Šaulov sin i Ljilja zauvek – kao pomen ljudskosti

Kako najrađe promišljate stvaran svet oko sebe? Sećate se, može naučno, filozofski, religijski ili umetnički. To zvanično i priznato.

Individualno može i kroz snove, ljubav, ludilo, otvaranjem tarota, na astralnom ili turističkom putovanju, u čekaonici psihijatrijskog odeljenja, kroz prste ili pero, iza kamere stvarnosti. Ezoterijski, mistično, astrološki, kreacionistički, izlivanjem olova, kroz staklenu kuglu. Ovo, nezvanično ali privlačno.

Kod mene je to retko i delimično sa gađenjem, često mestimično prihvatljivo, i gotovo uvek mučno, u razmatranju fenomena zla. Najdraže mi je mučno, jer takav mi je psihološki presek, a duhovno me najbolje smiri. Gnozu, a i grozu najbolje nahranim umetnošću, iako mi racio stalno gori na crveno i upozorava da je nauka fer, filosofia prijatelj, a religija uteha.

Kad podvučem crtu, sve (me je vodilo k tebi – spoznaji), najbolje se pothranim dobrim filmom. Može li bolje, svi putevi saznanja otvoreni slikom, zvukom, rečju, gestom, misli, poezijom, pa šta izvučeš. Ovu , gorepomenutu spoznaju (film je tu, kao i umetnost da te duhovno uzdigne, nauka je ograničena, kaže verujući Tarkovski) ili puku zabavu (nema drugog zadatka za dobar film, već da bude intrigantan, pre svega zabavan, mislio je moj omiljeni kino mag Balabanov).

U pustinji ja vidjeh stvora, zvjerskoga i golog, koji na zemlji je čuč’o, u rukama držeć srce svoje, i jeo ga.
Ja upitah ga: „Je li ti dobro, prijane?”
„Gorko je gorko”, odvrati on: „no meni prija jer gorko je i jer srce je moje”.
Stephen Crane

Preberem li ove samospoznajuće aspekte, najbolja doza filmske „mane”, mora da sadrži sve (mada me mimoilaze „hoću sad i hoću sve” godine) začine, i banalnu zabavu, neophodnu intrigantnost, ako se desi duhovni odjek, pod obavezno razmrdavanje uma i srca, te najbitnije, pošteno, bez zadrške, bez šniranja i patetike, na život i smrt, do kraja estetsko ili etičko šibanje intelektualnog ega.

Kad laički sve prebrojim, iz okeana filmofilskih nutrenja, kod mene ma i nevoljno, svih pet zvezdica, Oskara, Palmi, Lavova, te najbitnije epitet ZAUVEK, zaradilo je tek nekoliko. Dva koja su mi mučki izboksovala, pre svega „hommo politicus” biće uverenjem da je zlo najbitniji filozofsko religiozni fenomen, pa mi stoga najvredniji ostaše „Ljilja zauvek“ (Lilya 4-ever) iz 2002, drama švedskog reditelja Lukasa Modisona, i „Šaulov sin” (Son of Saul) iz 2015, priča o holokaustu, mađarskog reditelja Lasla Nemeša. Tragično osvetljavajuće priče o zlom sociumu koji guta ljudskost, jer mu mera opstanka nije čovek, ali se ne odriče „zlatnog teleta”, (potvrđujući mudrost Dostojevskog, da niti čovek a ni društvo mogu da opstanu bez vere u NEŠTO), po cenu da ga ono sa sve svojom decom proždre.

