posao. Svaki pokret me podseća na to koliko sam zarđao. Ali znam dobro jednu stvar – kad ta prvobitna kriza prođe, posle možeš da radiš kao raga. Tako je i bilo. Mišićna memorija se ubrzo razbudila i osvežila. Tada se se desio jos jedan fenomen – počele su da mi nadiru ideje; za pesme, priče, romane, drame. Ništa čoveka ne tera na razmišljanje kao težak fizički rad. Iscrpljen organizam, pogotovo ako je iscrpljen besmislenim, jednostavnim a teškim radom, ima nasušnu potrebu za duhovnošću. Shvatam da sam neke od najboljih radova napisao dok sam radio selidbe.
Uveče, kad sam konačno legao u krevet, zapisujem vrlo štur koncept budućeg romana. Biće napisan, od početka do kraja, u drugom licu. Najređa i najteža vrsta. Ali jedina prikladna za priču o toj vezi između iscrpljenosti i duhovnosti.
Četvrtak, 19. septembar 2024. godine
Danas se selimo. Žena je odvela klince u školu i otišla na posao. Zovem Marka, mog druga s Koteža, ne beogradskog nego pančevačkog. Iz nekog razloga, stanovnici beogradskog Koteža kažu da su IZ Koteža, a stanovnici pančevačkog Koteža (kojih ima dva – Kotež 1 i Kotež 2) kažu da su SA Koteža. Uvek me je zanimalo zašto je to tako. Mare seda u taksi i dolazi da pomogne meni i tastu. Danas ima skoro 40 stepeni. Menjamo majice na svakih sat vremena, a povremeno ulećemo i pod hladan tuš. Popili smo pakovanje od 24 flašice vode za tri-četiri sata, pa smo prešli na pivo.
Žena se vratila s klincima predveče, u novu kuću. Stvari su još uvek bile u kutijama, ali je nameštaj bio na svom mestu. Vadi keš i kaže da odvedem njenog ćaleta i Marka na klopu i pivo, a ona će da uspava decu i raspakuje kutije sutradan.
Odvedem ih u Tvin Piks, pivnicu u kojoj oskudno odevene konobarice služe najhladnije pivo na svetu. Trebalo nam je to.
Po povratku, tast ulazi unutra a ja ostajem ispred kuće za trenutak. Iscrpljen sam i pripit. Ovo je prva nekretnina koju sam kupio u životu. Pokušavam da prebrojim sve adrese na kojima sam živeo za svojih 40 i kusur godina. Stižem do 30, pa se zabrojim. Pitam se da li bi promenio toliko adresa da sam odrastao u stabilnijoj zemlji, stabilnijoj porodici… Zaključujem da bih – jer bih i dalje bio ista skitnica.
Prisećam se jednog događaja iz ranih dana u Americi. Selili smo nekog tipa koji je upravo kupio kuću sa svojom verenicom. Na kraju posla, ja sednem na obalu jezera, iza njihove kuće i zapalim cigaru. Moji pomoćnici su još uvek slagali materijal i čistili kamion. Lik mi se stvori iza leđa, sedne pored mene i otvori dva piva. Zahvaljuje mi za dobro urađen posao. Ćaskamo malo. Ja mu u nekom momentu, ne znam zašto, kažem da mogu samo da sanjam o ovakvoj kući, o bilo kakvoj kući; tada sam bio sto odsto siguran da je to za mene nedostižno. Bio sam ilegalni imigrant, fizikalac, na ivici egzistencije. Tip mi prebaci ruku preko ramena i kaže: jesi lud, ti si mlad i vredan, a ovo je Amerika! Naravno da ćeš kupiti sebi kuću, i to baš onakvu kakvu želiš!
Kakva je ovo naivčina, pomislio sam, puši priču o Američkom snu. A gle sad – ispostavilo se da je znao bolje od mene.
Američki san je živ i zdrav – samo nikada nije ni trebalo da bude lak.
Petak, 20. septembar 2024. godine
Jedva sam se digao iz kreveta. Osećam se kao da me je pregazio auto. Žena raspakuje kutije, kao sto je obećala. Klinci su već u školi. Tast je otišao do Home Depot-a da pokupi neke sitnice. Jedan vodokotlić ne radi, par prekidača. Vraćam se u krevet sa šoljom kafe. Isčitavam poslednji roman koji sam napisao, a koji još uvek nije objavljen. Završen je pre više od godinu dana ali sam u 2024. objavio dve knjige, pa sam ga stavio na ler. Međutim, ni izdavači se nešto ne otimaju o njega. Razlikuje se od mojih dosadašnjih romana. Ovaj je čista fikcija, nije zasnovan na mom životu. I čista komercijala – krimić, sa primesama horora i ljubavnih romana za plažu. Priča se vrti oko trgovine bebama u ex-Yu. Mešavina Tarantina i Kusturice. Mislim da bi mogla da ispadne i dobra serija ili film. Ali svi mi nešto vrdaju. Nisam siguran da li ih ta tema plaši ili se u Srbiji smatra teorijom zavere. Ali znam da je roman dobro napisan.
