U društvu s Čovekom u tri gutljaja savesti

Na autobuskom stajalištu kad  je Hrist mahnuo

Subota je tačno u podne. Žega se širi na polomljenu kantu za đubre, premorenog i ožednelog kucova, mladog apaša dobrano izolovanog neprobojnin sluškama i tamnim naočarima i par otegnutih pogleda zalepljenih za horizontalu vršačkog nadvožnjaka. Kao kroz Bunjuelovu kameru svet je pobledeo, prelazi u sfumato i užasno usporava. Prinudno parkiranje pobesnelog Maksa, i reski udarci po limu raspadajućeg vozila na trenutak sprečavaju potpuno zaleđivanje kolapsirajuće stvarnosti. Ako se ugase putnici će dematerijalizovati čekanje. Uzalud vam trud vozači. Krajičkom svesti odmeravanje može li dalje u jad. Ko iz nedovršenog background-a kompjuterske igrice izviru figure sa leve strane iz prašnjave staze uz okrnjeno stepenište. Okvir za sliku narastajuće nelagode i steroidno napumpavanje stereotipa. Dva obnažena muška torzoa, podpirući se u šreh pokušavaju da prebrode ulicu. Hrani se tužna misao, pa je l’ moglo blesavije. Romi su, jedan je pod agonijskim dejstvom opijata, u zagrljaju kroz homofobnu močvaru ravno do Ničega. Preko pune linije je velika renovirana švapska kuća, razuđeni trokrilni prozori prekriveni do šalterskog otvora roletna-firangama, vrište da zaviriš. I dok „urađeni” protnuvši glavu kroz srednji prozor bespomučno povraća, neosvrćući se na muku i situaciju, drugar ga uspravlja, drži mu čelo i pokretima „dobro je, dobro je…” vraća ga u svet i preko raskrsnice misionarski odvodi što dalje od ljudi.

Ispred pekare koja odbija da bude pojilište anđela

Anđela ima pet i po godina, Cigančica je, lepa je k’o mala nubijska boginja i protivno uobičajenoj karmi koja ju je dopala, svakog bogovetnog dana ispred pekare, pronosi k’o transparent nemoguću pomirljivost samoće i radosti. Kao da je zadata ovde i sada, ne da porazi bedom i lepotom, već da nahrani dobročiniteljske porive većinom materinski neiživljenih žena. Mati joj je umrla na porođaju, stariji brat je negde u „stranu zemlju” Italija–Nemačka, a baka na klupama u okolnom parkiću ispija nadoknadu za starateljstvo. Survan dan komšiluk pokušava da spasi pogrešno i glupavo „nećeš dobiti novac, hajde da ti kupim nešto za jelo” i tako bar deset puta dnevno. „Uzmi šta god hoćeš, šta god hoćeš…”, nudim Anđelu, a ona kaže „A šta ti hoćeš, šta ti hoćeš da jedeš??!” Grozna sam u ovim situacijama sve iz straha da ne treniram humanost, pa najiskrenije kažem „Ja bih samo jednu praznu kiflu!!!??”. „’Ajde kupi, a ja ću da ti pravim društvo dok jedeš tu ispred”, spasava nas ona obe.

Sa internet portala na dohrani depresije

Oproštajno pismo jedne zemljakinje-sugrađanke koja se dokopala Beča, koje je umesto radosti što se bar neko spasio, protivno samoočekivanju, pročačkalo ustajalu depresiju. Ne jer je, kao i profil autorke, „nekako” blokirano na FB tabli, ne jer ga je objavio desničarski tabloid, već zbog poražavajuće kompulsivne primisli da ga „skuvane ribe” u ovom akvarijumu ne mogu ni pročitati a kamoli ozbiljno shvatiti.

Zbogom, Srbijo.

Zbogom svemu onome što bi mogla biti, a kako se stvari razvijaju – teško.

Zbogom alergijo na ambroziju.

Zbogom radnje i apoteke koje rade 24 sata.

Zbogom najvećem svakodnevnom osloncu koji sam imala u mami i tati, a deca u baki i deki.

Zbogom svi divni, pametni, a uniženi i potplaćeni ljudi.

Zbogom svi preplaćeni, precenjeni duduci i partijaši.

Zbogom višku automobila, manjku parkinga, vrtića i škola. U susret slobodnim trotoarima, školama i igralištima u svakom naselju.

Zbogom bezbrojnim ležećim policajcima, večitoj vodi pod košutnjačkim nadvožnjakom, gužvi na Autokomandi i Slaviji, zbogom nezasitim rupama na svakom putu i upalim šahtovima. U susret vožnji koja nije nalik na slalom i video igrice s preprekama.

Zbogom siledžije, ludaci, divljaci, prostaci i kaubojci u saobraćaju. Zbogom bogobrižnici s krstačom na retrovizoru Audija. Mada, tih ima i tamo. Ili su to Turci…

Zbogom iskasapljene životinje, u susret macama i kucama koje imaju veća prava od žena u Srbiji.