Modisonov film slika zlo društva neumitno proisteklog iz apokaliptične otuđenosti pojedinaca, i na briljantno poetski (ovaj vrstan i kontraverzan reditelj je po vokaciji i pesnik) način, bez patosa, ali uz neumitnu mučninu otvara problem monstruoznog razaranja ruskog sociuma nakon ’91, problem trgovine ljudima, seksualnog roblja (sex trafficking), te licemernost, brendirano „dobro uređenog” švedskog društva, koje u zlokobnom žrtvovanju pojedica,individualnosti i ljudskosti, ne zaostaje po surovosti od rastočenih državica bivšeg Sovjetskog Saveza, do nesazrelih u večnim potresima istočnoevropskih zemalja, koje do danas jesu jedan od glavnih izvorišta i izvršioca u liferovanju ljudi na oltare prostitucije, robovanja i novca. Nema bolje recenzije za ovaj film, do udarca ravno u stomak bezličnom zlu sveta, kome je istinito tragično, ljudsko lice Ljilje – zauvek ostalo neprijatan zadah prisećanja na meru čovečnosti u pokušaju da vrati ljudskost svim prodatim, prošvercovanim i prostituisanim žrtvama trgovine ljudima, čiji broj već godinama ne opada ispod 900.000 hiljada.

Nemešov „Šaulov sin“ je film o Holokaustu, dakle, odmah u kontekstu zla šireg pojma, jer razmatra uništenje ne samo pojedinca, ne samo ograničene grupe ,već čitavih zajednica, koji međutim svojim iskrenim mrakom i teskobom zapravo razbija taj morbidni pod-žanr i čije su kalkulacije i intervencije isključivo artističke, a ne političke i komercijalne, namenjene dodvoravanju. Dopao mi pisanja baš u dane koji nose konotaciju obeležavanja i Dana Pobede, kao dana zvaničnog trijumfa nad opštom fašizacijom sveta.

„Ko ne kažnjava zlo, taj zapoveda da se ono čini” – Leonardo Da Vinči

Plot: (Kraj 1944, Auschwitz-Birkenau. Šaul Ausländer mađarski je pripadnik Sonderkommanda, jedinice Jevreja, zatvorenika izolovanih od ostatka logora koji su zaduženi za odvođenje zatvorenika u plinske komore i paljenje leševa (i do danas podložne razmatranju, ne samo među jevrejskom zajednicom, da li je ovaj kontekst zla, neminovni, iznuđen ili delimično voljan). Šaul, bez prestanka u krupnom planu, duh koji hoda, živi leš, prazna ljuštura koja svoj posao obavlja mehanički i distancirano. Sve dok u jednom trenutku ne pronađe motivaciju za delanje. Naime, u poslednjem „kontigentu” ubijenih, on prepoznaje svog sina koji je čak preživeo komoru, ali ne i doktorovu „overu”.
Ne otkrivamo, a nije ni bitno, da li mu je to stvarno sin ili produkt očinske fantazije pomućenog uma, tek on odlučuje da mu pruži makar pristojnu sahranu u skladu sa jevrejskim obredom. Za to mu je potreban rabin koji će očitati molitvu, ali i to da se leš očuva netaknut do tog trenutka, što opet zahteva detaljnu organizaciju, snalaženje i hod po ivici smrti. Dodatnu presiju vrši i činjenica da je pokušaj bekstva najavljen za koji dan i da je on jedan od onih koji su u taj plan uključeni…

„Šaulov sin“ je ne samo odličan, već i hrabar, beskompromisan i izuzetno važan film, naročito u sadašnje vreme kada se opet u centralnoj Evropi otvaraju logori, kada se ljudi ograđuju žicom i ograničava im se kretanje. Naravno da okolnosti nisu iste, mada se ideološki predznak i posledice mogu dovesti u vezu. Važno je da ovakav film dolazi upravo iz Mađarske, trenutno ozloglašene zbog rasizma i ksenofobije. Ono što mu u prilog razmatranju u okviru neminovne ideološke prizme ide, jesu i omalovažavajući i gotovo mrziteljski komentari ovakvog viđenja, a koji gotovo po pravilu dolaze od novopolitički osvešćenog puka, od ljubitelja orbanovskih politika iz regona (Srbija, Hrvatska, Mađarska, Rumunija).

Međutim , svidelo se to ili ne ovim svesnopopulističkim ksenofobima, ovaj film upozorava i preti da se istorija može ponoviti, ali i daje nadu da, dok je svesnih toga, svet ipak neće otići dovraga.

Pogledajte ih, ako vas ova muka muči, možda ćete poput mene na kraju ogleda, iznad istorijskih taloga zlodejstava zapaziti i ovo tanušno, ali uporno isparenje NADE u očekivanju ljudskosti.