Prošle je nedelje premijerka Srbije Ana Brnabić, superlativima opisala godinu dana ove rekonstruisane vlade, koja nas je po njoj dovela do ne još uvek apsolutnog boljitka i ostvarenja snova, već do ubrzanja svih procesa koji tome vode. U svojim sve češće, po ugledu na presednika, monološkim izlaganjima pri obraćanju javnosti, gotovo po pravilu su to konferencije za novinare, inspirisane dobrano naslovom Mencelovog filma „Strogo kontrolisani vozovi”, i kratka obraćanja pred kamerama u petominutnim TV dnevničkim novelama, gde su „propitači”, ako ne kontrolisani, a ono strogo probrani. Ukoliko se omakne po neki zalutali novinar ili pravo pitanje, odgovori su u najmanju ruku podsmevačko bahati. Na pitanje kako je moguće da se u deu Nacionalnog parka na Kopaoniku, na Pančićevom vrhu, nastavlja sa nelegalnom gradnjom monstrum građevine, premijerka ljutito odgovara da joj ne pada napamet da uzme čekić i sama ruši objekat kada će to valjda (!!!???) institucije da urade, a propitana o neefikasnom i neprofesionalnom reagovanju nadležnih službi u sprečavanju posledica vremenskih nepogoda, još ozbiljnije poručuje da joj ne pada na pamet da se katapultira nebu pod oblake, da bi ovo sprečila. Zna premijerka da većina ipak, od nje ne očekuje da se samoraznese, sada kada je toliko prezauzeta privlačenjem stranih investitora, digitalizacijom, modernizacijom, uvećanjem BNP-a i drugih skraćenica, obaveznim druženjem i podstrekom briljantne karijere, dobrog, poštenog, novoizabranog ministra finansija g-dina Malog, koga zna doduše ne „sa fakulteta”, već iz nižerazrednih školskih dana.
Predsednik sa „druge strane”, ali u istom tonalitetu političke lestvice, pozdravlja, podržava i hvali napore premijerke pre svega efikasne u podržavanju, i hvali politike samog Presednika. I tako u krug. Iz svojih predsedničkih nadležnosti koje – zbog radoholičnosti, izuzetnih ocena na fakultetu, demonstriranja umeća šivenja, pečenja, lečenja i suđenja, pri obilasku većinom nemačkih, turskih i kineskih pogona i silno uposlenih, ponajviše manuelnih umeća građana u rajevima stranih investicija – sve razdraženije i ljuće obavlja, sam presednik ipak stigne da nas prekori i prozove kako sve to ne cenimo dovoljno. Malo li je što gotovo 10 odsto (oko 700.000) osvešćenih partijskih vojnika SNS veruje i podržava (to ni majčici Rusiji nije pošlo za rukom, veliki Vožd tamo ima direktnu podršku tek dva odsto od 147 miliona ruskih glasača, većinom Jedinstvene Rusije, političke uporišne tačke Vladimira Putina). Sudeći po sve nezadovoljnijim ocenama sopstvenog građanstva i nedovoljno ispoljenog obožavanja i hvaljenja, ova brojka nije dovoljna, a s obzirom na političku kulturu, samosvest i hrabrost samih podanika, težnja da se svi svrstamo pod jednu zastavu, šljivu ili partiju nije daleko od realizacije.
Protivno samohvalećim osvrtima na još jednu godinu ove Vlade, nemoguće je oteti se utisku da političkim prostorom tutnji određena nit šizofrenog talasa između rečenog, obećanog i predstavljanog, do onoga što vam oči, novčanici i preostala pamet kaže. Šta je ostalo nedefinisano, isto i nerešeno??
Sve malobrojniji kritički osvrt na prestavljeno nam teško, ali ipak funkcionalno i „svakog dana, u svakom pogledu” sve bolje stanje, sve je teže čuti zbog nesagledivo devastiranih i uštrojenih medija u Srbiji. Malobrojna opozicija i njen rad u Skupštini su nedopustivo diskriminisani i spoticani u nastojanju da vladajuću većinu i njene političke poteze ocene, suprotstave im se ili ih kritukuju. Građansko pravo da budu pravovremeno i istinito informisani, svelo se na umeće da iz mora neretko spinovanih ili potpuno lažnih informacija, i preovlađujućih „podvučeno žutim” tabloidnih medija, izaberu verodostojne i profesionalne. Primer kritike političke realnosti, i dalje može da se „ulovi” samo u teško kontrolisanom internet prostoru, pa se to nadoknađuje ili sprečava zaraženim i osakaćenim vestima, ili dimnim bombama polustina, iz novoustanovljenih fantomskih, neprofesionalnih i korumpiranih „medija” koji kupe novac poreskih obveznika, a u funkciji su produžene ruke vladajuće većine. Proizvođenjem ovakvih kontaminiranih „medijskih minskih polja” se krše zakoni, te korumpira i ova sfera javnog života i ukida pravo na informisanje.
Poslanica opozicione partije Dosta je bilo Branka Stamenković, kritički osvrt na s dana ove Vlade: Da li je ovo vlada paralenog Univerzuma?
Urušene institucije nisu u stanju da ovu iskrivljenu sliku opšteg blagostanja stave pod nadzor i kontrolu, što im je većinom funkcija, pa kritike stručnjaka, intelektualaca i oponenata, koje se retko probijaju do javnosti, najčešće ostaju bez razmatranja.
Šta ni u sto dana ove vlade nije urađeno?
Nije definisana jasna spoljna politika: šizofrena je pozicija rasplinjavanja uz trenutno dnevno političku upotebu „saveznika” i „prijatelja”, deklarativno opredeljenje pristupanju EU i lažiranje ocena i izveštaja o otvorenim poglavljima za pristupanje, kao i sprovedenim reformama u pravosudnom i obrazovnom sistemu, netransparentnost pregovora Briselskog sporazuma, manipulacija referendumom o Kosovu, nedefinisan i jasan stav o dešavanjima i odnosima sa državama u regionu (Crna Gora, Hrvatska, BiH, Makedonija, Grčka, Albanija), jasni politički stavovi o NATO organizaciji, američkom i ruskom delovanju u regionu…
Unutrašnja politika je i dalje pod teretom nadekvatnog predstavljanja podataka o razmerama korupcije, neuspelih i devastirajućih privatizacija, subvencionisanja inostranih investitora, organizovanim kriminalnim grupama i rešavanja ključnih afera (slučaj Savamala, Etihad, Er Srbija, Beograd na vodi, ubistva novinara, podsticanje i zaštita desničarsko-kriminogenih organizacija, femicid, nelegalna gradnja…)
Lepo nam je rečeno da su nakon ove rekonstrukcije Vlade , svemir, životni uslovi i digitalizacija višestruko poboljšani, i da ukoliko sveopšti napredak i blagopolučije koje su i ove godine izveli ne vidimo ili ne osećamo, biće da smo malodušni, maloumni ili da ne želim rešenje kosovskog pitanja.
Varaju li vas sopstvene oči, životni uslovi i džep, ili je neadekvatna logoreja zvanične politike uzok neusaglašenog stvarnog i predstavljenog?