Zbogom zdravstvo koje plaćam čitavog radnog veka, a još nisam došla na red.

Zbogom socijalno koje sam plaćala ceo svoj radni vek, a koje me je još dodatno dotuklo kad sam kao porodilja ostala bez posla.

Zbogom penziono koje sam uplaćivala, a koje neću ni dobiti ili bi bilo u milosti znate-već-koga. U susret zdravstvenom i penzionom po izboru i od koristi.

Zbogom Poreska upravo! Tebi bih celo jedno zasebno oproštajno pismo mogla da posvetim, ali me mrzi. Dosta smo se dopisivale.

Zbogom nadrkani prodavci i državni službenici koji se predamnom na šalteru žale da „im se piški” dok lakiraju nokte; zbogom šalteri i takse za dolazak, takse za štampu, takse za pečat, takse za čekanje i takse za odlazak.

Zdravo administracijo koja si već plaćena mojim porezom pa mi takse ne naplaćuješ i sve mi završiš mejlom.

Zbogom srpski reketi, reketaši, udbaši, huškači, saplitači, uvlakači, smarači, spavači, osuđivači, sekstisti i sekstistinje, patriote i patrijarhatu, kompleksaši i kolege profesionalni šetači.

Zbogom večite žrtve sistema i okolnosti, zbogom ovom sistemu i okolnostima, zbogom svima po sopstvenom izboru slepima, gluvima, nemima i bez obraza i lica, zbogom „školovana a jeftina radna snago” (znam da sam vas već spomenula) i zbogom nekolicini entuzijasta koji ne spadate ni u jedno od pobrojanog.

Zbogom jedna jedina Ikeo. Čekasmo te godinama, a baš sad kad je Srbija na pragu izlaska iz srednjeg veka, mi eto, odosmo. Jebiga.

Zbogom senzacijo od jednog Lidl-a. Zdravo Lidli, Hoferi, Penny markti, Bille, Bipe, Baumarkti, Šparovi, Eurošparovi….

Zbogom bezopasne goruće deponije i nuklearni otpadi, barjaci i muzičke fontane.

Zbogom ponižavanju majki, u susret univerzitetu koji u svojim zgradama ima po tri vrtićke grupe – da, za mame koje bi da studiraju.

Zbogom dvogodišnji izbori koji ništa ne menjaju.

Zbogom ratovi i huškanje na iste, iz kojih ništa nismo naučili.

Zbogom svakodnevna politiko, ne želim za tebe da znam uopšte, a ovde mi iskačeš gdegod se pomerim. U susret bavljenju politikom po izboru. Zbogom torrenti!!

Zbogom titlovani filmovi i serije na originalnom engleskom. Hello Frank Underwood i Dexter Morgan koji govore tečni nemački…. :((

Zbogom smeće! Smeće na stepeništu, na Adi, uz reku, smeće svugde. Zbogom i manjku kanti za smeće.

Zbogom umiranju od promaje, nazebu od sedenja na travi i brendiranju dece u vrtiću. Zdravo boravku dece u prirodi od marta do novembra i užini na otvorenom.

Zbogom legalizovano robovlasništvo i radnici koji po tri godine nisu primili plate. Zdravo radniče koji se buniš već nakon jednog meseca neisplaćene plate.

Zbogom kulturo što si postala subkultura na putu u underground.

Zbogom divna napuštena sela, u susret selu u kojem se život smatra luksuzom.

Zbogom svi izazvani „prirodni” porođaji, i salame za doručak. Da vas se ne setim.

Zbogom državi čiji posao obavljaju NVO.

Zbogom, Beograde. Bio si jako važna usputna stanica. U nekim trenucima si bio i baš onako moj, ali nije ti bilo uzvraćeno istom merom. Ja nikad nisam bila tvoja.

Zbogom jeftine cigarete, manikiri, maseri i frizeri… Ijao, pa hello Nespresso kapsule!!!

Zbogom postojeći tržni centri i 6 u izgradnji. Porodice s malom decom će moći da biraju gde da provedu dan i potroše svoje „najveće plate u regionu”!

Zbogom keramičari, grobari, „doktori”, večni v.d. direktori, beskičmenjaci, „mediji”, „neprevaziđeno srpsko gostoprimstvo” i „najbolja hrano na svetu”, „profesori”, „političari”, „elito”, „dive” i „zvezde”, „psihoterapeuti” i „psiholozi”, „stručnjaci”, „biznismeni”, „ejčarovi”, „veliki šefovi”, zbogom „izdajnici” i „domobrani”. I jebeš zemlju u čijem opisu sve stavljaš pod navodnike. ZBOGOM „državo”.

I tako na kraju ove neiscrpne liste, kad pravim balans – od mog trodecenijskog života ovde najviše će mi nedostajati torenti i baka-i-deka.

Koga nisam ovde spomenula, od tog se ne opraštam. Vas nosim sa sobom. <3

Zbogom, Srbijo. Ti jadna mala izvrnuta torto.