Ljudskost

Dragana Petrov
Objavljeno 14.12.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 8 mins

Na Dan ljudskih prava, 10. decembra, blagoslovenošću nametnute obaveze, ponovo gledam dvoiposatni dokumentarni film „Human” iz 2015. godine. Kroz priče preko 2000 ljudi iz 60 zemalja, zaprepašćujuće lepe prizore, sa svih strana „sveta”, i fascinantnom muzičkom potkom, francuski fotograf, novinar i reditelj Yann Arthus-Bertrand pokušava da pomogne u pojašnjenju šta je sve odličje čovečnosti odnosno HUMANOSTI. Uz bezbroj nominacija i osvojene tri prestižne nagrade na svetskim festivalima i ove godine ostaje u rangu najboljih dokumentarnih filmova. Bez pretenzija da da konačan odgovor – da li je to uostalom i moguće – kroz skoro brutalne ispovesti ljudi od Kanade, Meksika, Gvineje Bisao, do Arktika i Haitija, svedočenja o sopstvenim viđenjima stvari, sveta i drugih ljudi, tumačenjima šta je za njih sreća, ljubav, smrt ili rat, ovaj film je dragocen u pokušaju da u moru različitosti od kojih smo sazdani, ulovi jedinstvene crte lica, duha i emocije koje nas čine ljudima.

Radoznala, upitna, začuđena i presudno, ipak saosećajna lica aktera, koji kroz kratke sekvence prate i slušaju ispovedne priče (od borca Hezbolaha koji objašnjava zašto ubija, Senegalke koja je u zatvoru jer je abortirala, do Izraelca i Palestinca koje je besmislena, ratna smrt sopstvene dece prevela iz mržnje do oprosta, do američkog vojnika , koga je „posred juriša, na nekom iranskom polju, puklo odjednom i neočekivano, proviđenje o užasu koji tvori, i jedanaestogodišnjeg meksičkog dečaka, koji ne može da shvati da ga je majka prodala, a toliko se mučila dok ga je rađala), nekako presudno dopunjuju i definišu tkanje od koga smo sazdani.

Mera čoveka

Ljudskost je najveće herojstvo, bravo!

Bez dvoumljenja. lajkujem ovaj komentar na tekst „Amir Reko ljudina, penicilin za Mladića i Praljka” novinara Dragana Bursaća. Evo gde, ipak, Dragan i nas stotinak prepoznajemo ljudskost i herojstvo:

„Svi ste čuli za Amira Reku. Da podsjetim, one koji ne znaju. Oni koji su čuli, a zaboravili, e takvih nema. Jer, Amir Reko iz sela Gudelj kod Goražda bivši je oficir JNA, koji je spasio 45 srpskih civila iz sela Bučje od sigurne smrti. On je to učinio samo tri dana nakon što mu je srpska strana u kući spalila majku i nekoliko članova porodice. Eto, oficir u eri ratnih zločinaca.”

Prateći reakcije na ovaj tekst, kojim je opisana sudbina, zaista neobičnog junaka iz minulog nam ratnog sukoba, ( koji odbija da je nekakav junak ili heroj, „ja sam samo čovek”), shvatim da zanemarujemo reakcije na „dobro”, kao da se ono podrazumeva, a očigledno je da to na ovim prostorima nije ni premisa, a kamoli uobičajeno, pa da se „po sebi podrazumeva”. Ma koliko je jasno da je ovo mera ljudskog i čovečnog, prepoznata od strane običnih ljudi , bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost, ostrašćenost napada i komentara kojim je branjeno i slavljeno nepočinstvo dokazanih zločinaca, Mladića i Praljka, umalo da primitivnim bukačenjem nacional-šovinista, prebaci reakcije na teren poništavanja užasa koje su „ovi generali ništavila i zlosti” jedino ostavili za sobom.

Užas moralne dileme

Tiršova. Danas. Anka je dete Zvečanske. Boluje od hidrocefalusa. Izgleda kao da ima par meseci, iako ima par godina. Sestre joj menjaju pelene kad ih napuni toliko da sve izađe na leđa i sa strane. Ojedena, namučena. Jer nema roditelja da njima tutne novac u džep. SRAM VAS BILO!

Nedavno je jedna devojka na društvenim mrežama šerovala slučaj ničije bebe u Tiršovoj. Ozbiljna moralna dilema, kaže uzbunjivačica i nastavlja sa razmatranjem pomeranja koordinata ove mere ljudskog u kontekstu odnosa kasnog, a onda i tranzicionog kapitalizma. U toj dilemi je devojčica sa hidrocefalijom koja je bez roditeljskog staranja i živi u domu u Zvečanskoj, a sada se leči u bolnici, userava se u pelene, krvari jer nema nikog da joj drži vaticu posle vađenja krvi i dugo plače. Ne dobija dovoljno pažnje i to je alarmiralo majke ostale dece koje se pitaju šta da se radi sa devojčicom.

Kako se nositi sa strahotom pojedinačnog odnosa ka drugom, naročito ako je on ekstremno različit, pretežak je zadatak koji civilizacija u hodu pokušava da uobliči i definiše, a time i oblikuje presudnu meru humanog.

Dragocena težina dobrote

Grotesktna je moralna odvaga velikih filozofskih i literarnih promišljanja o čoveku, humanosti i moralu, od Kantove začuđenosti jedino „zvezdanim nebom iznad, i moralnim zakonom u nama”, do spasenja sveta koji ne vredi žrtvovanja one jedine dečije suze kod Dostojevskog, naspram često traumatičnih susreta sa čovekom u svakodnevnom životu. Vredno je ipak pokušati da ga osmislite i podnesete ma i kroz oblogu pisane reči. Meni je zalog čovečjeg opstanka i spasa najbolje u svojoj kratkoj priči obelodanio jedan nigerijski pisac. Može i stravična lepota, razum ili osećajnost, ali iskustvo kaže ipak DOBROTA, i još pride slučajna.

Kroz čitavu tu godinu, moja majka nijednom nije zaplakala, nijednom. Ali kada smo bili u Lisabonu, na aerodromu, pred poletanje za Englesku, neka žena je primetila haljinu koju je nosila moja majka, koja je toliko puta bila oprana da je praktično bila providna, sa petoro izgladnele dece, došla je i upitala šta se dogodilo. I ispričala je toj ženi. I onda je ta žena ispraznila svoj kofer i svu odeću poklonila mojoj majci i nama, i igračke svoje dece, kojima se to nije baš dopalo, ali – (smeh) to je bio jedini put kada je plakala. I setio sam se godinama kasnije, kada sam pisao o svojoj majci, i upitao je: „Zašto si plakala tada?” Odgovorila je: „Znaš, možeš da zamrzneš svoje srce protiv svake nevolje, bilo kog terora. Ali jednostavan čin dobrote od potpunog stranca će ga odlediti”. – Kris Abani „O ljudskosti”

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

One Comment to: Ljudskost

Ostavi komentar

  • (not be published)