Popodne sam prespavao, a uveče se jurcao s klincima po novoj kući. Zavlače se po nepoznatim prostorijama, a ja ih tražim. Kad ih nađem – vrište. Lepo im je ovde. Srce mi je puno.
Subota, 21. septembar 2024. godine
Vodim klinca na trening. Fudbal, soker. Sam je izabrao. Naši ljudi uglavnom guraju decu u fudbal, ali ja fucu odavno ne pratim. Pa ipak, bilo mi je drago. Vodio sam ga par puta da gleda Mesija, na ligaške utakmice Intera iz Majamija i na Kopa Amerika. Danas je tražio od trenera da bude na golu. I istakao se. Ja sam bio vezara za fudbal, ali sam bio dosta talentovan golman. Geni su čudo.
Posle treninga, vodim ga na klopu. Pita me da organizujem viđanje sa Kairom, njegovim drugom iz obdaništa, nedavno su prešli u različite škole. Kažem mu da sam se čuo s Kairovim ćaletom i da smo se dogovorili da ih vodimo na novi film o Transformersima. Oduševljen je, jedva čeka.
Kad smo stigli kući, žena i klinka su spavali. Sin im se odmah pridružio. Ja sam otvorio pivo, seo ispred TV-a i odgledao boks meč između Džošue i Duboa. Jadni Džošua. Na kraju ipak nije uspeo da isprati sopstvenu medijsku projekciju.
Dok su se moji razbudili, već je bilo vreme za večeru. Naručio sam picu, posuđe i pribor su nam još uvek ležali negde po kutijama.
Jeli smo na kauču i gledali crtaće. Onda sam i ja zadžonjao. Žena me je probudila u neko doba. Klinci su već bili u krevetu. Idem do liker stora, kaže mi. Šta da kupim?
Viski, kažem, da proslavimo.
Koji, pita.
Najskuplji, uzmi najskuplji.
Autor je rođen 1978. u Beogradu. Odrastao je u Pančevu. Od 2003. živi u Njujorku, a od 2023 u Majamiju. Oženjen je, ima sina i ćerku.
Objavio je četiri zbirke poezije: „Govori glasno i vodi psa sa sobom!” (Stari prostor, Novi Sad, 2008), „Koliko je sati u Njujorku?” (LOM, Beograd, 2013), „Američki Košmar” (LOM, Beograd, 2015), koja se našla u užem izboru za Oktobarsku nagradu grada Beograda- i „Izdah odrubljene glave” (Književna radionica Rašić, Beograd, 2019).
Njegov debitantski, samoizdati roman „Paklena šljiva” našao se u užem izboru na konkursu VBZ-a za najbolji neobjavljeni roman u regionu 2011. Drugi roman, „Zabrana upotrebe vatre i vode“ (Književna radionica Rašić, Beograd, 2014) bio je u užem izboru za Ninovu nagradu. Svoj treći roman „Srčanost” (Književna radionica Rašić, Beograd), objavio je 2016. U prevodu na engleski (Dead Game), ovaj roman se našao u širem izboru za nagradu „Vilijem Fokner” za najbolji neobjavljeni roman na engleskom jeziku.
Krajem 2019. objavio je prvu zbirku kratkih priča „Daleko od Menhetna”. „Američka Java”, jedna od priča iz ove zbirke, nagrađena je na Festivalu Evropske Kratke Priče (FEKP). Priča „Ratni zločinci”, koja se takođe nalazi u zbirci, objavljena je u engleskom prevodu (War Dogs), u najstarijem književnom časopisu u Americi Reed kao finalista nagrade Džon Stajnbek za kratku priču.
Godine 2023. „Paklena šljiva” dobija i svoje prvo zvanično izdanje u režiji Udruženja nezavisnih pisaca Srbije i ulazi u širi izbor za Ninovu nagradu.
Godine 2024. izlazi kolekcija izabranih, novih i neobjavljenih pesama u zajedničkom izdanju pančevačke Edicije Najbolja i beogradske izdavačke kuće Enklava pod naslovom „Vidimo se u raju, mekušci!”.
