„Bolje je hiljadu dana pregovarati, nego jedan dan ratovati” – lepoglagoljenje presednika Srbije, drugog dana skupštinske sednice posvećene (konačno) decenijski „gorućem” problemu svete, najskuplje, mitološki zakucane, a kako stvari stoje ipak „zasebne” kosovske zemlje.
Dva dana sa skupštinske govornice Srbije, iste priče, isti komentari i isti igrači, koji kosovsku priču razvlače, muljaju i zamagljuju, bez jasnog i glasnog definisanja šta je stav i konačan politički potez da se otvorena balkanska rana privede zaceljenju.
Bez prisustva većeg dela „opozicije”, zbog očiglednog urušavanja i parlamenta kao institucije, nakon trosatnog uvodnog govora Aleksandra Vučića, koji oprezno i disonantno saopštava da je vreme da „odradi” obavezu kojom je sadašnji položaj presednika Srbije zadužio, slušali smo dva dana slepu i frenetičnu podršku ušuškanih u autokratsku demagogiju, osiljenih SNS vojnika, satelitskih fanova vladajuće većine: Socijalističke partije Srbije, Jedinstvene Srbije, Pokreta socijalista, Socijaldemokratske partije Srbije, Partije ujedinjenih penzionera, Saveza vojvođanskih Mađara, Stranke pomirenja i pravde i Narodne seljačke stranke.
Ništa novo ili različito od uobičajenih stavova niste mogli da čujete ni od prisutne kobajagi krnje „opozicije”. Dramatična i neuslišena retorika Čedomira Jovanovića iz LDP-a, Čankove kao poluzajedljive za većinu „tra-la-la” opaske i salve fašisoidnih i nesuvislih radikalskih tirada o prokletoj i propadajućoj Evropskoj uniji te prisajedinjenu nedođijskoj rusko-belorusko-kazahtansko – i možda – ukrajinskoj (sic!!) uniji.
Nakon uvodnog izlaganja, kojim sem u najavi, nije ništa pojašnjeno, nedorečen je ostao i direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić govoreći o Izveštaju Kancelarije za KiM za period 2013-2019. o pregovorima između Beograda i Prištine, koji je objavljen pre nekoliko dana.
„Ipak, u Izveštaju se ne navodi o čemu se zapravo pregovaralo prethodnih godina, nije objašnjeno promovisanje pa potom odustajanje od ‘razgraničenja’ kao modela za rešavanje kosovskog pitanja – u delu o pregovorima navedeno je samo ono što je i dosad javnosti bilo poznato.
Pored komentara o dijalogu između Prištine i Beograda, u Izveštaju se taksativno nabrajaju neki od budućih višemilionskih projekata predviđenih za srpske sredine na Kosovu, a među kojima su izgradnja bolnica u Kosovskoj Mitrovici i Gračanici, izgradnja obdaništa, fudbalskog terena…
Stari projekti na Kosovu, iako plaćeni, stoje nezavršeni dok odgovornih za nenamensko korišćenje sredstava svih građana, i pored zvaničnih podataka o zloupotrebama – nema.
O zloupotrebama novca građana Srbije koji je odlazio na Kosovo otkrio je Insajder u dva serijala Patriotska pljačka 2012. i 2014. godine.” – izvor: Insajder
Slatke laži i gorke istine
Dvodnevna govorancija presednika Srbije je krenula od pojašnjenja da je krajnje vreme da se trgnemo i raščistimo sa time šta su slatke laži a šta gorke istine sa kojima moramo da se suočimo, da bi drugog dana shvatili da nam ni uvodni govor sa osvrtom na istorijske greške koje su počinili svi predhodni režimi od devedesetih do, pogađate, 2012. godine, sumorni futuristički statistički podaci o natalitetu Srba i Albanaca, komentari o incidentu desničarskog „opoziciono-opozicionog” koškanja ispred Skupštine i komentar o „akciji” ROSU na severu Kosava, nisu pomogli da shvatimo ne samo razliku između slatko-gorkog, nego ni razliku između viđenja lažnog i istinitog. Bilo je tu svega: i za i protiv Evrope i Amerike i Rusije, i zamrznutog konflikta, i razgraničenja, i plana koji postoji i nepostoji, i ako postoji ne može da se saopšti, a koji je i nepoznat osuđen i odbačen, i od naroda i od zapadnih partnera i od proklete opozicije, i naše pobede uvek i svuda, ma kakva je realnost, i tamo nam ne daju ni da priđemo, ali mi štitimo preostali srpski narod, koji je i tamo ne baš sjajan jer ima i izdajnika i saradnika sa kosovskim institucijama, od parlamenta, pravnog sistema do kosovske policije sa kojima i te kako i mi pod pritiskom sarađujemo, ali mi to radimo zbog tog istog srpskog naroda iiii…
Sve je ovo još bilo podnošljivo do gotovo psiho-dramatičnog ispada drugog dana, koji je isfrustrirani i napadani Predsednik opravdao strastima i frustracijom, a nakon malo jačeg pritiska fašisoidnih radikala, kada nam je saopšto da nema nikakvog plana, da nema nikakvog potpisivanja, da nema ničega…
Kraj prvog dana na sednici, nažalost kao i drugog, najbolje je definisan delom komentara novinara Teofila Pančića, koji je u svojoj kolumni zaključio:
„Ne bi se, naime, reklo da je posle dvadeset i sedmog maja išta jasnije kako će Srbija prevladati svoj najveći ‘konstitutivni’ problem, kako će preskočiti prepreku bez čijeg preskakanja je iluzorna ne samo svaka priča o famoznim evrointegracijama, nego i svaka nada da se Srbija napokon politički, teritorijalno, pravno i identitetski konstituiše kao savremena, fleksibilna, demokratska i – hajde da se prepustimo neumerenom maštanju – prosperitetna država. Za otvaranje ovakve mogućnosti, naime, neophodna je misaona i idejna konzistentnost i bazično političko i intelektualno poštenje, a naravno i izvesna istorijska hrabrost da se istinski i bespovratno istupi iz istrošenih, neproduktivnih matrica, iz svega onoga što Srbiju čini nekom vrstom samozarobljene zemlje.”
Poraz ili pobeda
Ko je pomislio da je Savez za Srbiju u političkoj omrazi preterao kada je, opravdavajući svoj izostanak sa ove „istoriske” sednice, objavio da ne želi da prisustvuje ispraznoj farsi, rijaliti predstavi i psiho-drami, morao bi da se bar pokoleba, jer je popodne „drugog dana D”, proteklo upravo u ovom žanru.
Sem nagoveštaja da smo na krajnjoj vremenskoj tački da prihvatimo realnost ili nam se loše piše, kao i konačnog zaključka, da kao u onom vicu o Srbinu i svim svetskim alama, ne znamo kako ide vic, ali (čime je Vučić i zaključio ovu sednicu) „sigurno ćemo pobediti”.
Nedostajao je samo uobičajeni otpozdrav na kraju: „’Ajd’ zdravo!!”
