Maltretirajuće
Ima tome već par godina, kako savladavši sve pošasti kancerogenog marketinškog iživljavanja preko multilevel prodaja, korisničkih servisa, te šatro raznih telefonskih usrećiteljskih poziva „Eto baš Vi, ste izabrani, da dobijete merino ćebe, samogrleći jorgan, zarđalu kašiku, kobaju od lososa ili vaučer za zbogom pameti”, na svaki poziv Mile, Lile, Suzane ili neke druge Vile, na glas kažem „Ne interesuje me, ma kakva promocija da je u pitanju”, a u sebi „Pa 23MjK!2**, ostavite me na miru!” Nemam više snage ni pameti da pokušam da saznam kako su dobili brojeve telefona da maltretiraju, naročito ove malobrojne osvešćene, i da sem poziva u neku od lokalnih mehana i beskrajnog i mučnog propovedanja o neophodnosti najnepotrebnijih stvari, dotuku propovedima novopečenih sveštenika najraširenije religije POTROŠAČKOG MARKETINGA.
Dodatno razdražuje činjenica da ovakve promocije – u uslovima narastajuće bede, u zemlji koja godinama ništa ne proizvodi, a nije neki takmac za prodaju servisa, usluga ili pameti (koja je nepovratno u egzilu), sem mrvica od nešto zarađenog novca za neuke i slabo edukovane preduzetnike – jesu u stvari poprište robovskog i gotovo neplaćenog rada za hiljade nesretnih, većinom žena svih profesija i starosnih dobi koje su u užasima tranzicionog perioda bez posla.
Ko god je ozbiljnije studirao MARKETING, Bibliju gorepomenute religije, zna da je kao u svakoj presudno nosećoj ideologiji, ozbiljno izučavanje svih magija i veština „mantrologije”, bazirano na prepodobnoj Psihologiji i svetoj Sociologiji, ali i na mogućnosti da se na ovome „mazne neka lova”, prvenstveno zavisi od kapaciteta prostora koji se „tretira”. I ovde nažalost, opet ona stara „koliko para, toliko muzike”. Sve se manje valjaju CEPTER šerpe i NOBEL aparati, još opstaje seksi DORMEO, nestao je onaj univerzalni paročistač Kirbi, čiji su „kućni promoteri” bili smrtonosniji od Jehovinih svedoka, a bofl roba i očajna promocija koja se prodaje postaju preovlađujući.
Ako niste u „prokletaje Ameeerika”, gde se od ovoga branite legalno dodeljenim telefonom (koji ima onu samosnimajuću sekretaricu), javno dodeljenim baš zbog ovih koje ne morate ni da odslušate, samo brišeš, ili ste sretnik koji ima identifikaciju broja, pa čim vidite nepoznat, ne javljate se, nema druge no da primljeni poziv na sav glas izgovorite „Pa 23MjK!2**, ostavite me na miru!”
Kancerogene
Od ovih nažalost nema spasa a ni bega, ma koliko se batregali. Bar ovde i sada.
Recimo da se podigne spomenik haškom optuženiku, jednom od bivših predsednika, koji je pokrenuo razorno rastakanje bivše velike jugozajednice, promovišući najnehajniji i bahati nacionalizam, čije je instant političko skrnavljenje institucija i ono malo demokratije koja se kao skrama neuspešno navlačila preko apokaliptične stvarnosti, bilo samo uvod u strahovito razaranje pameti i mira, a čije posledice do danas preživljavamo.
O idejama koje je boje „politički život” u nesretnoj Stradiji, a koju nam dnevno serviraju nelustrirani „nejaki Uroši” iz očenacističkog miloševićevskog perioda, malo li je govoriti. Ne mogu se ni prebrojati.
Ma koliko vas stručna javnost upozorava da je npr. nemoguće da spoljnopolitički život zabašuravate suludom pričom o sedenju na „dve stolice” ili čak na tronožcu, dakle ne može večito muljanje, provlačenje i dilovanje lakih fraza, ili da je „Beograd na vodi”, netransparentan i opasan projekat, koji ne samo pravno, arhitektonski i ekonomski predstavlja kancerogenu kulturološku bombu”, da je projekat za spomenik (mašala, još jedan) Stefanu Nemanji (postament nije klasični, već je zamišljen kao napukli vizantijski šlem, iz kog se pomalja vladarsko žezlo. Spolja su prikazane dve najznačajnije zadužbine Stefana Nemanje – Studenica i Hilandar) čudo od 60 tona gvožđa, 15 metara visoko, koje će da izmesti i pretumba ceo Savski Trg!), ove ideje i njihove posledice živimo.
I jedna samoživuća prisutna bukvalno kancerogena:
„Oko 650.000 ljudi u Vojvodini pije vodu u kojoj je nivo arsena, koji je označen kao kancerogen, veći od 10 mikrograma po litru, izjavio je novinar Miloš Stanić.”
Dramoserne
Ove nekako najviše nerviraju. Jer su beskrajni teatar, gluposti i budalesanja, somnobulno povraćanje buke i besa. Jer vas rešetaju godinama, mada nikada tako učestalo kao poslednjih par.
Prošlonedeljna je rijaliti sa *****. Treba li se podsećati, jednočinke sa „Kosova ravna”, gde Marko (Đurić) neodobreno, ali najavljeno, k’o na seminaru o „malanju neukrotive stvarnosti”, otišao da raspravi i poduči ideji o pomirenju, suživotu i vraćanju u normalu. To što više „pilule za lilule” ne može da valja ni svim preostalim sunarodnicima na Kosovu, nije prikazano u pamfletima o ovom teatarskom činu, sva propagandna mašinerija je fokusirana na nedopustivi nivo preglumljivanja i prenemaganja oko silnih rana, uvrtanja ruku, te vukljanja kroz prašinu i pevušenja na uvo (pevali su Alahu akbar, čuo je ranjeni orao), koje su grotesknim glumatannjem izveli raspaljeni kosovarski mortal combat policajci.
Sumirajući veoma loše dizajniran i ovaj dramoserni komad, pomislite da je nemoguće da se na ovo neko još prima, pa pobogu ako šojićevska i vučićevska dramosernost nije više dojadila, kako se ipak ovo okruženje blagoblaženo, sve uživajući i dalje škropi ovom vodicom. Ako je „hleba i igara” ovde ostala bez hleba, zar i drama mora da ostane samo sera, u kojoj će nam zauvek zvoniti prolog da nam i kroz život Ideje glupe na sve strane pupe.
